Savremeni život donosi više kontakata, ali manje povezanosti. U digitalnom savremenom svetu, prepunom obaveza, ljudi sve teže stvaraju i čuvaju prava prijateljstva. Zašto odrasli danas imaju manje bliskih odnosa?
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Jose Manuel Esp sa Unsplash
Nekada je bilo uobičajeno da ljudi poznaju svoje komšije i da svraćaju jedni kod drugih bez najave. Bili su članovi raznih društava, kulturnih, religijskih, sportskih….Ti kružoci su bili stožer povezanosti među ljudima.
Istraživanja su otkrila surovu stvarnost današnjice: sve je manje prijateljstava i sve je više usamljenih ljudi. Izraz „recesija prijateljstva“ opisuje tu vrstu nazadovanja. Kao što ekonomska recesija iscrpljuje finansijsku sigurnost, tako recesija prijateljstva iscrpljuje emocionalnu otpornost, zaključio je Aleks Džordan.
Devedesetih godina prošlog veka, trećina Amerikanaca imala je deset ili više bliskih prijatelja. Danas, sa desetak prijatelja može da se pohvali jedva nešto više od deset procenata stanovnika Sjedinjenih Država.
Ne raspolažemo podacima nekog istraživanja za Srbiju, ali smo svi svesni da je i u našem društvu situacija slična. Mnoga prijateljstva su prekinuta, a nova nisu stečena. Zašto je to tako?
Nestanak „trećih mesta“, kult prekomernog rada i društvene mreže
Sociolog Rej Oldenburg je skovao izraz „treća mesta“ za one neformalne prostore izvan doma (prvo mesto) i posla (drugo mesto) u kojima se ljudi prirodno okupljaju. To su, na primer: kafane, berbernice, crkve, parkovi, pozorišta…. Međutim, kako su korporativni lanci zamenili porodične prodavnice, a digitalna zabava lokalna okupljanja, „treća mesta“ polako nestaju ili gube na značaju.
U kombinaciji s kulturom koja veliča prekomerni rad, dobili smo preumorne i preopterećene ljude koji su previše zauzeti jurnjavom za produktivnošću da bi mogli da neguju prijateljstva.
A tu su i društvene mreže. Trebalo bi da nas povezuju, ali često dovode do još veće usamljenosti. Beskonačni niz pažljivo izabranih slika i objava stvara iluziju da svi drugi imaju bolji društveni život. Rezultat je toksična mešavina poređenja i pasivnosti — posmatramo veze umesto da ih gradimo. Prijateljstvo, svedeno na lajk ili kratki komentar, gubi svoju dubinu. I suštinu. Kao brza hrana: zasiti nakratko, ali ne hrani.
***
U Srbiji nestanak „trećih mesta“ dodatno je podstaknut tmurnim 90-im godinama prošlog veka. Razaranje srednjeg sloja dovelo je do otuđenja. Ljudi navikli da se druže po restoranima, kafanama, domovima, nisu imali novca da plate račune u ugostiteljskim objektima ili da ugoste prijatelje kod sebe. Ako, sa druge strane, nemaš da poneseš ni 100 gr kafe u goste, u goste više ni ne ideš. Nikome zaista nije bitno da ga prijatelji nahrane i napoje niti da od njih primaju darove kada im dođu u goste. Međutim, kada bi ljudi postali svesni sopstvene nemaštine, po pravilu bi zaboravljali da materijalno nije suština prijateljstva. Proredili su se i odlasci na predstave, sportske događaje i sl…
Mnogi su 90-ih počeli da rade po nekoliko poslova samo da bi sastavili kraj sa krajem. Zatim se u XXI veku i kod nas prilično odomaćila kultura prekomernog rada. Radilo se i ranije mnogo, ali se rad i poštovao. Rad je bio deo života, ali ne sam život. U tome je verovatno novi vek doneo najveću promenu. Prekomerni rad postao je sam sebi cilj.
Iako se često mogu čuti mišljenja da smo mi od Zapada mnogo opušteniji, da se više družimo, čini se da je „recesija prijateljstva“ jasno vidljiva i kod nas ako se ne poredimo sa drugima već sa samima sobom – naše društvo pre 90-ih godina XX veka i naše društvo danas.
Te promene se ogledaju i u građevinarstvu. „Zaboravlja“ se osnovno pravilo da se, kada se gradi – gradi za čoveka. Građevinski bum podrazumeva samo gomilanje stambenih jedinica. Ne vodi se računa ni o tome da ne postoje adekvatne saobraćajnice koje će pratiti novi priliv stanovnika. Kako onda očekivati da se poštuje potreba da se, sa zgradama, osmišljavaju i novi zajednički prostori: trgovi, igrališta, parkovi?
Da ne širimo dalje, poznato je koliko se danas (ne)ulaže u kulturu.
Vrednovanje prijateljstva vodi ka neophodnom preokretu
Dobra vest je da recesije – bilo ekonomske ili društvene – ne moraju biti trajne. Recesija prijateljstva se može preokrenuti, ali zahteva svestan napor. Prvo, moramo ponovo vrednovati prijateljstvo kao nešto suštinsko, a ne sporedno. To znači da vreme za druženje treba planirati isto kao i odlaske lekaru, kupovinu ili trening. Takođe, moramo biti spremni da rizikujemo – da se javimo, da preuzmemo inicijativu, da prihvatimo osećaj moguće neprijatnosti zarad povezivanja.
Moramo se suočiti s iluzijom koju stvaraju društvene mreže. Pravo prijateljstvo zahteva prisustvo i vreme.
Prijateljstvo nije nešto bez čega se može. Bez prijatelja, stres raste, mentalno zdravlje slabi, a čak i fizičko zdravlje trpi. Usamljenost je, kako su pokazala istraživanja, štetna isto koliko i pušenje petnaest cigareta dnevno.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 20 odsto ljudi starijih od 60 godina oseća se često ili stalno usamljeno. Zanimljivo je da se mnogi stariji ne osećaju usamljeno zbog „nedostatka ljudi“, već zato što nemaju dovoljno emocionalno bliskih veza.
Psihološka težina prijateljstva u odraslom dobu
Stvaranje novih prijateljstava u odraslom dobu deluje zastrašujuće. Istraživanja pokazuju da je potrebno oko 50 sati da se pređe sa poznanstva na povremeno prijateljstvo i oko 200 sati da se razvije bliska prijateljska veza. Ko od nas ima toliko vremena? Gubitak partnera, bolest ili penzionisanje mogu drastično smanjiti svakodnevne kontakte, što povećava rizik od izolacije.
Ali, ulaganje vremena i energije u razvoj i očuvanje prijateljstva može biti najbolja investicija za duži, srećniji i smisleniji život. Prijateljstva bukvalno deluju kao „zaštitni faktor“ protiv stresa i bolesti.
Podsećamo da je – dokazano – teže sklapati prijateljstva u starijem nego u mlađem dobu. Budući da je ovo veoma važna tema, preporučujemo da pročitate i tekst: Kako steći prijatelje u zrelim godinama.
Građenje veza u otuđenom svetu
Recesija prijateljstva nije neminovna. Ona je posledica kulturnih izbora koji stavljaju posao, potrošnju i individualizam ispred ljudske povezanosti. Prijateljstvo nije fusnota u životu – ono jeste sastavni deo životne priče čoveka.
Ako želimo da se odupremo talasu otuđenosti, moramo prestati da prijateljstvo tretiramo kao opciju i početi da ga shvatamo kao osnovu ličnog i društvenog opstanka. Odluka je jednostavna: hoćemo li nastaviti da listamo tuđe objave ili ćemo se sastati s nekim ko će nas podsetiti šta znači biti čovek?