Ekspresivno pisanje je kreativni analgetik. Njegova efiksanost je naučno dokazana. Pomaže kod anksioznosti, tragedije, tuge… Donosilo je čak olakšanje osobama koje su obolele od raka, srčanih bolesti, hroničnog bola ili SIDE.
Džejms Penebejker (James Pennebaker) je početkom 80-ih godina XX veka pročitao istraživanje kojim se dokazuje da osobe koje su doživele lične traume, a nisu razgovarale o tome, češće obolevaju. Upitao se da li bi pisanje o emotivnim potresima moglo da pomogne ljudima da se oporave. Tako je pokrenuto istraživanje koje je mnogima promenilo živote.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Trideset godina nakon toga, stotine istraživanja je dokazalo efikasnost ekspresivnog pisanja. Ono pomaže kod anksioznosti, tragedije, tuge… Ono je čak donosilo olakšanje osobama koje su obolele od raka, srčanih bolesti, hroničnog bola ili SIDE.
Ljudi koji pišu o svojim problemima višestruko su nagrađeni: od osećaja da su više srećni, do boljeg spavanja i čak boljih ocena.
Džejms Penebejker je profesor na Univerzitetu Teksas u Ostinu i autor brojnih knjiga, među kojima su i: Expressive Writing: Words That Heal (Ekspresivno pisanje: Reči koje leče) i The Secret Life of Pronouns: What Our Words Say About Us (Tajni život zamenica: Šta naše reči govore o nama).
Na sajtu Barking Up The Wrong Tree opisana je tehnika lečenja ekspresivnim pisanjem. Svi navedeni odlomci su iz knjige „Expressive Writing: Words That Heal“
U mnogobrojnim istraživanjima se pokazalo da ljudi koji se bave ekspresivnim pisanjem potvrđuju da se osećaju srećnijim i da su manje negativni u odnosu na period pre početka pisanja. Slično tome, sve manje izveštavaju o simptomima depresije, crnim mislima, i opštoj anksioznosti u nedeljama i mesecima nakon početka pisanja o emotivnim potresima (Lepore 1997). Druga istraživanja pokazuju poboljšanje opšte dobrobiti i unapređenje koginitivnih funkcija (Barklay & Skarlicki, 2009). /iz knjige/
Može li svega 20 minuta pisanja da vam promeni život? Potiskivanje problema je stresno. Ljudi koji svoje nedaće kriju, posećuju lekare za 40 odsto češće nego oni koji ih ne kriju.
Odrasle osobe čiji su se supružnici ubili ili čiji su supružnici iznenada preminuli u saobraćajnim nesrećama bili su zdraviji u godini nakon tog događaja ako su pričali o traumi nego ako nisu pričali o njoj… Ćutanje o važnim problemima u vašem životu predstavlja ozbiljan zdravstveni rizik. /iz knjige/
Neki od nas pričaju sa prijateljima ili posećuju terapeuta kada život postane isuviše težak. Ali to ne rade svi. Pričanje o problemima može dovesti do toga da osećamo da nas drugi osuđuju. Izlažemo se u najranjivijem periodu života. Ali pisanje omogućava da ostvarimo mnoge dobrobiti pričanja o problemima, a da se ne izlažemo riziku.
U idealnom svetu, to je kao pričanje sa prijateljem. Glavni problem kada pričate sa prijateljem ili terapeutom, jeste da se izlažete. Da bi to delovalo, druga osoba bi morala da vas sasvim prihvata, ali u stvarnosti mi ne pričamo prijateljima o mnogim veoma dubokim i ličnim stvarima jer mislimo da bi to moglo da naškodi našem odnosu. Tu leži lepota pisanja. Ne morate da brinete da će vas drugi ljudi potcenjivati niti se osećati nervoznim zato što se izlažete. /iz knjige/
Ali šta je to kod pisanja što smiruje um i pomaže nam da zacelimo dušu? Ne postoji jasan odgovor, ali mnoga istraživanja pokazuju da je ljudskom umu potrebno značenje, odnosno priča, kako bi našao smisao u onome što se desilo. Samo tada može naći spokoj.
Pisanje nas prisiljava da organizujemo misli u koherentnu strukturu. Pomaže nam da nađemo smisao života.
Ne samo što je ljudima koji koriste ekspresivno pisanje nakon toga bolje, već to olakšanje donosi korist i u stvarnom svetu. Osobe koje pišu o stresu preživljenom nakon dobijanja otkaza imaju više šansi da nađu novi posao.
Osam meseci nakon početka pisanja, 52 odsto osoba iz grupe koja se bavila emotivnim pisanjem dobilo je posao u poređenju sa samo 20 odsto iz grupe koja je bila obučavana kako da upravlja svojim vremenom. Dve grupe su išle na isti broj razgovora za posao. Jedina razlika je u tome što je ekspresivnim piscima posao i ponuđen. (Spera, Buhrfein & Pennebaker, 1994). /iz knjige/
Dakle, pisanje nam pomaže da se otvorimo kada osećamo da nema nikog sa kim bismo mogli da pričamo. I ono daje smisao stvarima koje su uzdrmale naše živote.
Ovo su četiri koraka koja pokazuju kako je najbolje pristupiti ekspresivnom pisanju:
1) Zapitajte se: „Koliko vremena je prošlo?“
Ako ste uznemireni u danima neposredno nakon raskida ili smrti voljene osobe, to je sasvim prirodno. Ali kada ste rastrojeni nakon što su prošli mnogi meseci, to znači da vam je potrebna pomoć, a pisanje zaista može da pomogne.
