Uvođenje drugog stuba penzijskog osiguranja – iluzija da je reforma sprovedena

Uvođenje drugog stuba penzijskog osiguranja – iluzija da je reforma sprovedena

Gordana Matković, profesorka na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju i programski direktor Centra za socijalnu politiku piše za časopis “Biznis i finansije” o uvođenju drugog stuba penzijskog osiguranja

Zbog veoma niske zaposlenosti tekući sistem finansiranja penzija u Srbiji je u krizi. Na duži rok, ovaj sistem se preispituje i usled sve izrazitijeg demografskog starenja i produženja očekivanog trajanja života stanovništva starijeg od 65 godina, što neminovno podrazumeva sve duže primanje penzije. Srbija do sada nije uvela drugi stub, a razlozi za njegovo neprihvatanje su i danas ubedljivi – zahteva velika ulaganja za veoma neizvesne rezultate.

Penzijski sistem u Srbiji sastoji se od obaveznog javnog penzijsko-invalidskog osiguranja i od dobrovoljnog privatnog penzijskog osiguranja.

Obavezno javno penzijsko-invalidsko osiguranje je zasnovano na tekućem finansiranju, što znači da se doprinosi osiguranika (zaposlenih, samozaposlenih i poljoprivrednika) prikupljaju i direktno prosleđuju za isplatu naknada trenutnih korisnika. Na taj način, sadašnji osiguranici stiču pravo na penzijske naknade koje će se finansirati iz doprinosa budućih generacija. Sistem je organizovan u okviru javnog osiguranja, kojim upravljaju predstavnici sindikata, poslodavaca, penzionera i države.

U Srbiji se zbog veoma niske zaposlenosti, tekući sistem finansiranja penzija nalazi u krizi. Na duži rok, ovaj sistem se preispituje i usled sve izrazitijeg demografskog starenja i produženja očekivanog trajanja života stanovništva starijeg od 65 godina, što neminovno podrazumeva sve duže primanje penzije.

Procenjuje se da je u 2014. godini u Srbiji broj osiguranika iznosio približno 1,92 miliona lica (uključujući i profesionalna vojna lica i zaposlene u MUP-u i stranim predstavništvima), dok je broj penzionera gotovo dostigao 1,74 miliona. Izdaci za penzije poslednjih godina iznose preko 13 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je visoko u komparativnom smislu. U apsolutnom iznosu izdvajanja za penzije su niska, a 55 odsto penzionera prima naknade koje su niže od prosečne penzije koja iznosi svega približno 23 hiljade dinara.

Štednja za starost

Dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje podrazumeva da se doprinosi za penziju uplaćuju na individualne štedne račune, a iznos penzije zavisi od visine uplata i kamate koja im se pripisuje. Naknada se, naravno, umanjuje za troškove (i profit) administratora fonda.

Zakon kojim se reguliše dobrovoljno osiguranje donet je 2005. godine. Broj aktivnih osiguranika se, tokom krize, smanjio i iznosi manje od 60 hiljada. Broj lica koja povlače isplate je veoma mali (svega 189), pošto se šema nalazi u ranoj fazi uspostavljanja. Razvoj dobrovoljnog privatnog penzijskog osiguranja je veoma važan, jer omogućava opciju dodatne štednje za starost.

Prema terminologiji Svetske banke, sistem u Srbiji počiva na prvom (javni PAYG) i na trećem stubu (dobrovoljno privatno osiguranje).

U većini bivših zemalja u tranziciji, sprovedene su krajem 90-tih godina strukturne reforme kojima je uveden i drugi stub – obavezno privatno penzijsko osiguranje. Pošto opcije za povećanje ukupnih stopa doprinosa nisu bile realne, jer bi značile dodatno poskupljenje radne snage, uspostavljanje ovog dodatnog elementa penzijskog sistema je podrazumevalo da se deo doprinosa zaposlenih i drugih osiguranika iz javnog penzijskog fonda preusmerava i ulaže na individualne štedne račune.

Preusmeravanje je imalo za posledicu smanjenje sredstava u prvom stubu (javnom fondu) i stvaranje deficita koji se finansirao doplatama iz budžeta, ali i sporijim rastom tekućih penzija.

Od zemlja novih članica EU, opciju uvođenja drugog stuba svojevremeno nisu prihvatile Slovenija i Češka. Tokom finansijske krize, eksperiment sa drugim stubom je postao previše skup, pa su ga pojedine zemlje trajno (Mađarska i Bugarska) ili privremeno (Poljska i Estonija) ukinule. Druge bivše zemlje u tranziciji (Letonija, Litvanija, Slovačka, Rumunija) smanjile su stope doprinosa koji se obavezno usmeravaju na individualne račune.

U najvećem broju visokorazvijenih zemalja, drugi stub ne postoji, a za većinu zaposlenih odlučujuću ulogu u obezbeđenju sigurnosti u starosti ima javni penzijski sistem. Štednja u privatnim penzijskim fondovima je razvijena na dobrovoljnoj osnovi (III stub).

