Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.
Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity”.
Uskoro će biti punih 65 godina od vrelog leta 1954. godine i dana mog rođenja na salašu atara somborskog. Moje prvo putovanje u Bezdan je bilo konjskom zapregom u posetu baki i dedi. Prvih tridesetak godina sa kraćim ili dužim odsustvima provela sam u tom mestu gde Dunav ulazi iz Mađarske u Srbiju i ujedno čini prirodnu granicu između Srbije i Hrvatske.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Poželela sam prošetati ulicama mog detinjstva i mladosti. Podeliću sa vama radost i tugu uspomena.
***
Davno sam u „Politikinom Zabavniku“, na pitanje koje mesto u Jugoslaviji nazivaju „Mala Venecija“, pročitala odgovor – Bezdan.
Da bi se ušlo u Bezdan mora se preći most. Drveni, kameni, metalni, monumentalni – svejedno. Evropska reka Dunav, zatim mreža od sedam kanala i rečica Plazović (Kiđoš) sa ogromnom količinom vode, biljnim i životinjskim svetom, čine pravu vodenu zavesu, vodeni put i žile kucavice ovog predela.
Desetak procenata teritorije Bezdana čini šumski pojas, uglavnom listopadnog drveća, pa sa vodotokovima čini izuzetno zdrav i lep okvir ovom „vodenom naselju“.
Nalazi se tačno na polovini toka reke Dunav, tačnije na njegovom 1.425. kilometru od ukupno 2.850 kilometara koliko teče od izvorišta u Nemačkoj do Crnog mora u Bugarskoj, kroz deset zemalja.
Da ne zanemarim ni suvozemne puteve: Bezdan je udaljen i od Beograda i od Budimpešte tačno 200 kilometara. Bezdan je staro vojvođansko naselje u severozapadnoj Bačkoj na 90 metara namorske visine, sa koordinatama 45.51 severne geografske širine i 18.55 istočne geografske dužine.
***
Spominje se 1305. godine kao naselje Battyan ili 1341. godine kao Berčan.
Naseljavanje je teklo neorganizovano Dunavom, a prvi stanovnici su mu bili Poljaci, Česi, Nemci, Mađari, koji su u Panonsku niziju došli krajem IX veka, a danas čine većinsko stanovništvo Bezdana. Polako su na teritoriji bezdanske pustare jedni dolazili, drugi odlazili, neki proterivani, neki planski kolonizirani od 1762. godine do današnjih dana. Tako je Bezdan nanizao bisere od 25 nacionalnosti i u toj raznolikosti blistao bogatstvom.
Po broju stanovnika, maksimum je dostigao 1890. godine sa 8.366, a po popisu iz 2011. godine, u Bezdanu živi 4.623 stanovnika.
Skoro sve ulice u mestu imaju neutralne nazive koji nemaju potrebe da se menjaju sa promenom vlasti: Ružina, Cvetna, Pusta, Rodina, Nova, Novogradska, Guskina, Mala, Kratka, Bajska, Istočna, Kanalska obala, Malta, Velika i Mala Rajna.
***
Čime su se bavili ovi ljudi? A čime nisu. Poljoprivreda je uvek bila osnovna privredna grana. Plodna ravnica daje berićet. Žitarice svih vrsta: pšenica, ječam, raž, ovas, kukuruz. Industrijsko bilje: šećerna repa, soja, suncokret, konoplja, sirak, duvan, hmelj.
U mojim ranim sećanjima još postoje hmeljarnici na trećem kilometru uz cestu za Sombor, potes Dudovi. Zatim bilje za ishranu stoke: lucerka, grahorica, detelina, stočni grašak. Lekovito bilje: kamilica. Povrće: poznata paprika za najpoznatiji riblji paprikaš na bezdanski način. Zatim, voće. Vinova loza. Ili obično sakupljanje žaba i puževa po barskim terenima oko sela.
Organizacioni oblici poljoprivredne delatnosti odvijali su se kroz poljoprivredni kombinat, zemljoradničku zadrugu, kooperaciju i entuzijaste koji su uz pomoć poljoprivrede gradili seosku infrastrukturu te tako podizali kvalitet života u svom naselju.
Davne 1878. Endre Štahuljak u Bezdanu osniva rasadnik za dudove. Ulicama Bezdana za hladovinu, a duž poljskih puteva kao vetrobranski pojas, zasađena je ova biljna vrsta. Ne znam šta se više pamti: da li list za ishranu svilene bube ili slatki plod pretvoren u rakiju dudovaču. Lahor svile ili opojna magla „dudare“? Vek kasnije jedan je zakon srezao sve dudove u mojoj ulici, ataru mog sela i u mojoj duši. Ostala su samo kvalitetna dudova burad.
***
U barama, močvarama i blizu kanala, raste trska pa je za ovaj dobar i jeftin izolacioni materijal napravljen pogon za preradu i doradu, tzv. „Trskara“.
Sa nostalgijom plovi u mojoj svesti skela po zategnutoj debeloj žici preko Velikog bačkog kanala sa seoske na drugu obalu gde je bio smešten taj pogon. Isto tako, za preradu konoplje ili kudelje postojala je „Kudeljara“. I sad postoje bazeni za namakanje konoplje, deo tehnološkog procesa prerade ove biljke.
