Iz Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2014. godinu

Iz Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2014. godinu

Prenosimo odlomke iz „Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2014. godinu“, koji je 14. marta upućen Skupštini Srbije. Kompletan dokument možete preuzeti sa zvaničnog sajta Ombudsmana.

 FotografijaVeliki grb Republike Srbije

Stanje ljudskih prava u Srbiji tokom 2014 godine bilo je zabrinjavajuće. Stanje vladavine prava i pravne sigurnosti, poštovanje principa „dobre uprave“, organizacija i kapacitet administracije, primena zakona i, povrh svega – ekonomska situacija, bili su takvi da nisu obezbedili nivo poštovanja prava građana potreban za dostojanstven život svih. Unapređenja po pojedinim pitanjima u oblastima kao što je zdravstvo nisu uspela da promene opštu ocenu, ali su vredna hvale.

(…)

Najveći broj pritužbi građana (44 odsto od svih primljenih pritužbi) odnosi se na neblagovremen rad administracije, nemaran odnos prema poslu, očigledno pogrešnu primenu prava i druge propuste iz domena „dobre uprave“.

Neka od prava građana, međutim, pored teškoća u praktičnom ostvarivanju, dodatno su normativno ograničena, odnosno sužena izmenama propisa, na štetu ekonomski najranjivijih građana, često čak i na formalno-pravno sporan način. Tome je sigurno doprinela činjenica da su gotovo svi zakoni tokom izveštajnog perioda u Narodnoj skupštini doneti po hitnoj proceduri, na šta je ovaj organ upozoravao.

Smanjenje penzija

Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija, isplata penzija privremeno je „uređena“ tako što je „sadašnjim i zatečenim korisnicima“ – smanjen iznos penzije!

Nazivom propisa i jezičkom formulacijom njegovih odredbi nastoji se izbeći njihova pravna i stvarna suština, a to je smanjivanje penzija koje su prethodno stečene i čija je visina utvrđena pravnosnažnim upravnim aktom. Novi zakon, nepovoljniji po građane, ne primenjuje se na konkretne slučajeve donošenjem novih upravnih akata, već penzioneri bez ikakvog pravnog akta faktički dobijaju smanjeni iznos, što otežava pobijanje zakonitosti i pravilnosti takvih faktičkih akata uprave. Tako se jednim propisom i načinom njegove primene snižava i menja međusobni nivo već utvrđenih prava i slabi pravna sigurnost.

Zakon o solidarnom porezu

Konačno, i takvi propisi, kojima su sužena prava ili nametnute nove obaveze, primenjivani su u pojedinim slučajevima na krajnje nepravilan, nepravičan način:

Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru (poznat kao „zakon o solidarnom porezu“) važio je od 1.1.2014. godine do 1.11.2014. godine i njime su oporezovane mesečne isplate zaposlenima u javnom sektoru veće od određenog iznosa.

Međutim, u praksi je solidarni porez naplaćen i zaposlenima čija je zarada, odnosno naknada zarade kasnila više meseci, pa su im u jednom trenutku zaostale zarade isplaćene sve od jednom. Ti su građani višestruko oštećeni – nisu dobijali zaradu, odnosno naknadu zarade više meseci, što im je ugrožavalo egzistenciju, a onda im je na zakasnelu kumulativnu isplatu dugovanih zarada naplaćen solidarni porez kao da pripadaju krugu onih čija su primanja viša od oporezivog iznosa.

Posebno je nepravično i daje dodatnu dimenziju diskriminacije žena, to što se u najvećem broju slučajeva radilo o – majkama na porodiljskom odsustvu. Ovaj organ utvrdio je nepravilnost takve naplate solidarnog poreza, ali je Ministarstvo finansija odbilo da izvrši preporuku i da porez naplaćen u ovakvim slučajevima – vrati.

Istovremeno, Zakon koji je „solidarno“ oporezovao osnovni prihod sredstava za život – zaradu, nije oporezovao druge vrste prihoda koje je mnogo pravičnije oporezovati iz razloga društvene solidarnosti, kao što su „nagrade“ i „priznanja“ koje se sastoje u tome da dobitnik „nagrade“ svakog meseca, doživotno, iz javnih izvora dobije određen novčani iznos.

