Lutanje dementnih osoba

Lutanje dementnih osoba

Lutanje i sledstveno tome, mogućnost da se izgubi, prete svakoj dementnoj osobi sposobnoj da se kreće. Prema istraživanjima, šest od deset osoba koje boluju od demencije, ima sklonost lutanju.

Najčešće se koristi taj izraz: „lutanje“, ali on nije u potpunosti adekvatan jer, iako to svima može izgledati besciljno i iako dementna osoba može da se usled toga izgubi i da ne zna niti da se vrati niti da kaže gde stanuje, tu aktivnost kod dementne osobe pokreće konkretna težnja za nečim.

Da bi se sprečile eventualne loše posledice, trebalo bi otkriti šta je to što je okidač.

Neki od mogućih razloga su: dosada, nakupljena energija, nastavljanje sa nekadašnjim navikama, nastavljanje sa izvršavanjem nekadašnjih obaveza, oslobađanje stresa i nelagode, traganje za prošlošću…

Nekada su okidači „spoljni“: prevelika buka ili za osobu neobjašnjivi šumovi, neka vest ili televizijska emisija i sl.

Veoma je teško naći, naročito u našim uslovima, dobre načine da se ovaj problem reši na pravi način. Jer, šetnja je sama po sebi dobra, ali ako postoji opasnost da se neko izgubi, trebalo bi ga uvek pratiti u šetnji.

Koliko god teško bilo, lakše je izboriti se sa tim kada smo svesni da opasnost postoji. Kako je već naglašeno, ona postoji kod svake dementne osobe, a bližnji često nisu ni svesni da osoba pati od demencije.

Znaci potencijalne opasnosti od „lutanja“ su: osoba pokušava da ispuni nekadašnje obaveze, kasnije dolazi iz uobičajene šetnje, pokušava da se vrati kući iako je već kod kuće, nemirna je, pravi stalno iste pokrete, ima teškoće u lociranju poznatih stvari, ponaša se kao da obavlja neki posao, a u stvari ništa ne radi, deluje izgubljeno u novoj sredini…

Zauzeti i opterećeni, lako možemo da previdimo ovaj problem kod „naše“ starije osobe. A taj problem može imati strašne posledice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *