Živka (Sopot): U svetlu glečera

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Iskradamo se iz još neprobuđenog Truatoransa i klizimo uzanim planinskim putem. Put nas odvodi prema glečeru Rone, krajnjoj tački našeg današnjeg putovanja. Vijugava traka puta nas odvodi blagim uzvišenjima, a iza nas ostaju vinogradi Valea oko Siona i Sijera.

U jednom trenutku ostavljamo poslednji pogled na Kran Montani. Počinje nemačko govorno područje. Ovde se Vale zove Valis. Sela su još uvek planinska, kuće drvene sa cvetnim terasama, šale. Lepota i raskoš zelenila uređenih sela, vodopada i planinskih potoka je nepotrošiva. Svuda ih ima. Ispred nas, pored nas, ostaje za nama.

Mala zaravan na brdu nalik mojoj zavičajnoj planini, tek nešto iznad šeststo metara, a na njoj crkva sa koncentričnim oreolima zelenila, sunca i neba. Kao da lebdi, kao da je samo na trenutak tu spuštena.

Okružuju je druga brda, pridržavajući postolje zaravni, a onda vidik, kao pukotina raja, planinsko selo kao namešteno za slikanje: iste sive, sivoplave i sivkaste kuće, zaposednute cvećem po prozorima, terasama, ispod krovova, u sasušenom drveću, po kratkim dvorišnim alejama i baštama.

Od opijenosti i zanesenosti predelom i bleskom očiju uhvaćene lepote, spasava me tunel od oko stotinak metara; tunel mali, ali dovoljan da u treptaju sna i prividu mraka oporavim vid i povratim doživljaj.

***

Sa moje desne strane dolina, a po njoj, i oko nje, po zelenim loptastim ravnima, razmeštena sela, kao makete u projektantskom birou. Pored sela stepenasto protiče reka. Da li je to neko pravio prave džinovske betonske stepenice po ovolikoj reci, ili je i ovo jedno od čuda alpske prirode?

Ovde pravimo predah za kafu ili čaj, i svakako za toalet. Retkim i krupnim kapima kiše opominje nas jedan neverni oblak i mi zauzimamo mesta u unutrašnjosti restorana… Vreme ne zaustavio leti.

Put nas vodi uzvodno, opet do nekih visina u hiljadama metara, gde reka postaje vodopad, pa više malih vodopada, pa ona vijugava nit, bela, puštena ispod vrha koji nestaje u novim vidicima. Možda je i njen izvor i pod nekog glečera ili neotopljenog snežnog nanosa. Kako je život kratak prema ovim prirodnim fenomenima!

***

Lagano se spuštamo sa prevoja gde smo se malo odmorili, a niti nepregledne i nedogledne lepote lelujavog zelenila, svetlucanja mokrog kamena i zmijolikog asfalta nastavljaju se i pretapaju u slike proplanaka i četinarskih šuma, gustih kao zeleni somot, do onih proređenih, sa nijansama zelenog na zelenom („zeleno, volim te, zeleno“).

To kao i da nisu šume, već oaze odmora očinjeg vida i snaženja duše da upija žešće i nezaboravnije. Do glečera Rone petnaestak minuta, uz Ronu uzvodno. Put – prave asfaltne serpentine. Savlađujemo jednu po jednu okuku.

Meni se čini da vozač to radi bez poteškoća. Moja pozicija u sredini kampinga je nešto bezbednija od ovih koji sede sa strane. Predeli su fantastični u pravom, doslovnom smislu reči. Fantastično prirodni, ne govorim samo o raskoši okruženja. Kombinacija neopisive lepote i neobuzdane divljine.

***

Slike raspršenih vodopada, kamenih nastrešnice nad dubodolinama i virovima reka i potoka, sivi vrhovi koji paraju beličasto plavetnilo neba i dodiruju neke druge svetove, u kojima su možda i neki delovi nas ovde. Pred nama je trasa puta sa najmanje petnaestak prevoja i okuka, što će nas dovesti na preko dve hiljade metara.

Konačno vidimo obrise glečera Rone, koji iz naše perspektive izgledaju kao deo planinskih gromada, pocrnelih, sivih, prljavo-belih. Ispod, desetine metara debeli sloj snega i leda, koji se ko zna otkada nije otapao, otiče vodopadima i planinskim brzacima, udarajući u kamenje i praveći oblačiće kao raspukle maslačke u punoj zrelosti.

Raspršene bele čestice padaju kao kiša po znatiželjnim turistima, kojih je ovde na stotine, stoje ili hodaju kao hipnotisani u avgustovskom predvečerju. I mi smo tu, koračamo stazom prema glečeru.

Orošeni, zadivljeni, pomalo nesigurni u nogama na ovolikoj visini, u ledenom dvorcu Majke prirode. I mi smo deo ove vodene, snežne i kamene fantazije koja otiče zvukovima gromoglasnih durova i nekih, kao starogrčkih horova, koje stvara ovaj narod ovde, svako na svom jeziku i svako po svom vlastitom ushićenju, u slavu i posvećenost Njenom veličanstvu prirodi.

Eho odjeka pravi saglasje s prirodnim stanjem stvari, pejzaža i kolorita glečera i glečerskog okruženja.

***

Sve se to, kao po nekom scenariju, sliva u jednu opštu rapsodiju zvuka i slika. Ja sam bez težine i ničega ne mogu da se prisetim, ozarena dosežem pogledom mesto na kojem jesam pokušavajući da se i kroz led što čvršće ukopam, i ovom kišom koja natapa oči i ovde na ovom mestu izoštrava vidik, upotpunjujem lični doživljaj glečera.

Bezuspešno pokušavam da napravim koji korak po večnom ledenom bregu čija duša otiče Ronom, a nas ovde omajava hladnom vazdušastom maglom. Tako je ovde, u neposrednoj blizini glečera.

On je tu, nadohvat ruke, ledeni gorostas ili je to samo seda brada milijardu godina usnulog starca iz čijih usta odzvanja praskava vodena priča dostupna svakom vremenu i svakom biću koje ima sluh i prijemčivost da je čuje…

Ne spavam svu noć. Misli mi zbrkane. Već viđeno, domen fantazije. Utisci nesređeni. Jesam li zaista sve ovo videla i doživela? Ima li života i u drugim kategorijama, sem u ljudskom rodu? Možda i glečeri imaju svoje misli i svoje bližnje, kao i ljudi, kao ja?

Veliki i mali glečeri. Visoki, na granicama svetova. Našem svetu, na svu sreću, pripada njihova lepota.

Živka Cica Maričić, 71 godina
Prof. srpskog jezika i književnosti u penziji, Sopot
Fotografija: Rone, WikiImages za Pixabay


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.