2) Posvetite pisanju 20 minuta četiri povezana dana u nedelji
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da ovaj raspored daje najbolje rezultate. Možete pisati više ako želite, ali je ovo minimum.
Šta ako želite da nastavite da pišete nakon 20 minuta? Onda nastavite. Pravilo o 20 minuta je potreban minimum. Što znači – planirajte da pišete najmanje 20 minuta svakog dana ali znajte da možete da pišete više, a da ne treba da pišete manje… Šta ako otkrijete da uživate u pisanju i želite da nastavite i nakon četiri dana? Onda pišite. Mnogi ljudi otkriju jednom kad počnu da pišu da imaju mnogo tema za razmišljanje. Pišite onoliko dana koliko osećate da vam je potrebno, samo razmišljajte o četiri dana kao o minimumu. /iz knjige/
Kada je pravo doba dana da se bavite pisanjem? Za većinu ljudi, najbolje doba je na kraju radnog dana.
Mnoge studije su pokazale da najviše uspeha imaju osobe koje pišu na kraju radnog dana. Ako imate decu i treba da se pobrinete i za njih, onda je vreme nakon što oni odu u krevet verovatno najbolje. Pravilo je, međutim, da obezbedite sebi i nešto slobodnog vremena nakon pisanja da biste omogućili svom umu da razmisli o napisanom. /iz knjige/
3) Pisati, pisati i pisati
Jednostavno pišite 20 minuta o onome što vas muči. Ne brinite o gramatici i pravopisu. Ne brinite šta će ko misliti. Možete da izbrišete napisatno ili da bacite papir kada završite sa pisanjem. Samo pišite o onome što vas tišti i ne suzdržavajte se.
Nađite mesto gde vas neće uznemiravati, i onda sedite i samo pišite o stvarima koje vas muče. Ne brinite o gramatici ili strukturi rečenice ili pravopisu. Samo pišite. Ovo je za vas i samo za vas. Planirajte da pocepate napisano kada završite. To nije pismo nekome. To nije nešto što ćete pokazati drugima kako biste ih ubedili da ste upravu. Ovo je samo za vas. /iz knjige/
Nije bitno da li ćete pisati rukom ili kucati na mašini ili kompjuteru. Istraživanja čak pokazuju da i snimanje glasa pomaže.
Možete pisati o istom događaju svakog dana ili možete pisati o različitim događajima. To zavisi samo od vas. Jednostavno istražujte svoje najdublje misli i strahove. To je osnovna ideja. /iz knjige/
Generalno, samo 20-minutno pisanje tokom četiri dana dovoljno je da bi ljudi osetili olakšanje. Ali postoje i stvari koje mogu dovesti do još boljih rezultata.
4) Šta može poboljšati proces?
Tokom pisanja, od pomoći je da povežete problem sa drugim oblastima svog života. Kako se problem odražava na vaš posao? Na vašu porodicu? Na vaše veze?
Recimo da imate problema jer ste se zaljubili. Možda ćete, kada počnete da pišete, otkriti da je to povezano i sa drugim stvarima. Možda ćete povezati ovaj događaj sa drugim oblastima svog života. Sa svojim detinjstvom, sa odnosom sa roditeljima, sa odnosima sa drugim ljudima… Možda ćete to povezati sa poslom, možda ćete to čak povezati sa vašom vizijom budućnosti, sa onim što ste bili u prošlosti i sa osobom kakva ste postali sada. /iz knjige/
Ljudi najviše dobijaju od ekspresivnog pisanja ukoliko otvoreno priznaju svoja osećanja.
Emotivni doživljaj je deo traume. Sposobnost da se osete i prepoznaju i negativne i pozitivne emocije koje su se javile tokom traume i nakon nje, veoma je važno. /iz knjige/
Stvaranje priče je veoma moćna stvar.
Pisanje pripovesti, uključujući koherentan početak, razradu i zaključak, jeste dokazano koristan deo lečenja traume i obećava mnogo dobrobiti. /iz knjige/
Promenite perspektivu. Oni koji imaju najviše koristi jesu ljudi koji mogu da sagledaju događaj iz ugla druge osobe.
Ljudi koji su doživeli traumu u početku je vide samo iz jedne perspektive – svoje sopstvene. Zaista, kada ljudi pišu prvi put o velikom preokretu u životu, oni prvo opisuju šta su oni videli, osetili, doživeli. Nedavna istraživanja ukazuju na to da najviše koristi imaju ljudi koji su mogli da sagledaju događaje i kroz tuđu vizuru. /iz knjige/
Ne pišete izveštaj o nesreći za osiguravajuću kuću. Ne budite distancirani. Obojite svoje pisanje ličnim doživljajem.
Vodeće načelo ekspresivnog pisanja jeste da izrazite sebe iskreno i otvoreno. Ljudi koji pišu na hladan, distanciran način i koji citiraju Šekspira, Aristotela i Henrija Forda mogu biti dobri hroničari i čak mogu napisati sjajan uvodnik za lokalne novine. Ali impresivno pisanje nije poenta ekspresivnog pisanja. Ljudi koji imaju najviše koristi od pisanja bili su u stanju da pronađu onaj glas koji tačno oslikava njihovu ličnost. /iz knjige/
Ne morate da čekate da se nešto strašno loše desi da biste koristili ovu tehniku. Možete pisati kad god mislite da bi to moglo da vam pomogne. To je kreativni lek protiv bola.
Razmišljajte o ekspresivnom pisanju kao o sredstvu koje će vam uvek biti na raspolaganju ili kao da imate lek u svom ormariću. Nema potrebe uzimati lek kada ste zdravi, ali kada se ne osećate dobro, možete ga uvek upotrebiti. /iz knjige/