Razlika između obaveznog (državnog) i dobrovoljnog (privatnog) penzijskog osiguranja

Problem ovakvog sistema leži u demografiji (odnosu broja „mladih“ i „starih“) i nezaposlenosti (broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera).

Sa druge strane, dobrovoljno penzijsko osiguranje („treći stub“ sistema), koje je omogućeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Srbije, pruža mogućnost bilo kom građaninu da uplaćuje doprinose u dobrovoljne penzijske fondove prema svojim mogućnostima, željama i životnim prilikama.

Dok državna penzija ima ograničenu minimalnu i maksimalnu uplatu, odnosno isplatu penzija, kao i redovne mesečne intervale uplate i isplata, penzijsko osiguranje pruža više fleksibilnosti. Tako, na primer, prodajom nekretnine, deo ili cela suma može biti uplaćena u fond iz koga bi se kasnije podizala penzija na nedeljnom, mesečnom, godišnjem nivou ili jednokratno.

Fleksibilnost dobrovoljnih (privatnih) penzija ogleda se i u tome što ih može uplaćivati pojedinac za sebe, ali i za supružnika, roditelje ili decu, odnosno njemu može uplaćivati poslodavac, sindikat, itd.

Fond investira ova sredstva i pripisom ostvarenog prinosa uvećava inicijalnu novčanu masu. Član fonda (osiguranik) bira na koji način će povući i raspolagati sredstvima: jenokrantom isplatom, programiranom, doživotnim anuitetima ili kombinacijom. Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima određuju iznos minimalnog doprinosa, dok maksimum ne postoji.

Takođe, uplate ne moraju da budu redovne i ukoliko se preskoče, to ne dovodi do prestanka članstva u fondu.