Penzija će biti, kaže profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko, ali neće biti dovoljne za pristojan život.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Cathal Mac an Bheatha sa Unsplash
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko smatra da penzioni sistem u Srbiji, uprkos starenju stanovništva i smanjenju broja radno sposobnih građana, može da opstane još dugo. Prema njegovom mišljenju, najveći problem više nije održivost sistema. Najveći problem je sve manja adekvatnost penzija, odnosno činjenica da će mnogi penzioneri imati primanja nedovoljna za pristojan život iznad granice siromaštva.
U razgovoru sa Rajkom Martinovićem za Insajder, istakao je da siromaštvo među starijim građanima već raste. To se dešava iako su penzije prethodnih godina rasle brže od troškova života. Smatra da će, kada taj rast uspori, problem postati još ozbiljniji. Problem će nastati posebno zbog načina obračuna penzija i radnih biografija ljudi koji su radili tokom devedesetih i dvehiljaditih godina. U tom periodu su nezaposlenost i neformalni rad bili veoma rasprostranjeni. To, prema njegovim rečima, stvara sve veću penzijsku nejednakost.
Arandarenko ocenjuje da frilens poslovi i nesigurni oblici rada za sada nemaju veliki uticaj na održivost penzionog sistema. Smatra da mlađe generacije ne treba da strahuju da neće imati penziju. Profesor, međutim, upozorava da će iznos penzije za mnoge biti nedovoljan, naročito za one sa ispodprosečnim primanjima.
- Podsećamo na tekst: Freelance ekonomija je društvena tragedija u najavi
Govoreći o odnosu zaposlenih i penzionera, profesor navodi da je taj odnos i dalje problematičan, ali da je danas ipak bolji nego pre desetak godina.
Ipak, smatra da će Srbija u budućnosti verovatno morati dodatno da poveća starosnu granicu za odlazak u penziju. To će se desiti, možda, za dvadesetak godina ili kasnije. Prema njegovom mišljenju, takva promena bi trebalo da bude diferencirana, odnosno da se granica ne povećava za zanimanja koja nose veći zdravstveni rizik ili podrazumevaju kraći životni vek.
Promene koje ćemo morati da prihvatimo
Naglasio je i da će uvoz radne snage biti neophodan kako bi se ublažile posledice demografskog pada. Srbija, prema njegovim podacima, svake godine gubi između 50 i 60 hiljada ljudi u radnoj dobi, jer su generacije starijih mnogo brojnije od mlađih. Broj radno sposobnog stanovništva trenutno iznosi oko 4,1 milion. Pre petnaest godina ovaj broj je bio oko 4,9 miliona, a uskoro bi mogao pasti ispod četiri miliona.
- Podsećamo na tekst: Tužna sudba starih u zemlji kojoj emigracija otima decu
Kada je reč o privatnoj penzijskoj štednji, Arandarenko smatra da ona trenutno nije nužnost, već mogućnost dostupna uglavnom građanima sa višim primanjima. Za većinu zaposlenih, kako kaže, to je teško dostižan luksuz. Dodaje da bi privatna štednja mogla imati širi značaj samo ako bi postala obavezna, ali upozorava da bi to zahtevalo veliku i veoma kontroverznu reformu sistema.
Komentarišući uticaj veštačke inteligencije, automatizacije i promena na tržištu rada, profesor ocenjuje da je teško davati precizne prognoze, ali veruje da će, kao i kod prethodnih ekonomskih promena, postojati i dobitnici i gubitnici. Smatra da će zbog toga biti potrebno više solidarnosti unutar društva, posebno prema ljudima koji nisu svojom krivicom ostali u lošijem položaju.
Rastuća nejednakost – najveći problem srpskog penzionog sistema
Na pitanje o reformama tržišta rada i sistema doprinosa, Arandarenko kaže da država kasni, pri čemu kao veći problem vidi upravo sistem doprinosa. Navodi da je srpski model velikim delom preuzet iz nemačkog sistema, ali da postoje dve ključne razlike.
Prva je što u Nemačkoj postoji veća zaštita minimalnih penzija, dok se više penzije dodatno oporezuju progresivnim porezom, čime se smanjuje nejednakost među penzionerima. Profesor smatra da je upravo rastuća penzijska nejednakost najveći problem domaćeg sistema.
„Zapravo, kada kažem da penzijski sistem u ovom trenutku ne valja, mislim da je to samo i najviše zbog te penzijske nejednakosti“, naglasio je.
Druga važna razlika jeste činjenica da su u Nemačkoj građani uglavnom imali stabilno formalno zaposlenje i redovne uplate doprinosa tokom čitavog radnog veka. U Srbiji je situacija bila drugačija. Podsetio je da tokom devedesetih mnoge firme nisu redovno isplaćivale zarade i doprinose. Sa druge strane, dvehiljadite su obeležile velika nezaposlenost i raširena neformalna ekonomija.
Zbog toga danas postoji velika razlika između ljudi koji su ceo radni vek proveli u javnom sektoru i imaju relativno pristojne penzije, i onih koji su radili u privatizovanim ili privatnim firmama, često bez redovnih uplata doprinosa, pa sada primaju minimalne ili veoma niske penzije. Te penzije sve teže pokrivaju osnovne životne troškove poput hrane, energije i kirije. Upravo to profesor Arandarenko vidi kao glavni problem savremenog penzionog sistema u Srbiji.
Izvor: Insajder