(…)

Najranjivije grupe stanovništva

Posebno ranjive bile su sledeće grupe i građani: ekstremno siromašni, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, pripadnici nacionalnih manjina (među njima najugroženiji su Romi), osobe lišene slobode (uključujući i pacijente u psihijatrijskim bolnicama i korisnike u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa), oboleli od teških bolesti, izbegli i raseljeni, tražioci azila i migranti, žene, LGBTI grupe i pojedinci, organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava, organizacije i pojedinci koji iznose kritične stavove (novinari i drugi).

Ekonomska, socijalna, kulturna prava

Visoka stopa nezaposlenosti i loša ekonomska situacija nastavile su da urušavaju materijalnu osnovu za ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava građana. Državni, pokrajinski i lokalni mehanizmi socijalne zaštite i staranja nisu uspevali da obezbede dovoljno pomoći za narastajući broj socijalno ugroženih, bar u meri u kojoj je to neophodno za minimum dostojanstva i egzistencije. Već nedovoljna, socijalna zaštita se izmenama propisa dodatno umanjuje.

Uredbom o merama socijalnog uključenja korisnici socijalne pomoći obavezani su da, pod nedovoljno određenim uslovima, rade u javnom interesu, pod pretnjom gubitka prava na socijalnu pomoć.

S obzirom na Ustavnu garanciju pravične naknade za rad (što je pravo koga se građanin, prema Ustavu, ne može odreći), takav rad, Uredbom nije ni sadržinski određen, niti vremenski ograničen te njegova vrednost može prevazilaziti iznos socijalne pomoći, čime je otvorena mogućnost da se za rad daje nepravična naknada.

Takav rad je dakle ili prisilno besplatan (na štetu prava propisanog Ustavom), ili je socijalna pomoć suštinski ukinuta (sem ako njen iznos prevazilazi pravičnu naknadu za obavljeni rad, kada je, praktično, umanjena za vrednost izvršenog rada). Da je ova materija uređena zakonom, uz učešće svih nadležnih organa i stručne javnosti, načelno pozitivna namera radnog angažovanja mogla se normativno izraziti i sprovesti na primeren način, uz veću pravnu sigurnost, bolje efekte i manju opasnost od dodatnog obespravljivanja socijalno ugroženih u pojedinačnim slučajevima.

Ovaj organ uputio je Ustavnom sudu Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti spornih odredbi Uredbe.

Zbog neuspešno sprovedenog javnog konkursa za finansiranje projekata civilnog društva u oblasti socijalne zaštite, resorno ministarstvo je izdejstvovalo promenu namene sredstava u iznosu od oko dva miliona evra, koja su preusmerena u druge svrhe.

(…)

Obavezno zdravstveno i penzijsko osiguranje

Desetine hiljada građana Srbije i dalje je onemogućeno u potpunom ostvarivanju Ustavom garantovanih i zakonom uređenih prava na zdravstvenu i penzijsku zaštitu kroz obavezno, zakonom propisano osiguranje. Nadležni državni organi nedovoljno su efikasni u suzbijanju pojave da poslodavci ne izvršavaju zakonsku obavezu uplate doprinosa u zdravstveni i penzioni fond, a važeći propisi posledice toga prevaljuju na radnike i članove njihovih porodica koji ostaju bez zdravstvenog osiguranja i punog iznosa zarađene penzije. Štetu trpe i savesni poslodavci – neravnopravni su na tržištu (imaju veće troškove poslovanja, te su im i proizvodi i usluge skuplji od nekorektne konkurencije i višu stopu doprinosa od ekonomski optimalne).

Tokom 2013. godine načinjen je prvi korak usvajanjem i primenom Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja, kojim su te posebno ranjive grupe zaštićene od posledica nefunkcionalnog sistema doprinosa. U 2014. godini nije načinjen dalji napredak po pitanju unapređenja zakonske zaštite ostalih kategorija radnika i građana od posledica nezakonitog ponašanja poslodavca.

Zvanično je saopšteno da je unapređena naplata doprinosa u odnosu na prethodni izveštajni period. S obzirom na to da se propisi o radu poreskih organa nisu značajnije menjali u ovoj stvari, može se konstatovati određeno unapređenje efikasnosti i pravilnosti rada poreskih organa po ovom pitanju, koje nije bilo dovoljno da otkloni problem.

Osobe sa HIV/AIDS-om

Osobe sa HIV/AIDS-om su stigmatizovane i diskriminisane, čak i među zdravstvenim radnicima. U Srbiji nema sistematičnog testiranja na HIV/AIDS, pa ni među decom i mladima.