Što da sirak ide iz sela neprerađen, odmah na kraj sela je izgrađena „Sirkara“. Na Pisti (nije slučajan naziv Pista – odatle je privredna avijacija vršila zaštitu bilja) – pogon za preradu ribe u poznati „Bezdanski riblji paprikaš“. Mlin „Sloboda“ za preradu žitarica. Brašno za nekoliko privatnih pekara u Bezdanu: Balo, Harjung, Pravđik, Rikert, Hegei… Sada ima i novih. Ali i za prodaju po celoj Jugoslaviji. I za izvoz. Prilikom moje posete, mlin je bio miran. Kao da je usnuo malo duži san.
***
Veliki broj stanovnika Bezdana je rođen na vodi.
Čitave porodice su živele na šlepovima: muškarci radili, žene rađale, podizale decu. Lađe i lađari. Najjeftiniji vid transporta. Plovili su evropskim rekama, upoznavali druge kulture i običaje.
Kad brod stane, tu je Brodogradilište „Dunav“ u Bezdanu za remont. Prošla sam kraj njega, postoji u svom jezgru, ali velikih poslova više nema.
Dve štamparske radionice su nakon Drugog svetskog rata postale jedno preduzeće, poznata Štamparija „Vojvodina“ Bezdan. Pamti naša eks-Jugoslavija kroz mrežu poslovnica njene knjige, brošure, obrasce, registratore, ambalažu za staklarsku industriju i ambalažu od valovitog kartona za nameštaj. Pet stotina zaposlenih u jednom trenutku i spajanje sa velikim Kombinatom Belišće, znak su želje za prosperitetom, a ne destrukcijom koju je doneo rat na ovim prostorima krajem XX veka. Štamparija je imala svoj rukometni klub, negovala je „u zdravom telu, zdrav duh“, odgajala takmičare za svetska prvenstva i olimpijade.
***
Štamparije u tom obliku nema, zdrav duh živi u sportu.
Fudbalski klub „Sport“ i Kajakaški klub deo su tog zdravog duha. Fudbalerima su prošlog leta izgorele tribine. Kajakaši se ponose olimpijskim iskustvima i uz veliku disciplinu, trud, odricanje i treninge grade svoju sportsku imperiju s one strane kanala, tamo gde je bila „Trskara“.
Trgovinsko preduzeće „Koteks“ je u svojim prodajnim objektima nekad imalo ponudu artikala domaće i strane proizvodnje. Konfekcija „Mura“ iz Slovenije, svilene košulje i ženske bluze iz Gornjeg Milanovca, cipele iz Italije, školski pribor iz Nemačke, nameštaj „Krivaja“ iz Zavidovića itd.
Sada, na par prodajnih punktova, Kinezi nude trećerazredne proizvode primerene kupovnoj moći potrošača. Nemam ništa protiv Kineza. Volela bih da smo svi skupa bogatiji.
***
Sećam se Ugostiteljskog preduzeća „Turist“ i velikog broja njihovih objekata širom Jugoslavije. I. sećam se soda-vode i „Sodare“. Bezdanci i sada radije piju soda-vodu nego mineralnu. I špricer je sa sodom originalniji.
Dostava punih sifonskih boca je ista danas kao što je bila nekad. Razlika je u vrsti prevoza. Nekad špediter i Riđan, sad pik-ap i vozač. Staviš pred kapiju prazne boce, naiđe kočijaš pa zameni za pune. Da ne ulazimo baš u sitnice, novac je ispod boce. Važno je da se sifoni odnesu u podrum. Tako prija ta podrumski hladna soda-voda.
A da gradimo malo: „Beton“, „Graditelj“, „Novogradnja“, „Horvat i sinovi“. Svejedno. Važan je graditeljski duh. LKV – sistem lakih krovova. Inženjeri. Inovacije.
Trikotaža „Beti“ Bezdan. Stotine tekstilnih radnica sa malim platama, ali se radilo, plelo, šilo, modeliralo, prodavalo, oblačilo. BE-TI – bezdanska trikotaža. Izgrađene pogone iz uvek male akumulacije u tekstilnoj industriji ustupili su ambalažerima „Savremenog pakovanja“.
***
Godine 1871. umetnički tkač Janoš Šmit je iz današnje Češke u Bezdan dopremio razboje od kuvanog trešnjevog drveta za žakar tkanje uz pomoć bušenih kartica, preteča kompjuterskih nosioca informacija osmišljenih još 1801. godine.
Napušta se tkanje sa predivom od konoplje i lana, a prelazi na tkanje od svilenog rajona. I tako do dana današanje na istim tim drvenim razbojima. Svileni damast ima odavno svoj brend, a dosegao je nivo državničkih poklona. Spomenuću samo cara Haila Selasija, a bilo ih je mnogo.
Bioskop – bio. Sad zvrji prazan. Pozorište. U, nakon požara obnovljenom zadružnom domu ili Domu kulture, zasijala je sjajem zvezda nova pozorišna sala, bina, garderobe.
