Idealizacija mladosti sveprisutna je u savremenom društvu. Sa njom i zgražavanje nad prirodnim procesom starenja. Kako je mladost postala mera društvene starosti, analizirao je tim „Demontaža 94“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ilustracija: kennethburridge / Pixabay
Mladost više nije samo doba života već mera društvene vrednosti.
Standard mladosti
U savremenom svetu mladost se više ne tretira kao životna faza, već kao ideal koji svi moraju da oponašaju, prihvate i obožavaju – da ne bi prerano bili otpisani kao ljudi kojima je „prošlo vreme“. U kulturi koja nam poručuje „ostani večno mlad“, mladost više nije bunt protiv autoriteta, kako su je zamišljale prethodne generacije. Ona poprima oblik tržišne norme: moraš biti brz, fleksibilan, energičan, prilagodljiv i stalno spreman da se ponovo izmisliš – skoro kao da se svakih nekoliko godina ponovo rodiš za potrebe tržišta.
U ekonomiji koja zahteva neprestanu reedukaciju, mladost postaje neformalni uslov za relevantnost. Starenje tu ne postaje problem zato što je prirodno, već zato što kvari tržišnu sliku čoveka kao večito upotrebljivog i spremnog na novi početak.
Starenje kao kvar
Starenje se sve manje prihvata kao prirodan tok života, a sve više prevodi u stanje koje treba nadzirati, usporiti, korigovati i po mogućnosti – odložiti.
Umesto da zrelost označava iskustvo, dubinu i promenu životne uloge, ona se sve češće svodi na listu rizika, simptoma i preventivnih procedura. Čovek ne stari – on je „oronuo“, on „opada, „propada“ i mora hitno da počne da „brine o sebi“.
Tako biološki procesi počinju da izgledaju kao lični nedostatak, a industrija „večne mladosti“ nudi rešenja za popravku. Ne prodaje se samo zdravlje, već iluzija da čovek može ostati večno funkcionalan, mladolik i poželjan.
Brzo vreme, kratko pamćenje
Iskustvo nije izgubilo vrednost slučajno. Ono je potisnuto zato što savremeni sistem bolje funkcioniše sa ljudima koji su stalno spremni da uče ispočetka, menjaju navike i prihvataju nova pravila bez mnogo istorijskog otpora.
Fokus se premešta sa značenja na trenutnu korisnost. Ono što je nekada nosilo težinu trajanja, pamćenja i životne orijentacije, danas se meri pitanjem: da li se može odmah primeniti, prodati ubrzati ili pretvoriti u veštinu za tržište?
Tako dolazi do tihe likvidacije međugeneracijskog kontinuiteta. Ne briše se samo „staro znanje“, već čitav antropološki oslonac društva: sporost, pamćenje, iskustvena mudrost i sposobnost da se sadašnjost razume kroz ono što joj je prethodilo.
Kapitalizmu nije potreban čovek koji pamti preduboko. Potreban mu je čovek koji se brzo resetuje.
Odraslost na čekanju
Produžena adolescencija nije samo odlaganje braka, posla ili porodice. To je šira promena društvene klime u kojoj se svaka konačna odluka doživljava kao gubitak mogućnosti, a na kraju skoro kao lični nedostatak.
Čovek se sve duže zadržava u stanju „još nisam spreman“: još da se pronađe, još da promeni pravac, još da proba nešto novo, još da sačeka pravi trenutak. Problem je što se ta otvorenost vremenom pretvara u otežavajuću okolnost za stvaranje dugoročne životne orijentacije.
Takvo društvo dobija pojedince sa mnogo opcija, ali sve manje stvarnih oslonaca. Mnogo je mogućih puteva, ali sve je manje uslova da se jedan put zaista izabere i iznese do kraja.
To nije nastalo slučajno. Nesiguran rad, skupe nekretnine, produženo obrazovanje, stalni zahtevi za usavršavanjem i kultura večitog „rada na sebi“ pomerili su odraslost sve dalje. Zato ona više ne izgleda kao prirodan prelaz, već kao rizičan projekat za koji čovek nikada nema dovoljno stabilne uslove.
Nostalgija kao pritisak
Nostalgija za mladošću nije nova. Novo je to što više nije ostavljena čoveku kao privatno sećanje, već je pretvorena u društveni zahtev.
Ranije je mladost bila ono čega se čovek seća. Danas postaje ono što mora stalno da simulira. Sećanje se pretvara u zadatak, a prolaznost u problem koji navodno treba tehnički rešavati.
Tu nastaje obrt: tržište ne izmišlja čežnju za mladošću, već koristi postojeću ljudsku slabost i pretvara je u stalnu obavezu održavanja. Ono što je bilo melanholija, postaje režim ponašanja.
Zato savremeni ideal mladosti ne kaže samo: „bilo je lepše kad si bio mlad“. On poručuje: „ako se dovoljno potrudiš, možeš ostati mlad zauvek.“
Ko određuje mladost
Od kada postoji civilizacija, mladost nikada nije bila samo pitanje godina. Svako društvo joj je davalo značenje, određujući šta znači biti „mlad“, poželjan i vredan pažnje.
Danas ona postaje skup osobina i obaveza koje sistem proglašava poželjnim: brzina, izgled, energija, fleksibilnost i spremnost na stalnu promenu.
Zato čovek može biti mlad, a već delovati „zastarelo“ ako ne prati kodove vremena. Isto tako, može stariti, ali se od njega i dalje traži da simulira mladost kao dokaz da još vredi.
Kult mladosti zato nije obožavanje mladih ljudi. To je obožavanje čoveka koji je dovoljno fleksibilan, nesiguran i podložan oblikovanju da se stalno iznova prilagođava društvenim promenama.
Tekst je napisan i prvi put objavljen na Instagram stranici „Demontaža94„. Kako objašnjavaju, „Tim Demontaže nije tu da podučava. Tu je da podseti na ono što si znao pre nego što si se navikao“. Ako vas zanima društvena, psihološka i antropološka stvarnost sveta u kojem živimo, a imate Instagram profil, zapratite na toj društvenoj mreži Demontaža94.