Živimo zatvoreni, ni krivi ni dužni

“Nema šale ni veselja, svi smo sada tužni / Jer živimo zatvoreni, ni krivi ni dužni.”
Ovo su stihovi pesme jednog korisnika doma za stare. On, kao i njegovi sustanari u domu, nije imao pravo izlaska godinu dana. Sada ima, ali uz karantin.
Kad se pročitaju ovde navedena svedočanstva, ne možemo a da se ne zapitamo:
Šta su to nama naši stariji u domovima za stare dužni?

Okvir za sliku

Da podsetimo, najkraće moguće

Da bi se korisnici ustanova za smeštaj zaštitili od koronavirusa, zabranjen im je izlazak i primanje poseta od 15. marta 2020. godine. Izuzev u kratkom periodu tokom septembra i oktobra te godine, kada su dozvoljene posete, ove mere zaštite nisu ukidane.

Kada je počela vakcinacija u Srbiji, korisnici domova za stare su poverovali da je njihovoj prinudnoj izolaciji došao kraj. Nažalost, nije bilo tako.

Krajem januara 2021. godine doneta je Preporuka da se ponovo dozvole posete domovima u strogo kontrolisanim uslovima. Sredinom aprila 2021. godine doneta je i Preporuka o uslovima izlaska iz domova za stare.

Uslovi za izlazak – neophodni i/ili prestrogi?

Ministarstvo za rad je u svojoj preporuci od 12. aprila 2021. godine definisalo uslove koje je neophodno ispuniti da bi korisnici/korisniku bio dozvoljen izlazak iz doma za stare. Ti uslovi su:

  • da jе ustanova/organizacija bеz potvrđеnih slučajеva koronavirusa kod korisnika i zaposlеnih u poslеdnjih 14 dana
  • da jе korisnik komе sе dozvoljava izlazak i posеta porodici, komplеtno vakcinisan (sa dvе dozе)
  • da jе od poslеdnjе dozе koju je revakcinisani korisnik primio prošlo najmanjе 14 dana
  • ili da je korisnik prеlеžao Kovid-19, a nijе prošlo višе od tri mеsеca od počеtka bolеsti.

Prvi uslov ni na koji način ne zavisi od osobe koja bi želela da izađe iz ustanove za smeštaj. Budući da epidemija koronavirusa ne jenjava, ne može se očekivati ni da u domovima za stare neće biti nijedna zaražena osoba. Podvlačimo, ne sme biti nijedan korisnik, kao nijedan zaposleni zaražen u prethodne dve sedmice.

Korisnik koji izađe iz doma ne može odmah da se vrati u svoju sobu, već mora da bude u karantinu sedam dana.

Teret na zaposlenima

Neki od vlasnika privatnih domova za stare sa kojima je portal Penzin kontaktirao istakli su da je veoma potresno sprovoditi ove rigorozne mere. Shvataju da je zaštita neophodna, ali ne mogu da objasne korisnicima smeštaja u svom domu ono što ni sami ne razumeju.

Zašto korisnici ne mogu da izađu, ako već zaposleni u domu odlaze i dolaze na posao, odnosno kontaktiraju sa spoljnim svetom i sa stanarima doma? Zašto se manje veruje želji korisnika da sačuva sebe i svoje zdravlje (čak i život), od obaveze i nesumljive želje zaposlenih da zaštite korisnika?

Zaposleni u gerontološkim centrima podneli su ogroman teret za vreme vanrednog stanja. Kako navodi i Udruženje Snaga prijateljstva – Amity, morali su raditi u smenama od po 15 dana. Za to vreme nisu imali neposredne kontakte sa članovima svojih porodica.

Kada se zaposleni u domovima za stare razbole, njihove kolege dobijaju veća radna opterećenja i obaveze. Kako rođaci i prijatelji korisnika nisu mogli da dolaze u posete, izostaje, kako navodi Nadežda Satarić iz Amity-ja, i nega koju su ranije oni pružali svojim dragim osobama. Tako izostaje i ta dodatna pomoć zaposlenima u domovima i gerontološkim centrima.

Zaposleni u domovima su svesni i velikog rizika koji za osobe o kojima oni brinu predstavlja Kovid-19. Rekli su nam da treba istaći i da se antitela sporije razvijaju kod starijih osoba. Zato ti zaposleni u gerontološkim centrima smatraju da su stroge mere i njihovo sporo popuštanje opravdani.

Izolacija i usamljenost uništavaju čoveka

Gledano sa te iste tačke, tačke zaštite zdravlja, rigorozne mere kojima se više od godinu dana zabranjuje izlazak iz domova i ograničavaju posete domovima – mogu ugroziti zdravlje korisnika.

