Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
S obzirom da sam rođena u Vršcu pod Vršačkim bregom, išla sam svake nedelje na planinarenje po tom ogranku Karpata, sve dok nisam otišla u Novi Sad na studije.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Usledila je velika pauza u mojim nedeljnim izletima, a onda se pojavio Oglas u „Dnevniku“ da taj dnevni list, u saradnji s Planinarsko-smučarskim društvom „Željezničar“, iz Novog Sada, organizuje akciju „Pešačimo u prirodi“ nedeljom, a polazak i ime vodiča se takođe navode, kao i destinacija.
Odmah sam krenula i bila jako dobro prihvaćena. S malo većom telesnom težinom od idealne, stizala sam uvek poslednja, ali me je dočekao aplauz i drugarska podrška. Pozvali su me da prisustvujem sastancima četvrtkom u 19:00 h u prostorijama Društva.
Prihvatila sam, a posle sastanka smo još dugo sedeli u „Marini“, restoranu gde se pušilo, pa sam predložila da odlazimo na druga mesta, kao što su bioskopi, pozorišta, opera, koncerti, predavanja u Matici srpskoj i sl. Unapred bih im izvadila karte i delila pre ulaska. Odlazili smo često u Beograd, obavezno vozom, jer smo imali popust s planinarskim knjižicama „Željezničar“.
***
U Budimpeštu sam ih vodila 14 puta vikendom, od petka uveče do nedelje ujutru. Dve noći besplatno spavanje u autobusu, a prevoz 10 nemačkih maraka po osobi, koliko je koštala i ulaznica za neku operetu. Karte sam nabavljala preko izdavačke kuće „Forum“ po tri meseca u napred i delila ih u Planinarskom domu „Stražilovo“ na Fruškoj gori.
Zbog tih mojih aktivnosti su me izabrali za predsednika novoformirane sekcije za „Kulturu i turizam“. Vodila sam ih 26 puta po Evropi u 17 država.
Da mi se ne bi pogubili po belom svetu, organizovala sam besplatan kurs engleskog jezika, posle sastanaka, četvrtkom od 20:00 h do 22:30 predavanja, a sredom posle podne vežbe, od 16:00 h do 18:00 h.
Pomogle su mi tri drugarice; jedna je bila profesorka engleskog, druga nastavnica engleskog, a treća planinarka je dovoljno znala da može pomoći da ih podelimo u četiri grupe za vežbe. Jednoj grupi sam ja držala vežbe. Na prvom predavanju je bilo 143 polaznika, za svega 77 fotelja u sali za sastanke.
Priličan broj stolica je donet iz sale za sednice Predsedništva, a puno ih je stajalo u prolazima i kod ulaza iz dvorišta. Ti moji kursevi su tekli pet godina, od septembra do kraja juna, za Početni i Produžni kurs. Tada smo imali preko 800 članova u Društvu, tj. u periodu od 1986. do 1991. godine.
***
Meni je najzanimljivije putovanje bilo u nekoliko zemalja Zapadne Evrope: Mađarsku, Austriju, Nemačku, Švajcarsku i Italiju. Neke noći smo prespavali u autobusu da bude cena jeftinija. Nije nam na čelu pisalo da li smo spavali u hotelu sa sedam zvezdica ili po hostelima, pa čak i u atomskom skloništu kod Berna, na četiri sprata ispod zemlje.
Sve smo isto videli kao i mnogo imućniji putnici preko profesionalnih turističkih agencija. Kako je došlo do te najveće atrakcije u mojim putovanjima? Došao je Robert, Švajcarac iz Berna, da studira Slavistiku.
Stanovao je u zgradi sa 17 spratova i video u liftu Ivana s ruksakom na leđima. Upoznali su se i pridružio se našim turama nedeljom. Jednom sam ga upitala:
„Roberte, da li biste mogli da nam pomognete i nađete prenoćište za 10 maraka? Mi ne možemo više da platimo, a volimo da vidimo sveta.“
On mi je poslao Ugovor gradonačelnika Berna da potpišem za noćenje u njihovom Atomskom skloništu, sazidanom na četiri sprata ispod zemlje; jasno za tačno 10 maraka po osobi. U to vreme su cene po hostelima bile od 20 do 30 maraka, osim u Londonu za 54 maraka. Niko od mojih putnika nije imao ništa protiv te varijante.
***
U autobusu su bile video kasete s filmovima i audio kasete s dobrom muzikom. Sastav putnika je bio svih godišta i profesija, dosta intelektualaca, jedna lekarka, specijalista interne medicine, koja bi nam dobro došla u slučaju neke zdravstvene nevolje.
Neko je znao lepo da peva, neko da priča viceve ili drži predavanje o Utopistima u Engleskoj (profesorka Sociologije na Univerzitetu) ili profesorka Medicinskog fakulteta o sidi itd. Ja sam im čitala odlomke iz knjiga o poznatim piscima ili kompozitorima iz zemalja kroz koje smo prolazili, prevodila pesme Šarla Aznavura kad peva, na primer: „Napusti sto gde se ne služi ljubav…“ ili „Igrajmo“; jedna lepša od druge.
***
Opis Atomskog prenoćišta: Bile su dve spavaće sobe, jedna sa 40 kreveta, a druga s manjim brojem, plus dnevna soba u kojoj smo organizovali igranku.
Toliko sam skakala uz muziku s kasetofona da mi je pukao mišić na listu desne noge. Kaže mi Anica, internista, da moram dva-tri dana da mirujem. Kako da ne idem sutra na Alpe kada sam, između ostalog, i zbog toga došla?
Srećom, baš je kretanje ubrzalo ozdravljenje, te sam mogla na jednom proplanku da igram polku, uz harmoniku švajcarskih planinara. Bilo je 18 mesta u kupatilu da se istovremeno tuširamo, na smenu muški i ženski.
Na žalost, jedan muškarac je bio prekobrojan u njihovoj sobi, a nas je bilo „samo“ 39 u sobi za planinarke, a kreveta na sprat 40. Delegirali su postarijeg i dobroćudnog pravnika, Dmitra, da s nama spava. Smestili smo ga pored vrata.
Ujutru ga pitam: „Dmitre, kako si spavao?“
On mi odgovori: „Nisam ni oka sklopio!“.
Kome god sam od muškaraca to ispričala, svaki je imao isti komentar: ,“Pa, naravno da nije mogao zbog uzbuđenja što je spavao istovremeno s njih 39.“
Nadežda Rajčan, Gvelf, Ontario (Kanada)
Doktor biotehničkih nauka u oblasti agronomije
Fotografija: Atomsko sklonište, Michael Gaida za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.