Za deceniju otišlo 100.000 ljudi iz Srbije

Za deceniju otišlo 100.000 ljudi iz Srbije

Prema procenama, iz Srbije se godišnje iseli nekoliko hiljada, pa i više desetina hiljada ljudi. Poslednji popis stanovništa otkriva da je u poslednjoj deceniji iz Srbije otišlo najmanje 100.000 ljudi. 

Pored zemalja zapadne Evrope (EU) i Severne Amerike, sve više se za iseljavanje bira i zona Okeanije (Australija i Novi Zeland).

Kao da je sporazum Tito-Brant, po kome su naši radnici šezdesetih i sedamdesetih godina masovno odlazili na Zapad, još na snazi.

Činjenica je da je Srbija godinama u vrhu zemalja čiji stanovnici bolju šansu za život traže van granica svoje države. Uzalud smo na brojnim adresama tražili odgovor – precizni i usaglašeni podaci o emigraciji ne postoje, samo se pretpostavlja da godišnje u proseku i do nekoliko desetina hiljada ljudi napusti Srbiju.

Potpuno je, kažu, pogrešno zalagati se za zaustavljanje migracionog toka, jer to jednostavno nije moguće, bilo gde u svetu.

„Problem Srbije je u tome što ne postoje takozvane cirkularne migracije, da se prati i uspostavi kontakt sa svetom koji tamo živi, da se Srbija razvija čak i bez njihovog fizičkog prisustva“, kaže Vladimir Petronijević iz Grupe 484.

Uz ove poslednje, zvanične podatke od pre četiri godine iz tzv. migracionog profila ide i objašnjenje da emigranti visokog obrazovanja i dalje biraju, pre svih zemalja – Kanadu, a onima koji imaju samo osnovnu školu ili ni to – na prvom mestu je Austrija.

Sada većina visokorazvijenih zemalja u Evropi ima suficit nekvalifikovane radne snage, a siva zona u ovoj oblasti će kad-tad doći na red.

„Ni Srbiji naruku ne ide ni to što EU teži liberalizaciji migratornog toka koji se odnosi na visokoobrazovane… Najteže će biti, u razgovorima sa EU, regulisanje migracija za ljude koji nemaju odgovarajući stepen obrazovanja, jer tu ne postoji adekvatan interes“, kaže Petronijević.

Možda će se smer procesa migracije okrenuti kada budemo postali zemlja članica EU, piše B92.

Komentar Penzina: Ova poslednja rečenica bi možda imala smisla kada bi postojala zemlja EU u kojoj se tako nešto desilo a da to nije Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, gde ovaj proces nema apsolutno nikakve veze sa članstvom u EU već traje decenijama i pre njenog postojanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *