Zaboravljanje ne briše čoveka

Zaboravljate li? Koliko često? Da li su to važne stvari ili sitnice? Da li vam se dešava da vam se stvarnost tako uskovitla po glavi da ne možete da razlučite činjenice od privida?

Da li “gubite kompas” na mestima koja su vam dobro poznata? Primećujete li da se nešto od toga dešava vama dragim ljudima?

Ako ste na neko od ovih pitanja odgovorili potvrdno, da li o tome pričate sa drugima? Da li tražite razlog i/ili rešenja?

Čak i ako ste negativno odgovorili na većinu ili sva pitanja iz prve grupe, ovaj tekst je namenjen i vama.

Kada je u pitanju druga grupa pitanja, sigurna sam da je u velikom broju slučajeva, odgovor bio – ne.

Delom zato što zaboravljanje ne boli, delom zato što osoba koja zaboravlja može delovati kao nepouzdana, a delom iz mnogo drugih, malih povezanih razloga – mi o zaboravljanju ćutimo. Razlozi učestalog zaboravljanja mogu biti različiti, ali se retko kada njima bavimo. Čekamo da nam se razbistri, a kada su drugi u pitanju, čekamo da dođu sebi.

O mogućnosti da smo mi ili neko naš oboleli od demencije ili Alchajmerove bolesti ni ne razmišljamo. Uprkos tome što podaci govore da veliki procenat ljudi oboljeva od neke vrste demencije, retko ko od nas blagovremeno odreaguje. Stručnjacima se obraćamo tek kada stanje nama drage osobe postane veoma loše, kada nam postane jasno da ona ugrožava sebe i kada shvatimo da, iako nismo hteli da ga primetimo, problem stoji pred nama, ogroman, i utiče na svaki aspekt našeg života.

Kada je u pitanju briga o sopstvenom zdravlju, kada problem do te mere naraste, nećemo ni znati šta nas je snašlo. Možemo se samo nadati da će nam bližnji pomoći.

Kakve to veze ima sa nama?

Ako ste od onih koji veruju da nikad neće oboleti i da nemaju razloga za brigu, uopšte mi nije želja da vas ubeđujem u suprotno. Nekako, iako sam imala bolesnog u porodici, iako sebe ugrožavam sedelačkim načinom života, priznajem – i ja sam od tih što veruju da mi se neće desiti. Želja mi je da ni mene ni vas vera ne izneveri.

Recimo da vas u životu baš posluži sreća i da, za razliku od mene, niko od vaših bližnjih ne oboli. Što bi vas se onda uopšte ticalo to veliko prisustvo demencija i Alchajmerove bolesti među ljudima? Ako i možemo da ovo nazovemo epidemijom (“širenje među narodom”), sama bolest nije zarazna. Pa kakve to veze onda ima sa vama?

Širom sveta, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, ima oko 50 miliona ljudi sa demencijom. Skoro 60 odsto njih živi u zemljama sa niskim i srednjim standardom. Od šest do 10 odsto ljudi starijih od 65 oboli, a kod mlađeg stanovništva jedan odsto. S tim da je sve više mlađih. Granica za dobijanje demencija i Alchajmerove bolesti sve više se pomera ka pedesetim godinama života.

Već ovi podaci ukazuju na to da svako poznaje bar jednu osobu koja je obolela ili koja se stara o oboleloj osobi. Na stranu pomoć (bolju pomoć moramo da obezbedimo na lokalnom i državnom nivou), tim osobama je potrebno naše razumevanje.

Alchajmerova bolest, zajedno sa svim ostalim vrstama demencije, verovatno je jedna od najneshvaćenijih bolesti. Nije reč o tome da mnogo toga medicina tek treba da sazna. Medicina napreduje, stalno se sprovode nova istraživanja, dobijaju novi podaci, razvijaju novi lekovi, novi načini lečenja… Još uvek nedovoljno znamo, ali sve više saznajemo.

Veliki problem je u tome što, kao društvo, ove vrste bolesti ne vidimo. Ako ne vidimo, kako ćemo razumeti?

Poricanje, stid i strah od gubitka sebe

Na jednu osobu obolelu od demencije dolazi tri do četiri osobe koje su ugrožene ovom bolešću. Naime, porodica je ta koja takođe strada. Članovi te porodice treba da nastave da krče svoj put kroz život. Možda rade, možda su tek zasnovali svoju porodicu ili je njihovoj deci neophodna podrška… Ništa od toga ne može da sačeka. Treba li da zaborave na svog obolelog bližnjeg?

I druge bolesti zahtevaju odlaske kod lekara, lečenje, praćenje, borbu sa svakodnevnim bolovima, strahovima… To je, međutim, vidljivo. Problemi na koje nailaze negovatelji osoba obolelih od Alchajmera ili demencija često nisu tako očigledni. Čak ni samim negovateljima dugo ne postane jasan njihov uzrok, njihova suština. Kako vreme protiče, neophodno je da negovatelj daje sve više sebe.

Ovim negovateljima – našim rođacima, prijateljima, komšijama, kolegama, dugujemo to razumevanje. A do tog razumevanja možemo doći samo ako pristanemo da otvorimo oči, ako ne sklanjamo pogled od ovog problema pa makar nikad ne postao naš – ni direktno, ni indirektno. Možda će postati problem nekih nama dragih, važnih ljudi. Kasno ćemo shvatiti da im je život tiho, postepeno uništavan, a da mi nismo ni slutili.

Šta je tek sa onima koji obole? Svako zaboravljanje ne mora biti pokazatelj bolesti. Međutim, onda kad jeste, ta bolest plaši i ta bolest se krije. Jer se oni koji zaboravljaju plaše da će jednom zaboraviti i sebe.

Tokom razvitka bolesti, dokle god je moguće, o njoj se ćuti. “Dementnog” ljudi ne shvataju ozbiljno, ne komuniciraju sa njim na istom nivou. Pa ko bi želeo da se izloži takvom tretmanu? Zato, ćuti, ne govori, nije još strašno… Sve dok ne postane.

Ali čak i kad postane strašno, kada ne prepoznaje najrođenije, kada gubi sećanje na glavne događaje iz svog života, čovek iza koprene Alchajmerove bolesti ne nestaje.

Setimo se tog čoveka. Jer sebi dugujemo da budemo ljudi.

Aleksandra Jovanović, Penzin.rs

Fotografija: Matt Seymour sa Unsplash

Važno:

Ako znate osobu koja je obolela ili osobu/osobe koje brinu o obolelom od Alchajmerove bolesti ili drugih vrsta demencija, ako vi brinete o obolelom, možete dobiti savet i pomoć od Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest.

Udruženje je osnovano ove godine sa ciljem da pomogne boljem kvalitetu života obolelog i njegove porodice: Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest – Zajedno u podršci obolelima od demencije

Otvorena je i Fejbuk strana Udruženja na kojoj će biti objavljivane nove informacije i biti omogućeno lakše povezivanje zainteresovanih: FB stranica Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest – SUAB