Ne jednom smo na Penzinu pisali o pogubnim uticajima koje imaju izolacija ljudi i osećanje usamljenosti. Ovde ćemo navesti samo osnovne zaključke najnovijih istraživanja.

  • Društvena izolacija u značajnoj meri povećava rizik od preuranjene smrti. Stepen ovog rizika je izjednačen sa rizikom koji donose pušenje, prekomerna gojaznost i fizička neaktivnost.
  • Društvena izolacija dovodi do povećanja rizika od demencije za oko 50 odsto.
  • Slabe društvene veze su dovedene u vezu sa za 29 odsto većim rizikom od srčanih bolesti i sa za 32 odsto većim rizikom od moždanog udara.
  • Usamljenost se povezuje sa višim stopama depresije, anksioznosti, kao i višom stopom samoubistava.

Boje za sliku tuge

Razumemo i cenimo veliki trud i zalaganje određenih ljudi koji rade u ustanovama za smeštaj starijih da se korisnici ovih ustanova zaštite. Ipak, nastavljamo da upoznajemo javnost sa tim da stanari u domovima za stare nemaju slobodu kretanja. Čak ni sada, ni kod onih koji su kompletno imunizovani, ona nije potpuna.

Ipak, više i od rezultata istraživanja i golih činjenica o uticaju izolacije na zdravlje čoveka, na našu istrajnost u bavljenju ovim problemom najviše utiču reči samih korisnika ustanova za smeštaj starijih, tj. stanara domova za stare.

Da niko ne doživi tu patnju

Kada smo u februaru 2021. godine, sa Udruženjem Snaga prijateljstva – Amity sproveli anketu “Treba li vakcinisanima dozvoliti izlazak iz domova za stare?* neki od komentara koji smo dobili, bili su i komentari srodnika korisnika ustanova za smeštaj starijih:

Od marta prošle godine do danas, (…) u domu peti sprat, podkrovlje, samo visoki krovski prozor. Ljudi samo vide parče neba, čak ni parče ulice.

Ulaz je zaključan. Letos su jednom mesečno doveli ih na vrata i sa udaljenosti mogli smo 15 minuta da se vidimo.

Posebno potresna bila je poruka jedne čitateljke koja nam se već ranije bila obraćala povodom svog oca koji je, pošto je prethodno bio sasvim sam u pustom selu, bio smešten u jedan gerontološki centar u unutrašnjosti Srbije. Potaknuta člankom, ona nam je poslala poruku u kojoj, između ostalog, piše:

Svaki dan smo se čuli telefonom ujutro u 9h i uveče u 18h. Samo je pitao kad ću doći, plakali smo danima. Tu sredu uveče smo pričali. Rekla sam mu da će popustiti mere i da ću odmah doći. U četvrtak ujutro je ‘zaspao’ u 6h. (…) Volela bih da niko ne doživi tu patnju. To je nešto što ne može rečima da se opiše.

Pisma i pozivi stanara i srodnika upućena UG Amity

UG Snaga prijateljstva – Amity je objavilo i pisma i beleške telefonskih razgovora kako sa srodnicima, tako i sa samim korisnicima ustanova za smeštaj. Ovi građani su se u prethodnom periodu javljali ovom udruženju, kao udruženju koje se bori za prava starijih, moleći da Amity apeluje na nadležne, da pokrene neku inicijativu, kako bi se ukinule restriktivne mere koje se sprovode samo nad ovom grupom građana.

Pismo srodnika stanara doma za stare

Februara 2021. godine, srodnik korisnika gerontološkog centra u Beogradu, u svoje i u ime “više očajnih sugrađana čiji su roditelji smešteni u gerontološkim centrima u Beogradu” poslao je pismo UG Amity.

“(…) Sve bi to bilo dobro da se tim starim jadnim i čemernim ljudima nešto na bolje promenilo, ali nažalost nije. Ni te posete o kojima pričaju nije moguće organizovati, a i kako bi one izgledale – u jednoj prostoriji na dva različita ćoška u prisustvu trećeg lica koje motri na vas da slučajno ne dodirnete svog roditelja kojeg niste dotakli skoro godinu dana, a pitanje da li ćete ikada, jer je pitanje da li će doživeti sutra.

Oni su i dalje zatvoreni, ograničeni, sputani i kao iz zatvora kroz žičanu ogradu posmatraju život koji prolazi pored njih. Oni ćute, umiru i nestaju i koga je za to briga. Oni su do te mere utučeni da i kada dođe dan da izađu napolje neće znati kuda… Otupeli su čekajući…

Ljubazno Vas molim da kontaktirate nadležne i probate da nam pomognete. Dajte neka nam dopuste da jednom nedeljno ili na dve nedelje možemo da odemo da izvedemo roditelja na nekoliko sati i vratimo ga nazad, makar to… Šta god, samo ovo je više nemoguće izdržati…

Pesma “Korona”

Stih iz pesme “Korona” koju je Udruženju Amity poslao korisnik jednog beogradskog gerontološkog centra.