Ubedljivi razlozi

Srbija do sada nije uvela II stub, a razlozi za njegovo neprihvatanje su i danas ubedljivi.

Prvo, kao što pokazuju i iskustva drugih zemalja, uvođenje drugog stuba je jako skupo. Prelazak na novi sistem koštao bi, prema procenama, između 0,6 odsto i 1,7 odsto BDP-a godišnje i trajao bi više od 40 godina. Ukoliko se ovaj trošak finansira iz budžeta, smanjenje rashoda javnog sistema može da se očekuje tek nakon završetka višedecenijskog tranzicionog perioda.

Drugo, u Srbiji nije realno da se tranzicioni trošak finansira na račun tekućih penzionera, od kojih većina već ostvaruje veoma niske penzije. Selektivno rešenje, koje bi podrazumevalo da se uvođenje II stuba finansira smanjenjem ili sporijim rastom natprosečnih penzija trajno bi pak narušilo aktuarsku pravičnosti načela na kojima se zasniva javni deo penzijskog sistema.

Zaposleni sa višim zaradama ili dugim stažom su primorani da uplaćuju više doprinose/tokom dužeg vremenskog perioda, ali zauzvrat stiču pravo da ostvare proporcionalno više penzije nakon penzionisanja. Izjednačavanje penzionera koji su uplaćivali doprinose četrdeset godina, sa onima koji su radili svega petanestak – dvadeset godina nije prihvatljivo. Ovakva rešenja podsticala bi još u većoj meri izbegavanje plaćanja doprinosa iznad minimalne osnovice.

Treće, važan argument u prilog uvođenja drugog stuba je da bi se na taj način povećali štednja i investicije, a samim tim i privredni rast. Iz prethodnih napomena je jasno da ukupno povećanje štednje najpre zavisi od načina finansiranja tranzicionog troška. Ukoliko se on ne finansira na račun tekućih penzionera već na račun budžeta, jasno je da se sa njegovim uvođenjem ne bi povećala ukupna štednja nego samo štednja domaćinstava.

Pozitivne implikacije ovog povećanja na privredni rast zavisile bi, međutim, od mogućnosti za ulaganja. Finansijsko tržište u Srbiji je još uvek nedovoljno razvijeno, sa značajnim problemima. Ovi problemi bi se multiplikovali u uslovima brzog povećanja tražnje koje bi nastalo usled uvođenja obavezne štednje u privatnim penzijskim fondovima. U datim okolnostima, najverovatnije je da bi se prikupljena sredstva ulagala u državne obveznice koje bi se izdavale radi pokrića deficita u prvom stubu. Na taj način bi se, pojednostavljeno govoreći, zadržao postojeći sistem po kome se penzije sadašnjih penzionera finansiraju iz tekućih doprinosa, uz uključivanje u sistem još jednog skupog posrednika – privatnih penzijskih fondova.

Četvrto, nije izvesno ni da bi penzije budućih penzionera, koje bi se oslanjale na dva stuba, bile više. Iako se na duži rok, uz izvesne ograde, može očekivati da prinosi od kapitala budu viši od privrednog rasta, rasta zarada i penzija po penzijskoj formuli, u uslovima kada primanja u starosti zavise od tržišta, javljaju se i sistemske neizvesnosti.

Zbog tih neizvesnosti, u najvećem broju zemalja se i organizuju javne penzijske šeme zasnovane na tekućem finansiranju koje treba da obezbede makar minimum sigurnosti u starosti u slučaju inflacije, ratova ili drugih sistemskih šokova. Na kratak i srednji rok, ovo pitanje je još manje jasno. Usled selektivnih intervencija države u javnom i privatnom sektoru, u Hrvatskoj su, na primer, penzije iz mešovitog sistema (I i II stub) manje od onih koje se isplaćuju samo iz I stuba (javnog PIO).

Ne treba zaboraviti ni da bi visina penzija iz drugog stuba zavisila od troškova i profita penzijskih fondova. U nedavnoj studiji OECD-a se navodi da odustajanje pojedinih zemalja od drugog stuba delimično može da se objasni i poljuljanim poverenjem u privatne fondove, zbog razočaravajućih prinosa i visokih administrativnih troškova i profita.

Najzad, kao što i dešavanja poslednjih godina pokazuju, ni drugi stub ne smanjuje značajno državnu intervenciju i politički uticaj na penzijski sistem. Iskustva pokazuju da država može da vrši uticaj na investicione odluke, da finansijski ošteti privatni deo sistema (Argentina), ali i da značajno smanji, pa čak i ukine, obavezno osiguranje u privatnim fondovima.

Ukratko, uvođenje drugog stuba znači velika ulaganja, za veoma neizvesne rezultate. Ulaganja u iluziju da je „reforma“ sprovedena.


Napomena: Argumenti se delom baziraju na studiji “Izazovi uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji PDF”  (2009) čiji su autori Gordana Matković, Jurij Bajec, Boško Mijatović, Boško Živković i Katarina Stanić.

Gordana Matković,
profesorka na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju
i programski direktor Centra za socijalnu politiku
za časopis “Biznis i finansije

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *