Zorica (Subotica): Kako su mi oteli dva slova

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Riznica sećanja” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Nađi me, ako umeš. Sakrila sam se dobro, zarila glavu u pesak; žut je, mekan, čist. Čist kao horizont koji ne prlja vidik preda mnom. Dobro je da je širok, da je plav, da je toliko prostran i da na njemu uspevam da pročitam nepostojeća slova kojima mi želi dobrodošlicu. Klizim kroz Vojvodinu, treba mi Srem.

Tvoja ruka na mom ramenu, drugom voziš. Sva sam bela. Od veštačkih cvetića u kosi, venčanice, belih čarapa, cipela, veša koji je ovekovečen fotografskim aparatom. Dame sigurno sede drugačije, ja kako umem, a one su, izdajice izvirile.

Matičarka je pročitala tekst Duška Radovića koji vrlo toplo zvuči i koji mi je izmamio rosicu iz očiju. Verujem da ga je zbog nas izmislio. Pisali smo, potom po onoj debeloj knjizi, primali čestitke i krenuli.

Bidermajer sam pobacala, kuma je tu, pred opštinom hvatala cvet po cvet, onako, kako sam bacala, da bih na kraju bacila i ambalažu. Cvetovima je okitila nekoliko kola. Izgledala su kao prava-pravcata novogodišnja dekoracija.

Smešili smo se, ja zbunjeno, jer sam iz prezimena odstranila ić, a On, pa… Kao da sluša sva zvona ovog grada – sada smo, eto, rod-rođeni, treba to oglasiti. Sluša, pažljivo sluša, dok nas ukrašena kola nestrpljivo očekuju.

Sirene kidaju prostore, vazduh treperi kao da namiguje, kuma i dalje ima glavnu ulogu – prva je – važno je to. Trčkara od kola do kola, pruža piće kroz otvorene prozore; osmehom nudi radost.

Polazimo. Autoput usijan, herojski trpi da ga pritiskamo, uostalom, nije on bilo kakva džada, on je, hej… Autoput Bratstvo-jedinstvo. Dug je i lep kao naši životi, naše želje, nade i planovi. Sa strane ga pozdravlja drveće, mašu mu saobraćajni znaci… Srne na putu, jeleni, zečevi, biciklisti… Pazite, molim.

Prvi smo u koloni. Nagradili su nas, nije to vožnja tek onako, to je svečana vožnja. Zapravo, vožnja na svečanost.

Konačno, stižemo u Srem. On nam aplaudiranjem šalje poljupce. Mahanjem izražava radovanje… Razneženim damama ispred kuća krene i poneka suza. Srećno im mašem dok mi te suze lupaju čvrge, opominju me da treba da odgonetnem da li one znače njihova sećanja na lepo, ili na ono suprotno što je to lepo odnelo.

Sirene ne prestaju. Ne prestajemo ni mi da ih nadglasujemo, da ih prigušujemo muzikom, pesmom, smehom i skandiranjem.

I… Eto nas! Ulazimo kroz širom otvorenu kapiju, harmonikaš čeprka po dirkama i širi instrument, gosti se tiskaju da bolje vide. Odjednom, čujem kako tri metka, jedan za drugim udaraju u nebo. To svekar puca, on je lovac. Opipavam se, izgleda da me je promašio.

„Ne boj se, snajka… Ne boj se, Miško, ma smiri se, Joška!“

Tako me je krštavao, i tako me je zvao svih godina. Pitam se da li mi je znao ime. Prezime jeste, pa naravno – Galonja.

Jednom su me u Domu zdravlja prozivali: Galonja…

„Da ja sam“, rekla sam.

„Pa… Kakvo Vam je to prezime, čije je?“

„Svekrovo.“

„Kako svekrovo, zašto svekrovo?“

„Vrlo jednostavno, udala sam se za njegovog sina.“

Da. To je bilo kasnije.

Ušli smo u kuću koja se tresla od buke, počeli da igramo, pridružili su nam se svatovi, uz vrisku, ciku, zviždanje, mlataranje maramicom i ljubljenje mladenaca, nas. Uživali su zbog mog prezimena. Tako sam mislila. Posle su mi u ruke trpali korpe s cvećem, a nekakve šerpe i lonce dodavali Njemu, kao da će mu biti potrebni, kao da će on da kuva. Svejedno.

Stolovi su bili zatrpani hranom, žvakali smo je, neko nečujno, mnogi glasno – ionako harmonikaš nije dozvolio da se ono čuje.

Sve korpe s cvećem će kasnije, kad se vratimo u Beograd, kuma uneti u sobu, dok će mene mladoženja unositi preko praga. Kasnije, kažem.

Do tada, ubeđujemo se sa gostima kako treba da se krene. Jedva smo se izborili. Polazimo ispolivani poljupcima, lepim željama, ispraćajem i dugim mahanjem i slanjem poljubaca. Trubimo za rastanak, razdragano se oglašava sirena; nije ni njoj svejedno što je pritiskamo.

Put kao put, uzak, ali nije daleko od onog Bratstvo-jedinstvo do Beograda.

Setna sam. Gledam, a ne vidim ni ravnicu, ni nebo, ni njihovo spajanje. Mrak je. Počinje kišica, rasipa je vetar, ne mnogo jak, ali uporan. Ipak, drveće ni da se pomeri.

Šušte jedino kukuruzi u Sremu. Vole ih paori, dabogda im uvek rodili žuti kao dukati i veliki kao strah od grada.

Zorica Galonja, 73 godine
Gerontološki centar Subotica