Ejdžizam se javlja svuda, pa i unutar porodice. Iako uglavnom nemaju lošu nameru, odrasla deca svoje ostarele roditelje često tretiraju kao decu. Teško da bi njima samima prijao takav odnos drugih prema njima. Ali ne razmišljamo o svojoj starosti, sve dok ne stupimo u nju. Onda se, neretko, i stariji ponašaju paternalistički prema svojim vršnjacima nesvesno nastojeći da pokažu da nisu isti.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Jsme MILA/Pexels
Kako stanovništvo postaje sve starije, tako se sve više govori o ejdžizmu* u zapošljavanju, medijima, zdravstvu i popularnoj kulturi. Ipak, mnogo manje pažnje posvećuje se tome kako se isti obrazac predrasuda javlja unutar porodice.
* Pojam „ejdžizam“ bi se, donekle, mogao prevesti kao predrasude na osnovu starosti. Ali taj pojam sadrži i više od samih predrasuda, zato koristimo ovu – kod nas već opšteprihvaćenu – tuđicu.
Više o ejdžizmu možete pročitati u tekstovima:
- Teorijske osnove ejdžizma (predrasude o starima) – 1
- Teorijske osnove ejdžizma (predrasude o starima) – 2
Na problem ejdžizma u porodici posebno je ukazivala naučnica Stejsi Gordon (Stacey Gordon), viša saradnica Centra za inovacije u zdravlju i starenju na Univerzitetu u Njujorku.
Ona je zajedno sa profesorom Ernestom Gonzalesom objavila rad o ejdžizmu u porodici u časopisu „Journal of Gerontological Social Work„. Njihovo istraživanje pokazuje da diskriminacija prema starijima u porodičnom okruženju nije samo rezultat svakodnevnih nesuglasica među srodnicima, već duboko ukorenjen društveni fenomen, uporediv po svojoj strukturi sa rasizmom ili seksizmom.
Takvi stavovi proizlaze iz društvenih normi i stereotipa o ulozi starijih ljudi u porodici, kao i iz pogrešnih predstava o starenju. Predrasude se prenose među članovima porodice, prijateljima i širom društvenom okruženju, često i nesvesno. Zanimljivo je da ih neretko usvajaju i sami stariji ljudi, internalizujući negativne poruke o sopstvenim godinama.
Štetne posledice ejdžizma
Posledice mogu biti suptilne, ali su dugoročno štetne. One potkopavaju autonomiju starijih osoba, umanjuju njihov osećaj lične vrednosti i dovode u pitanje njihovo životno iskustvo i znanje.
- Podsećamo na tekst: Pretnja stereotipa utiče na performanse starijih
Uobičajeni stereotipi podrazumevaju predstavu da su stariji članovi porodice zavisni od drugih, fizički ili mentalno oslabljeni, usamljeni, bez energije ili interesovanja za život. Takvi stavovi mogu se pojavljivati i u obliku naizgled bezazlenih šala ili komentara, svojevrsnih „mikroagresija“. Bez obzira na to koliko deluju bezazleno, one ipak potkopavaju dostojanstvo starijih ljudi i njihovu sposobnost da samostalno donose odluke.
Ejdžizam u porodici
Stejsi Gordon je još 2020. objavila rad u časopisu „Clinical Social Work Journal“ u kojem je pokušala da sistematski definiše ejdžizam u porodičnom okruženju. Veliko interesovanje za taj tekst pokazalo je da je reč o temi koja do tada nije bila dovoljno istražena, iako ima značajan uticaj na porodične odnose i dobrobit starijih osoba.
- Podsećamo na tekst: Ejdžizam u porodici: Uticaj na dobrobit starijih osoba
Jedan od važnih nalaza tog istraživanja jeste da se porodične dinamike mogu promeniti ukoliko članovi porodice razviju „kritičku svest“ o društvenim okolnostima koje oblikuju njihove stavove prema starenju. Kada ljudi počnu da preispituju stereotipe i šire društvene poruke o starosti, lakše uočavaju kako ti obrasci utiču na način na koji se stariji članovi porodice vrednuju i tretiraju.
Podrška porodice pritom ima veliki značaj za psihološko i fizičko zdravlje starijih ljudi. Sama svest da postoji bliska osoba koja je pouzdana i spremna da pruži pomoć, bez obzira na fizičku udaljenost, može pozitivno uticati na očekivanja starijih osoba u vezi sa sopstvenim zdravljem, kao i na osećaj kontrole nad sopstvenim starenjem.
Istraživanje Stejsi Gordon pokazuje i da mnogi oblici porodičnog ejdžizma ne proizlaze iz loše namere. Naprotiv, često su motivisani željom da se stariji članovi porodice zaštite.
Tretiranje ostarelog roditelja kao da je dete
Međutim, takvo „zaštitničko“ ponašanje ponekad poprima oblik paternalizma. Tu, na primer, spadaju: obraćanje starijoj osobi preterano blagim ili pojednostavljenim tonom, donošenje odluka umesto nje ili preuzimanje kontrole nad njenim izborima – od svakodnevnih sitnica do važnih medicinskih odluka. Iako naizgled dobronamerni, takvi postupci mogu starije ljude prikazivati kao nemoćne i zavisne. Ovo dugoročno utiče na samopouzdanje starijih.
Poseban problem nastaje kada odrasla deca počnu da tretiraju roditelje kao da su deca. Takvi obrasci nisu samo posledica porodičnih sukoba ili pitanja brige o starijim roditeljima. Stejsi Gordon smatra da oni nastaju mnogo ranije i da su duboko povezani sa širim društvenim okruženjem u kojem se obrazuju predstave o starenju. Negativne slike starosti prisutne su u popularnoj kulturi, zakonima, ekonomskim politikama i zdravstvenim sistemima, pa utiču i na svakodnevne odnose unutar porodice.
Torija socijalnog identiteta
Dodatno objašnjenje nudi teorija socijalnog identiteta. Prema teoriji socijalnog identiteta, ljudi teže da se poistovete sa grupom kojoj pripisuju pozitivne osobine. U ovom slučaju to je grupa mladih, dok se starost često posmatra kao ona „druga“ grupa kojoj se pripisuju negativne karakteristike. Kada ljudi počnu da osećaju da i sami ulaze u stariju životnu dob, mogu projektovati sopstveni strah od starenja na svoje roditelje ili druge starije rođake.
Posledice negativnih stavova prema starenju mogu biti veoma ozbiljne. Jedno poznato istraživanje pokazalo je da starije osobe koje imaju pozitivniji pogled na sopstveno starenje u proseku žive i do sedam i po godina duže od onih sa izrazito negativnim stavovima. Takvi rezultati ukazuju na snažnu vezu između društvenih predstava o starosti i stvarnog zdravlja ljudi.
Zbog toga Stejsi Gordon smatra da je važno razvijati nove načine razumevanja starenja i graditi odnose između generacija koji se zasnivaju na međusobnom poštovanju. Socijalni radnici i stručnjaci za mentalno zdravlje mogu pomoći ljudima da preispitaju sopstvene predrasude o starosti. Međugeneracijski programi – u kojima mladi i stariji sarađuju na zajedničkim projektima – mogu doprineti promeni načina na koji se različite generacije doživljavaju i razumeju.