U nekim tranzicijskim putevima izgubila je titulara, ali postoji. Radujemo se predstavama na oba jezika društvene sredine: srpskom i mađarskom. Samo je zimi malo hladno.
***
Hajde da se malo lečimo. Idemo u nadaleko čuvenu lekovitu jodnu banju, smeštenu u centru Bezdana. Moderan je to banjski kompleks kapaciteta za godišnji smeštaj 1.500 stacionarnih i 1.200 ambulantnih bolesnika.
Mineralna voda pripada kategoriji alkalnih natrijum hidrokarbonalnih voda bogatih jodom, temperature od 26 do 37 stepeni Celzijusa.
Drugi vid lečenja za Bezdance je opuštanje uz obale Dunava i onih spomenutih sedam kanala. Pecanje ribe, kupanje, odmor i uživanje u prijatnom ambijentu vikend naselja Korlatoš, Šebešfok, Baračka, Kenđija, uz neizostavno kuvanje riblje čorbe ili paprikaša daje duboki unutrašnji mir i snagu.
Čarde, svojevrsni ugostiteljski objekti vezani za ovo geografsko područje, kao da lebde između neba i vode. Čarobno!
***
Zavetna crkva iz prve polovine XVIII veka, Kapela Svete trojice najstariji je sačuvani sakralni objekat u Vojvodini koji je sagradio sam narod. Podignuta je na tadašnjem groblju u znak zaveta u vreme velikog pomora ovaca. Obnovljena je osamdesetih godina XX veka.
Katolička crkva, posvećena Apostolima Šimunu i Judi Tadeju, sagrađena je 1846. godine u romanskom stilu, trobroda je, sa tornjem visine 38 metara. U njoj se nalaze orgulje velike kulturne i istorijske vrednosti sagrađene u radionici Jožefa Angstera u Beču 1903. godine. Dvomanualne su, sa dvadeset dva registra. Služba u crkvi je dvojezična: na hrvatskom i mađarskom.
Demografska pomeranja krajem prošlog veka donela su promene i u duhovnom smislu. Povećan broj vernika pravoslavne veroispovesti doveo je do početka višegeneracijske zadužbinarske gradnje pravoslavnog hrama nazvanog Lazarica, a posvećenog Knezu Lazaru i kosovskim mučenicima.
Ovi objekti su svedoci vremena i pečati ljudske duše. Egzistiraju na prostoru Bezdana u svojoj multi-konfesionalnosti, multi-kulturalnosti i multi-etičnosti. Raduju me i duhovno obogaćuju.
***
Iz istorije želim spomenuti „šlajz“ ili prevodnicu na Dunavu, završenu 1856. godine kao prvi objekat u Evropi gde je primenjeno podvodno betoniranje.
I još nešto: kada je 1876. godine Dunav probio nasip kod Baje, a voda stigla do mosta na Šebešgfoku kod Bezdana, spomenuti inženjer Endre Štahuljak je kružnim nasipom obranio ustavu i tako spasao od poplave celu severozapadnu Bačku. Odlikovan je za ovaj poduhvat. Rasadnik dudova niko nije spominjao.
Škola i đaci. Projektovana za deset razreda. Radi za osam. U njoj je i predškolska ustanova. Ali, dece je sve manje. Pad nataliteta i prirodna migracija. Tužno. A zamislite, 1910. godine u Bezdanu su otvorena tri nova zabavišta. Čudan je taj točak istorije. Vrti unazad.
***
Šta sve nisam spomenula: Šumsko gazdinstvo sa sedištem u Bačkom Monoštoru, objekte vodoprivrede, crpne stanice, ambulantu, apoteku, nekoliko banaka, fotografa, biblioteku, prodavnicu „Borovo“ obuće i konfekcije „Borac“ iz Travnika, prodavnicu mobilnih telefona, slastičarne, salone lepote, tkača, krojača, kovača, kolara, tapetara, stolara, pilane, kamenoresca, električara, vodoinstalatera, majstora za opravku TV prijemnika, stakloresca, gvožđaru, uzgajalište nutrija, crtače šema za goblene, veleprodaji alkoholnih i bezalkoholnih pica i radionicu za krpljenje svilenih čarapa. Skoro svega od nabrojanog – jednostavno nema.
Proverite vi: Možda sam ja ovo pisala o gradiću Pejtonu iz poznate američke serije, a ne o Bezdanu. Znam da nisam pomenula manifestacije, ni Panonski put mira, Kamp Bezdan ili Trojni susret Srbije, Hrvatske i Mađarske. Dobro znam da hoću.
I zbog Bezdana i zbog mojih Bezdanaca. Imaju potencijal za prosperitetan i moderan život. Znam da ih je puno širom sveta iz ekonomske nužnosti. U mislima i slikama su u svom rodnom mestu. To je pitanje istorijskog trenutka. Posredno, donose napredak u Bezdan. Razvaljuju onu čahuru svilene bube.
Odavno se već ne krpe svilene čarape.
Milica Marinković, 65 godina
ekonomista, Sombor
Fotografija: Bezdan, Mihaly Sagi, Locationscout
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.