Penzioni sistemi postaju jedno od najtežih društvenih i političkih pitanja u Evropi. Neke zemlje traže alternativna rešenja…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Evropske zemlje se danas suočavaju sa ozbiljnim izazovima u penzionim sistemima, pa su neke od njih već pribegle povećanju doprinosa. O ovome je pisao TPortal, a tekst je preneo Blic. Posebno su pogođene države bivšeg socijalističkog bloka, gde se istovremeno javljaju demografski pad (manje stanovništva) i ekonomske poteškoće. Takva kombinacija dodatno opterećuje već krhke penzione fondove.
Iskustvo Francuska jasno pokazuje koliko reforme penzionog sistema mogu biti politički osetljive. Promene, čak i kada su ekonomski nužne, često izazivaju masovne proteste i nestabilnost vlasti.
Da li su starije generacije u Evropi ekonomski teret mlađim?
Istovremeno, među mlađim generacijama širom Evrope raste pesimizam. Mladi danas finansiraju penzije starijih kroz doprinose, ali sve manje veruju da će oni sami jednog dana imati sigurnu penziju. Kao rešenje, države najčešće biraju povećanje starosne granice za penzionisanje ili veće doprinose. U suštini, ovakav izbor prebacuje teret na buduće generacije.
Žil Merit iz udruženja „Prijatelji Evrope“ smatra da bi razočaranje mladih moglo dovesti do jačanja populističke desnice. Mladi ljudi, pored sumnje da nikada neće otići u penziju, suočavaju se i sa nesigurnim zaposlenjem i nedostatkom smeštaja.
Kada su prvi evropski penzioni sistemi uvedeni krajem 19. i početkom 20. veka, njihova uloga bila je revolucionarna — spasili su milione ljudi od siromaštva. Međutim, tada nije bilo predviđeno nekoliko ključnih promena: pad nataliteta, nestanak mnogih fizičkih zanimanja i značajno produženje životnog veka.
Penzioni sistem u kome zaposleni finansiraju penzionere funkcioniše samo dok postoji dovoljno radno aktivnog stanovništva. Kada se taj odnos naruši, sistem ulazi u krizu.
Zbog svega toga, troškovi penzionih sistema naglo rastu. Države pokušavaju da pronađu ravnotežu, ali time često dolazi do svojevrsnog sukoba između generacija — mladih koji plaćaju i starijih koji primaju penzije. Neretko, upravo donosioci odluka potpiruju ove sukobe.
Britanski analitičar Rob Rajt upozorava da sve više mladih gubi veru u održivost sistema. Iako se od njih očekuje da rade duže, nisu sigurni da će dobiti adekvatnu penziju.
Starenje stanovništva – opterećenje za sistem
Stariji građani smatraju da su njihove penzije zaslužene, jer su tokom radnog veka uplaćivali doprinose.
Danas oko petine stanovništva Evrope ima više od 65 godina. Procene kažu da će do 2050. taj udeo porasti na skoro trećinu. Dodatni problem je što veliki broj ljudi nema privatnu štednju za starost, pa će zavisiti isključivo od državnih penzija. (U tim državama postoji više „stubova“ penzijskog sistema, od kojih je državni samo jedan.)
Kada se broj penzionera poveća, a broj radnika smanji, država mora ili da smanjuje penzije, ili da povećava poreze i doprinose. Većina država pokušava da se prilagodi povećanjem starosne granice za penzionisanje, često u skladu sa dužim životnim vekom.
Ipak, troškovi i dalje rastu zbog usklađivanja penzija sa platama i inflacijom.
(Ne)uspešno traženje rešenja za održiv penzioni sistem
Francuska je zanimljiv primer. Predsednik Fransoa Miteran je 1982. snizio granicu za penzionisanje na 60 godina. Danas je ona 62, ali država i dalje troši oko 15 odsto BDP-a na penzije.
Predsednik Emanuel Makron pokušao je da poveća granicu na 64 godine, ali su usledili masovni protesti i politička kriza. Reformu je na kraju morao da odloži, što će dodatno koštati državu.
Kako bi ublažile problem, neke zemlje povećavaju doprinose. Luksemburg povećao doprinos za penzije sa osam na 8,5 odsto. Treba znati da je u ovoj zemlji ne samo daleko manji doprinos u ukupnom procentu u odnosu na Srbiju (24 odsto), već se on se deli između države, poslodavca i zaposlenog. Da podsetimo, doprinosi kod nas idu na teret zaposelnog i poslodavca. Država se ne opterećuje, jelte.
U Španiji je pak uspostavljen Mehanizam međugeneracijske ravnopravnosti, koji postepeno povećava doprinose zaposlenih i poslodavaca.
U istočnoevropskim zemljama situacija je još teža. Rumunija je zamrzla penzije do 2027. godine. Bugarska beleži veliki pad stanovništva. Ova zemlja je za 30 godina izgubila petinu stanovništva. To, naravno, dodatno smanjuje broj radnika koji finansiraju sistem. Da podsetimo, odlazak mladih ne utiče negativno samo na penzijske sitsteme: Tužna sudba starih u zemlji kojoj emigracija otima decu
Zbog svega toga, penzioni sistemi postaju jedno od najtežih društvenih i političkih pitanja u Evropi.
Neke zemlje traže alternativna rešenja. U Australiji se koristi test imovine, dok Japan podstiče zapošljavanje starijih od 65 godina. Sličan pristup počinje da primenjuje i Hrvatska.
Zaključuje se da se nije moglo znati kada su moderni penzioni sistemi nastajali da će upravo produžen životni vek postati njen najveći finansijski izazov.
Međutim, ima i drugačijih mišljenja. Pojedini stručnjaci smatraju da je priča o neodrživosti penzionog sistema – neodrživa. Ovde možete pročitati šta o tome misli prof. Katarina Stanić: Smanjuje se broj penzionera, a penzije i dalje padaju u odnosu na plate