Učesnici tribine „Na kafi sa psihologom“ su se saglasili da je najmoćniji zaštitni faktor protiv stresa barem jedan siguran odnos. Istovremeno, fizička aktivnost izdvojena je kao najefikasniji odgovor na negativne posledice hroničnog stresa po zdravlje.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija sa Tribine „Na kafi sa psihologom“ (D. Ilić, V. Borovnica, I. Minić i I. Jevtović)
Još od pandemije, svakodnevica se oblikuje u uslovima permanentne krize u kojoj se globalni i lokalni problemi međusobno prepliću i pojačavaju. Objektivnih razloga za zabrinutost je mnogo. Sa druge strane, mogućnosti za uspostavljanje realne kontrole su ograničene. U takvom kontekstu, neizvesnost više nije izuzetak već nova realnost, bez jasnih naznaka njenog kraja. Pitanje koje se nameće nije da li je moguće eliminisati strah, već kako u takvim okolnostima živeti, a ne samo preživljavati.
Upravo tim pitanjima bavila se tribina „Na kafi sa psihologom“. Tribina je održana pred punom salom Dorćol Platz-a u organizaciji Hemofarm fondacije. Učesnici Vladimir Borovnica, psiholog, Ivan Minić, problem solver sa 25 godina iskustva, Ivan Jevtović, glumac i Dragan Ilić, psiholog i novinar pokušali su da ponude odgovore koji su, kako je istaknuto, možda ne apsolutni, ali mogu biti „dovoljno dobri“.
Stanje hroničnog stresa usled neizvesnosti
Polazeći od osnovne funkcije straha, učesnici su ukazali da ga nije nužno posmatrati kao neprijatelja. Njegova evolutivna uloga jeste očuvanje bezbednosti, ali njegova funkcionalnost zavisi od toga da li nas vodi ka smislenoj akciji ili nas parališe.
„Mi smo u stanju hroničnog stresa koji je izazvan okolnostima koje nas prevazilaze“, rekao je Vladimir Borovnica, psiholog. Dodao je da „ako uspemo da nekome promenimo percepciju, to neće ukinuti strah, ali može da motiviše ljude da se upuštaju u situacije kojih se inače plaše“.
Upravo u toj razlici između pasivnosti i akcije leži ključ razumevanja savremenog psihološkog odgovora na krizu. Izostanak delovanja produbljuje osećaj bespomoćnosti, stvarajući začarani krug u kojem nemoć postaje i uzrok i posledica.
Ivan Minić je ukazao na to da je za generaciju rođenu osamdesetih pandemija predstavljala prvi trenutak u kojem je osećaj kontrole ozbiljno poljuljan.
„Kovid je bio prva situacija gde su se stvari otele kontroli, jer nismo imali predstavu do kada će da traje.“ Kako je naveo, kroz terapijski proces otvorilo se pitanje ličnih kapaciteta za empatiju u okolnostima dugotrajnog pritiska. Ukazano mu je da živi u survival mode-u poslednjih 30 godina sa očuvanom empatijom prema bliskima, ali bez „snage za sve“.
(Prim. Penzina: „Survival mode“, eng. – „režim preživljavanja“ – stanje visokog stresa u kome smo usredsređeni na rešavanje neposrednih problema i osnovno funkcionisanje.)
Sličnu tenziju između sigurnosti i neizvesnosti naveo je i glumac Ivan Jevtović, ukazujući na specifičnosti profesije u kojoj institucionalna stabilnost i lični izbori stvaraju različite nivoe izloženosti riziku.
„Biti glumac, stalno zaposlen u nekom pozorištu, u ovom gradu je najsigurnija pozicija na svetu. Ne zbog novca, već sistema koji ti omogućava da igraš i u drugim pozorištima. Tačno je, međutim, da je za ljude koji nisu u institucijama, neizvesnost stalno prisutna. Neke moje kolege su je birale. Ima fantastičnih primera koji su u tome uspeli, ali ima tragičnih primera kolega kojima je trebala ta vrsta podrške.“
Umetnički rad, dodao je Jevtović, nužno podrazumeva i kreativnu neizvesnost iz koje se uvek traga za rešenjima.
Najmoćniji zaštitni faktor protiv stresa
Uprkos različitim iskustvima, učesnici su se saglasili da je najmoćniji zaštitni faktor protiv stresa koji proizvodi neizvesnost barem jedan siguran odnos i osećaj pripadnosti koji omogućava razvoj otpornosti i smanjuje subjektivne doživljaje pretnje. Istovremeno, fizička aktivnost izdvojena je kao najefikasniji odgovor na negativne posledice hroničnog stresa po zdravlje, ali i kao konkretan način povratka osećaja snage i kontrole.
Učesnici tribine su zaključili da ne treba ići u pravcu eliminacije straha, već njegove transformacije. Strah, kako je istaknuto, ne mora uvek biti parališuć- On može postati pokretačka energija koja nas usmerava ka smislenim aktivnostima i doprinosi životu koji ima sadržaj i vrednost.
Projekat „Na kafi sa psihologom“ se sprovodi od 2019. godine sa ciljem podsticanja javnosti da o mentalnom zdravlju brine na jednak način kao o fizičkom zdravlju i da tegobe u vezi sa mentalnim zdravljem ne posmatra kao ličnu slabost već zdravstveni problem za koji postoji rešenje ukoliko se na vreme potraži stručna pomoć. Do danas je projekat okupio blizu 90 stručnjaka i uglednih ličnosti. Video-sadržaji tribina na YouTube-u zabeležili su više od milion pregleda.
Projekat se realizuje u partnerstvu sa Filozofskim fakultetom u Beogradu i uz podršku Art komune Dorćol Platz.