Mere štednje ugasile su neke usluge socijalne zaštite, a druge svele na minimum.

Ukidanje određenih usluga socijalne zaštite

U Beogradu su Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite određene usluge socijalne zaštite ukinute, a prava iz socijalne zaštite umanjena. Ukinuta je dnevna usluga svratište za decu, usluga personalna asistencija za decu, mlade, odrasle i starije osobe sa telesnim invaliditetom, subvencija po osnovu troškova za komunalne proizvode, usluge i zakupninu, a pravo na povremenu jednokratnu pomoć izgubila su deca bez roditeljskog staranja, učenici i studenti.

Umanjena su prava korisnika interventne, jednokratne i stalne novčane pomoći, tako što je smanjen njihov iznos i krug korisnika.

Takva „štednja“ na najugroženijima nije se desila samo u Beogradu, mada ima i primera opština i gradova koji su iz mera štednje isključili usluge socijalne zaštite.

(…)

Najsiromašniji građani uskraćeni su za pun pristup pravdi jer još uvek nije donet savremen zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Prava osoba sa invaliditetom

Osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji i dalje se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima koji ih onemogućavaju da ravnopravno ostvaruju priznata prava i budu ravnopravno uključene u društvo.

Među njima su najguroženija lica sa mentalnim smetnjama koja ostaju u specijalizovanim ustanovama ili se u njih smeštaju kao najčešća alternativa životu u biološkim porodicama zbog nedovoljno razvijenih sistema podrške koji bi trebalo da podstaknu i omoguće njihov život u zajednici. Servisi podrške još uvek nisu postali sastavni deo sistema socijalne zaštite i korisnicima nisu dostupni u obimu koji je neophodan.

Posebno su ugrožene osobe sa intelektualnim poteškoćama smeštene u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa. To su azili kojima nedostaje osoblja (pre svega lekara), čiji korisnici su izolovani od sveta.

Podrška koja je osobama sa invaliditetom delimično obezbeđena kroz sisteme socijalne, zdravstvene zaštite i sistem obrazovanja nije dovoljna da bi se otklonile prepreke za njihovo obrazovanje, rehabilitaciju, zapošljavanje i samostalan život.

(…)

Sloboda medija i sloboda izražavanja

Mediji u Srbiji nisu slobodni u meri primerenoj za savremenu evropsku državu i društvo, niti za ovde već jednom dostignuti nivo medijskih sloboda.

Postupci nosilaca vlasti i okolnosti na medijskom tržištu pogoduju autocenzuri ili tendencioznom, navijačkom izveštavanju usled koga trpi Ustavom zagarantovano pravo građana da budu istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavani o pitanjima od javnog značaja.

(…)

Kritičko izveštavanje je tokom 2014. godine označavano kao „subverzivna“, nečasna protivdržavna aktivnost koja koči reforme, napredak Srbije i mir i blagostanje njenih građana.

Autocenzura je zahvatila medijski prostor jer oni koji pišu ili objavljuju kritičke tekstove bivaju sa visokih državnih mesta proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, „preplaćenika“ „opoziciju“… nakon čega obično usledi kraći ili duži linč u pojedinim medijima, sa veoma konkretnim posledicama po privatni život tih ljudi.

U isto vreme listovi ili mediji koji objavljuju kritičke misli ili činjenične tvrdnje koje protivreče vladajućoj retorici osnovano strahuju od povlačenja oglašivača, čiji novac je ključan za opstanak većine, ako ne i svih na medijskom tržištu Srbije.

(…)

U trci za tiražima i gledanošću, ali i pod neposrednim uticajem ili pritiskom različitih centara moći, građanima se, uporedo sa istinitim informacijama, i dalje plasiraju selektivne, nepotpune, polu-informacije pa i potpuno lažne, činjenično netačne (dez)informacije. Tzv. „curenje“ poverljivih informacija u pojedine medije, u stvari metod upravljanja javnim mnjenjem putem plasiranja „ekskluzivnih“ informacija iz zvaničnih, ali anonimnih izvora, nastavljen je.

*Većinu podnaslova unela je redakcija Penzina, radi lakšeg praćenja teksta. Oni nisu sastavni deo ovog dokumenta. Original, da ponovimo, možete skinuti na linku ovde.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *