Novinar Mihajlo Pavić napisao je nekoliko tekstova koji su posvećeni osobama sa invaliditetom ali, kako sam kaže, i nakon svih intervjua i reportaža nije dovoljno znao o njima i njihovim potrebama. Zato je rešio da sam doživi kako izgleda dan osobe u invalidskim kolicima.
Ortopedsko preduzeće „Rudo“ mu je pozajmilo kolica, koleginica pristala da ga gura i njih dvoje su krenuli u istraživanje jednog segmenta života nepokretnih ljudi.
Mihajlo piše da se osetio potpuno drugačije pošto je ušao u svoju „ulogu“. Osećaj inferiornosti i ranjivosti bio je intenzivan. Naravno da se mnogo bolje osećao kada bi njemu i njegovoj koleginici neko pomogao, kada bi potpuni neznanac imao saosećanja.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Lepa strana ove priče jeste pomoć koju su Beograđani nesebično pružali. Ovo je bilo pozitivno iznenađenje za ova dva novinara.
Ali sve ostalo, kako je to biti invalid u Beogradu, Mihajlo bi najradije da zaboravi. Jer ključna stvar u ovoj priči jeste to da mi nismo svesni, a oni koji su odgovorni o tome ne vode računa, da su ljudi u invalidskim kolicima našim nemarom pretvoreni u građane drugog reda.
Jer objekti nemaju obezbeđene ulaze za njih. I to ne samo kafići i restorani, već i apoteke. Na mnogim mestima su visoki ivičnjaci trotoara koji se pružaju celom dužinom. Kako ući u gradski prevoz? Gde ići u toalet kada su svi, oni retki, javni toaleti u glavnom gradu u podzemnim objektima ili na drugi način nepristupačni. A kakva li je tek situacija u unutrašnjosti Srbije?
Dakle, kada bi se ovaj novinar tokom ovog „socijalnog eksperimenta“ obratio prolazniku za pomoć, on bi je i dobio. Ali je pitanje zašto nismo kao društvo obezbedili ljudima u invalidskim kolicima normalniji život i poštedeli ih potrebe da traže pomoć za najosnovnije funkcionisanje u Srbiji.
Priču „Probao sam da budem invalid u Srbiji i evo kako sam prošao“ možete pročitati na sajtu Telegrafa.