Nema šale ni veselja, svi smo sada tužni,
Jer živimo zatvoreni, ni krivi ni dužni.
Po dvorištu šetam i kroz masku teško dišem,
Jedva čekam da koroni čitulju napišem.

Pismo stanara doma za stare

Korisnici jednog doma za stare, njih 49 potpisanih, poslali su pismo UG Amity krajem marta 2021. godine. U pismu oni mole za pomoć.

” (…) Od početka pandemije COVID-19, više od godinu dana, mi korisnici trpimo najrigoroznije mere. Sa nekima se slažemo, ali sa nekima ne.

Gotovo sve slobode su nam ukinute, kao sloboda funkcionisanja, ulaska i izlaska iz doma. Karantin od 15 dana, pa i više, po odlasku kod lekara.

Ovakvi i slični načini postupanja prema nama već vidno narušavaju naše i onako već narušeno zdravlje, tako da nam je psihički i mentalno, kao i fizički, više nepodnošljivo, gotovo dramatično i pitanje je koliko ćemo moći još ovako.

Pismo o uslovima u karantinu

Karantin je u pojedinim domovima bio veoma loše organizovan. Takva “organizacija” oduzimala je volju za izlazak i onda kada bi se stekli uslovi. Ovo je izvod iz pisma jedne srodnice koje je upućeno UG Amity u vezi sa prinudnom izolacijom onih korisnika koji su se, nakon izlaska, vraćali u dom.

Moja mama je išla u karantin na 5. sprat i molila je da joj donesu stvari sa 1. sprata, a na iste je čekala pet dana. Nije imala svoj neseser, ni papuče… 26 sati je ležala u mokroj peleni i odeći i niko je nije obišao da je pregleda i presvuče.

Od jula do februara je ležala u sobi sa krovnim prozorima i niko je ni jednom nije stavio u kolica da je izvede u dvorište na sunce i dnevno svetlo. Ne samo nju, nego ni druge korisnike koji ne mogu sami da se kreću.

Nije smisao preporuke da ljudi idu kući i da po povratku moraju sedam dana u karantin, nego da možemo, popodne, kad ne radimo, da odemo po njih, izvedemo ih na vazduh dva-tri sata i vratimo ih ili da ih subotom dovedemo kući, da ručaju kod kuće, sa decom i da ih uveče ili u nedelju uveče vratimo.

Ako će ih maltretirati da posle izlaska na vazduh u trajanju od tri sata, popodne, radnim danom, idu sedam dana u karantin, onda tu nema nikakve priče o dozvoli za slobodno kretanje.

Gerontološki centar ne dozvoljava posete radnim danom popodne niti vikendom. Ljudi moraju da izlaze sa posla, to onda više nije ustanova koja na pravi način zbrinjava stare i bolesne, jer im uskraćuje da se vide sa svojom porodicom.

Čovečnost

Mere su danas ublažene. U određenim domovima, ako ne i u svim, karantin nakon povratka u dom za stare, traje 48 sati.

Ne možemo dovoljno istaći svoju veru u neophodnost mera zaštite. Sa druge strane, verujemo da svi koji nas prate i čitaju znaju koliko cenimo rad zaposlenih u socijalnoj zaštiti, te i onih koji rade na izuzetno zahtevnim poslovima brige za starije osobe.

Ali mere koje štiteći uništavaju, ne možemo a da ne preispitamo. “Živimo zatvoreni”, nije rečenica koja može da opisuje ijednu slobodnu grupu ljudi.

Kako je Nadežda Satarić iz UG Amity napisala:

U razmatranju onoga šta je najbolje za one koji su najugroženiji, brojni su aspekti koje treba uzeti u obzir, ali uvek treba imati na umu da je ‘najbolji interes’ veoma složena i kompleksna kategorija, koja mora u sebi sadržati i čovečnost.

Mi za kraj možemo samo da se upitamo da li je mnogo očekivati čovečnost od onih koji odlučuju o pitanjima u vezi sa zdravstvenom i socijalnom zaštitom ljudi? Koliko god visoko bili, čovečnost u sebi ne bi smeli da zapuste.

Fotografija: Shutterstock

* Anketa “Treba li vakcinisanima dozvoliti izlazak iz domova za stare? predstavlja deo projekta udruženja građana “Snaga prijateljstva” -Amity koji je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” koji sprovode Helvetas – Swiss development organization i Građanske inicijative.

%d bloggers like this: