Ljudi su evolutivno stvoreni za zajednicu. Savremeni svet i način života nas otuđuju, te umiremo usamljeni i usled usamljenosti. A usamljenost je teško pobediti. Nije (samo) do nas. Mi se i branimo osamljivanjem. Nesvesno, usled bioloških okidača u našem organizmu.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Džon Kasiopo (John Cacioppo*), svetski priznat naučnik koji se bavio usamljenošću, smatrao je da su ljudi evolutivno stvoreni za zajednicu. Usamljenost, u koju nas gura savremeni svet – ali i biološki procesi u našem organizmu – vodi ka preuranjenoj smrti. Baš zato što mi nismo stvoreni za nju.
Usamljenost se odavno povezuje sa psihološkim problemima kao što su zloupotreba alkohola i droga, poremećaji u ishrani i depresija. Međutim, Kasiopo je tvrdio da je usamljenost u osnovi biološki problem. Njeni glavni uzroci nisu u umu ili društvu, već u telu. A tu je i njen najdublji efekat – smrt.
Usamljenost ubija
Meta-analiza 148 istraživanja sa 300.000 učesnika pokazala je da je za 50 odsto veća veza usamljenosti sa povećanjem smrtnosti u odnosu na bilo koji drugi uzrok. To je čini uporedivom sa pušenjem 15 cigareta dnevno, a opasnijom od gojaznosti.
Vodeća naučnica ove analize Džulijan Holt-Lunstad je zaključila: „Usamljenost značajno povećava rizik od prevremene smrti“.
Danas je usamljenost, posebno u razvijenim i zemljama u razvoju, dostigla razmere epidemije. Procenat usamljenih osoba će sigurno rasti kako stanovništvo stari, kako sve više ljudi živi samo i kako automatizacija na radnom mestu dodatno slabi veze među ljudima.
Naučnici smatraju da veza između usamljenosti i prerane smrti još uvek nije u javnosti prepoznata. Neophodno je da što pre postanemo svesni ove veze kako bismo usamljenost počeli da tretiramo kao urgentan problem javnog zdravlja.
Ljudi su društvena bića
Džon Kasiopo je, da ponovimo, tvrdio da je osnovni uzrok usamljenosti evolucija. Isticao je da je savremeno društvo veoma daleko od na zajednici zasnovanog života za koji smo evolutivno stvoreni.
Ljudi su u toj meri društvena bića da je posmatrati izolovanog čoveka podjednako besmisleno kao posmatrati mrava ili pčelu odvojeno od njihove zajednice. Čak i kao odrasli, toliko zavisimo od svojih grupa da je tokom milenijuma odvajanje od grupe zapravo predstavljalo sigurnu smrtnu presudu.
Zato smo, kako je objašnjavao Kasiopo, evoluirali na taj način da društveno odbacivanje doživljavamo kao fizičku bol. Snimci mozga pokazali su da „društvena bol“, poput izopštavanja iz zajednice, aktivira isti deo mozga – dorzalni prednji cingularni korteks** – kao i telesna trauma.
Kada se osećamo ugroženo izolacijom, evolutivni mehanizmi nas uvode u stanje kognitivne hipervigilnosti. Tada pohlepno pretražujemo situacije u potrazi za društvenim informacijama koje bi nam mogle pomoći da ponovo uspostavimo lične veze.
Vrzino kolo usamljenosti
Međutim, tragično je to što upravo to stanje pojačane budnosti stvara tipične greške u društvenom razmišljanju. Zbog tih grešaka pogrešno tumačimo informacije koje primamo kao – negativne.
Kada smo usamljeni, skloni smo da namere drugih pogrešno čitamo. Neretko mislimo da nas ljudi kritikuju ili da imaju želju da se takmiče sa nama ili da nas ugroze. Takođe, usamljeni ljudi su sve manje sposobni da stvari sagledamo iz tuđe perspektive.
Istovremeno, usamljenost čini naše sopstveno razmišljanje više usmerenim na na nas same. Čini nas više zajedljivim i distanciranim.
Upravo zbog tog stanja svesti usamljenog čoveka dolazi do negativnih reakcija okoline. Usamljenost sama nas tako dovodi do toga da se ponašamo tako da provociramo odbacivanje. Tako se stvara začarani krug iz koga je teško izaći. To je, prema Kasiopu, paradoks usamljenosti: da bismo se rešili usamljenosti, potrebni su nam drugi ljudi, ali sama emocija umanjuje našu sposobnost da ih privučemo.
U Kasiopovoj teoriji, kognitivna pristrasnost nas navodi da pogrešno sagledavamo probleme izolacije. Međutim, isti uvid ukazuje i na način kako da se suočimo i izborimo sa usamljenošću.
Kognitivno-bihejvioralna terapija
Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je dobro utemeljena i dokazana metoda koja je upravo osmišljena da preoblikuje pogrešne obrasce razmišljanja o uznemirujućim situacijama, navodi Džo Smit za The Conversation.
Istraživanje koje su sproveli Kaciopo i njegove kolege uporedilo je KBT sa unapređivanjem socijalnih veština, povećanjem društvene podrške i pružanjem više prilika za interakciju. Sve ove metode smanjile su usamljenost kod ljudi, ali su terapije usmerene na društvenu kogniciju bile tri puta efikasnije od alternativa.
KBT je troškovno efikasna u poređenju sa drugim oblicima terapije. Međutim, broj ljudi kojima je pomoć potrebna je zastrašujući. On će postati još veći kako strukturne i demografske promene budu dodatno slabile društvene veze i dovodile do toga da sve više ljudi živi u izolaciji.
Ukoliko ne pronađemo volju – i novac – da odlučno rešimo problem usamljenosti, naredne decenije bi mogle dovseti do toga da usamljenost bude prepoznata kao najveći ubica.
Napomena:
* Italijansko prezime „Cacioppo“ se transkribuje Kačopo. Međutim, kao što se često dešava sa prezimenima iseljenika, i kod prezimena Džona Kasiope je došlo do promena u novoj domovini. On je svoje prezime izgovarao „Kasi(j)opo, te ga i mi zato tako ovde transkribujemo.
** Dorzalni prednji cingularni korteks (dACC) je deo mozga ključan za kognitivnu kontrolu, otkrivanje grešaka i donošenje odluka.