Početna Magazin Godine Pravila traženja izgubljene dementne osobe

Pravila traženja izgubljene dementne osobe

Pravila traženja izgubljene dementne osobe

Mnoge osobe sa demencijom sklone su lutanju. Pri lutanju, dezorijentišu se, uplaše i izgube. Polovina od onih dementnih osoba koje ne budu pronađene u roku od 24 sata, verovatno neće biti pronađena živa. Zato je hitna i pravilno usmerena potraga od presudne važnosti.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija iz teksta: Lutanje dementnih osoba

Postoje obrasci ponašanja kod ljudi koji su se izgubili. Džogeri, planinari, deca ili pak osobe sa demencijom, sve ove različite grupe pokazuju različite obrasce ponašanja. Poznavanje tih obrazaca pomaže u pronalaženju ovih osoba.

Revolucionarno istraživanje Roberta Kestera znatno je proširilo naše shvatanje ponašanje osoba koje su se izgubile (R. Koester, Lost Person Behavior, 2008). Ovo istraživanje postalo je temelj protokola američke organizacije Search and Rescue SAR (Traži i spasi). Osoblje SAR-a razmatra brojne promenljive kao što su profil ponašanja, aktivnost, teren, zdravlje i karakteristike osobe, kako bi predvideli ponašanje osobe koja je proglašena izgubljenom.

Kester je analizirao više od 50.000 slučajeva širom sveta kako bi identifikovao obrasce ponašanja koje izgubljene osobe obično slede, a poseban deo je posvetio osobama sa različitim vrstama demencije – što je njegova specijalnost.

Starije osobe sa demencijom obično se izgube zbog česte tendencije za lutanjem. Šest od deset osoba sa demencijom sklono je lutanju – odlazak u besciljnu šetnju ili šetnju sa samo njima znanim ciljem koji usput zaborave. U toku lutanja, dezorijentišu se i ponekad zaborave svoje ime ili adresu.

Postoje efikasni programi, u razvijenom svetu, ali i u Srbiji, sa sredstvima za praćenje i mogućnošću da starija osoba pritiskom na dugme aparata signalizira gde se nalazi.

Međutim, većina ljudi ne poseduje ove alarme. Neki ne mogu da ih priušte, neki veruju da njima i njihovim bližnjima to nikada neće trebati, a u Srbiji postoji i dodatni problem neprepoznavanja i nepriznavanja demencije. Sa starenjem stanovništva, sigurno je da će problem lutanja dementnih osoba biti sve izraženiji.

Kester i Stuksberi (1995) navode podatak da, kada se zdrave starije osobe izgube, one u proseku pređu veću pravolinijsku udaljenost (2,56 km) od mesta gde su poslednji put viđene od starijih osoba sa demencijom (u ovom slučaju stariji od 40 godina) koje pravolinijski pređu, u proseku, samo oko 0,88km.

Iako statistike ukazuju na veću promenljivost pređenog puta kod dementnih ljudi, postoje neke ekstremne vrednosti gde osoba može da pređe samo izuzetno kratko rastojanje i, sa druge strane, neke gde osoba prelazi veliku udaljenost (jedna od deset osoba pređe, u proseku, 83 km!). Iznenađujuće, starosno doba nije faktor kada je u pitanju ponašanje, pa ni pređena razdaljina dementnih osoba koje su se izgubile.

Osobe sa demencijom obično napuštaju svoje prebivalište i počinju da lutaju duž puteva. Uglavnom budu pronađeni (u 89 odsto slučajeva) u okviru 1,2 km od mesta gde su poslednji put viđene. Ako nisu na putu (14 odsto), obično budu pronađene u potocima/kanalima (28 odsto) i/ili zapetljani u žbunju/živici (33 odsto).


Većina osoba obolelih od demencije podlegne uslovima okoline. Jedna od pet dementnih osoba (42 slučajeva u ovom istraživanju) pronađena je mrtva usled hipotermije, dehidratacije ili davljenja. Nije bilo smrtnih slučajeva kod osoba sa demencijom koje su pronađene u roku od 24 sata. Ako nisu pronađene u ovom vremenskom okviru, polovina od onih dementnih osoba koje se izgube verovatno neće biti pronađena živa.


Prema tome, potraga za dementnom osobom treba da se tretira kao hitan slučaj. Kester ističe da je dijagnoza demencije važna kako bi se dobila hitna reakcija nadležnih službi. Kester, naravno, govori o SAD gde, kao i u mnogim evropskim zemljama, postoje posebne službe i građanske akcije u ovim slučajevima.

Međutim, Kester ističe i da većina lekara primarne zdravstvene zaštite ne testira kognitivno stanje svojih pacijenata, te je, prema procenama, samo 58 odsto slučajeva identifikovano. Pretpostavljamo da je u Srbiji situacija znatno dramatičnija, ali ne postoje podaci koje bi mogli da uporedimo (a i sama ta činjenica je indikativna).

Posebno je ovaj problem izražen u ruralnim sredinama, gde osobe sa demencijom često pripadaju ugroženim socijalno-ekonomskim grupama i primaju minimalnu zdravstvenu negu. Ako se ne zna da je osoba dementna, to umanjuje hitnost potrage što može imati pogubne posledice.

Ključna pretpostavka kojom se vode SAR timovi kada traže izgubljenu osobu sa demencijom naziva se „put manjeg otpora“. Po ovoj teoriji, kada dementne osobe počnu da lutaju, one će birati teren koji je manje naporan – radije idu nadole nego uzbrdo, radije biraju ravne puteve nego krivudave staze ili idu šinama ili kolovozom ako su druga opcija stepenice.

Značajan broj (28 odsto) osoba sa demencijom pronađeno je u kanalima za odvodnjavanje ili potocima – što ukazuje na to da su one najverovatnije išle nizbrdo (dokle su mogle), što podržava hipotezu o putu sa najmanjim otporom.

Drugih 33 odsto pronađeno je upetljano u živicu ili žbunje. Ovo saznanje je važno jer neobučeni tragači ili tragači koji traže osobu noću, izbegavaju da gledaju u žbunje jer većina ljudi bi pokušala da sebe učini što vidljivijim.

Činjenica da je veliki procenat dementnih osoba pronađen u kanalima, potocima ili žbunju potvrđuje navode istraživanja da osobe sa demencijom koje se izgube slede put najmanjeg otpora sve dok ne dođu do nepremostive prepreke.

Budući da je prevencija najbolji lek, smanjivanje učestalosti lutanja jeste najbolji način odbrane od neželjenih ishoda. Personalizovani plan brige o dementnoj osobi kojim se smanjuje uznemirenost i depresija pomoći će da se minimizira lutanje.

Pošto osobe sa demencijom obično ne ostavljaju tragove kada se izgube i često ne odgovaraju na povike tragača, treba što ranije naći pomoć stručnjaka.

Ljudima koji će krenuti u potragu treba dati što više detalja, uključujući i mesta u blizini koja bi mogla biti značajna i u vezi sa detinjstvom nestale osobe. Takođe, treba sve tragače informisati o strahovima ili fobijama koje osoba sa demencijom možda ima, kao i o lekovima koje koristi.