Mnogi usamljeni stariji ljudi su zapravo bili društveno aktivni i značajni drugima. Ali tu dolazi do paradoksa pomagača: čovek koji je bio oslonac svima ostane bez podrške. Jer niko ne primećuje da mu je podrška potrebna.
Fotografija: Morten Sivertsen / Unsplash
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Psihologija ukazuje da ljudi koji uđu u šezdesete bez bliskih prijatelja nisu „socijalno nefunkcionalni“. Često je reč o osobama koje su decenijama bile oslonac drugima — pouzdane, sposobne i uvek spremne da pomognu.
Vremenom su izgradile identitet „onoga koji rešava probleme“, ali pritom nisu razvile veštinu da same zatraže podršku. Kako su stalno delovale samostalno, okolina je naučila da ih tako i posmatra — kao nekoga kome pomoć nije potrebna.
Istraživanja pokazuju da je socijalna izolacija među starijima veoma rasprostranjena i da ima ozbiljne posledice po zdravlje.
Međutim, slika koja usamljene starije ljude prikazuje kao povučene i neprilagođene predstavlja stereotip koji često nije tačan. Mnogi usamljeni stariji ljudi su zapravo bili društveno aktivni i značajni drugima. Problem je što su njihovi odnosi bili zasnovani više na njihovoj ulozi pomagača nego na uzajamnoj bliskosti.
Kako primećuje Ejvri Rajt (Avery Write), ovaj obrazac se često opisuje kao „paradoks pomagača“ ili kompulsivno pomaganje. Ovim pojmovima se opisuje osoba koja gradi samovrednovanje kroz to što je potrebna drugima. Problem je što takav odnos postaje jednosmeran — drugi se oslanjaju na tu osobu, ali ona ne ostavlja prostor da i sama bude ranjiva ili da nju drugi podrže.
Vremenom, posebno u kasnijim godinama ili pri životnim promenama (poput penzionisanja, bolesti ili gubitaka), takva osoba može da se nađe u situaciji da joj je podrška potrebna, ali ne zna kako da je traži. Pri tom, ona nije izgradila odnose u kojima je prirodno da pomoć dobije.
Psihologija ovo povezuje sa poteškoćama u traženju pomoći. Traženje pomoći se doživljava kao slabost i pretnja sopstvenom identitetu.
Ključni problem je tzv. „zamka nezavisnosti“. Što je neko uspešniji u tome da izgleda samostalno, to će drugi manje nuditi pomoć i više verovati da mu ona nije potrebna.
Kako se osloboditi „zamke nezavisnosti“?
Rešenje nije brzo ni lako, ali počinje promenom obrasca ponašanja. Pre svega, treba prihvatiti sopstvenu ranjivost. Otvorenost i iskrenost nisu suprotnost snazi, već osnova bliskih odnosa.
Postepeno se treba otvarati i biti iskren. Umesto automatskog „dobro sam“, korisno je povremeno podeliti kako se zaista osećamo.
Starije osobe treba da aktivno grade odnose, bez obzira da li su usamljene ili ne. Ovo je izuzetno teško, ali je neophodno i, uz trud i izlazak iz zone komfora, moguće je. Podsećamo vas na tekst koji bi vam mogao pomoći u tome: Kako steći prijatelje u zrelim godinama
Treba, u osnovi, imati na umu da prijateljstva zahtevaju uzajamnost – deljenje i dobrih i teških trenutaka, traženje saveta i pokazivanje nesigurnosti.
Veština traženja pomoći je veština koja se razvija. Ona nikako nije znak slabosti. Podsetićemo vas i ovde na malo, ali značajno pravilo kada se traži ili nudi pomoć.
Neki odnosi možda neće opstati kada se dinamika promeni, jer su bili zasnovani na starim ulogama. Ali i to je u redu.
Suština je da kvalitetni odnosi u kasnijem životu ne počivaju na korisnosti ili „performansu“, već na uzajamnoj ranjivosti i autentičnosti. Prava bliskost nastaje kada ljudi mogu da budu jedni uz druge ne samo kao „rešenja“, već kao stvarne osobe — pokazujući sopstvene snage, ali i slabosti.