Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2015. Slobodanka (Obrenovac): Putovanje spasa

Slobodanka (Obrenovac): Putovanje spasa

Slobodanka (Obrenovac): Putovanje spasa

Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija: Aleksa Stanković (AFP), Piloti helikoptera gledaju mapu poplavljenog Obrenovca

Volim putovanja, naročito ako su prijatna, putovanja u lepe predele, bogate šumom i rekama, kod prijatelja, rođaka, sa voljenom osobom.
Neka od takvih putovanja nisu prijatna, ali moraju se obaviti, jer spasavaju život.

Ispričaću vam o svom nedavno doživljenom putovanju.
Proleće je uveliko osvajalo prirodu. Voćke odenule zelene haljine, a neke se nakitile sočnim plodovima višnje. Vedro nebo puno sunca, obećavalo je dobru letinu. To nam se činilo.

Bližila se polovina maja. Odjednom, nebo se naroguši, pocrni zloslutno i prepuni kišom. Poče pljusak. Oblaci neprestano tope rodnu zemlju. Lije kiša „iz neba i zemlje“ što bi rekao naš seljak. Lila tako puta tri dana i tri noći. Više nije imala kud. Zemlja se prosto opila.

Iznenada, grunu mutna vodurina iz male Tamnave, da čovek ne poveruje. Sve potopi. Ceo grad.

Kretosmo na putovanje spasa.
Uplašeni, zbunjeni, na vratima zgrade čekamo spasonosni čamac. Voda svuda oko nas. Raste iz časa u čas. Preti, nosi sve pred sobom. Dok čekamo, ja razrogačenih očiju gledam potopljena vozila kojima samo krvovovi vire. Oko nas čitavo jezero preko koga čekamo prevoz. Jela, uspravna i vitka, prkosi bujici. Uz njeno stablo penje se jedno mače i žalosno mjauče.
Začas se dokopalo vrha, drhteći od straha. Nadam se da se spaslo.

Stiže čamac. Smestimo se uz strah da se ne prevrnemo jer nas je bilo mnogo. Stigosmo do groblja, na suvo. Čudno, talas je zaobišao mrtve.

Do sledećeg prevoza moramo peške, suvim delom ulice gde voda nije doprla.
Jedva se vučemo, obučeni, u čizmama, a sunce upeklo.
Stigosmo opet do naše ulice, koja je bila puna vode i kojom, kao mutnom rekom, plove čamci, puni unezverenih ljudi. Svi se tiskaju oko čamaca, ne bi li što pre pobegli od bujice. Gde, nije važno, samo da pobegnu iz grada koji se davi.

Konačno, uđosmo u čamac i zaplovismo ulicom. Momci koji su veslali i vozili čamce, morali su da paze da ne udare u razrušene ograde, potopljene automobile i razne stvari koje je voda nosila.
Prođosmo pored zgrade. Naš stan, na sreću, nije poplavljen.
Stigosmo do mosta na Kupincu. Potok u kome leti jedva ima vode, prepun je. Preplavio „Stazu zdravlja“ kojom smo se šetali, čak do izletišta Zabran, prema reci Savi.

Izašli smo iz tog čamca i ukrcali se u drugi. Čamac se za tili čas napuni usplahirenim ljudima. Uz mene se tiskalo drhtavo telo divnog žutog psa, koji se mokar i uplašen uz tiho cviljenje tresao kao prut. Pomilovah ga a on se privi uz mene.
Vlasnica mi pruži zahvalan pogled suznog oka. Plovili smo preko njiva prekrivenih vodom i muljem. Cvokotali, jedva čekajući da stignemo do hotela „Obrenovac“.

Tamo, na mostu, dočeka nas vojska. Pomilovah psa još jednom, pa se svi nekako izvukosmo iz čamca. Blato svuda oko nas, a u daljini se naziru autobusi, spremni da nas odvezu do odredišta. Morali smo pešice do njih. Čini mi se nadljudskom snagom grabili smo suvim delom puta, do spasenja. Posedasmo u autobuse.

Dok smo se vozili u prihvatilišta u Beograd, posmatrala sam ljude oko sebe. Svi su izgledali isto: s pogledom u jednu tačku, uplašeni, zamišljeni, puni neverice u ono šta im se dogodilo.

Stigosmo u Beograd. Popisuju nas i smeštaju u ogromnu sportsku dvoranu.

Oko nas se stvoriše divna lica mladih volontera. Humani do beskraja, lete oko nas.
„Treba li vam odeća, patike, evo peškira, uzmite voće, sendvič… Evo doktora, koje lekove pijete, sad ćemo da izmerimo pritisak…“, izlazilo je iz usta svakoga od njih.

Sva ta nesebična pažnja ganula me je do suza. Same su tekle, a oni su me tešili. Molila sam jednu mladu sestru da mi dozvoli da otplačem svoj bol, biće mi lakše.

Nismo izgubljeni. Ima dobrih ljudi. Spas uvek postoji. Punimo mobilne telefone. Moj telefon zazvoni. Poziva i pitanja bezbroj. Svi zabrinuti i hteli bi da pomognu.

Moja sestričina se odjednom stvori pred nama. Hoće da nas vozi u Mirijevo, u njen mali stan. Ja znam, uvek ima Nade i ja u nju verujem. Moja Nada je došla po nas, da nas prihvati i pomogne nam.

Odjavili smo se i opet putovanje taksijem u Mirijevo. Bilo nam je lepo i barem na kratko smo zaboravili ružne stvari.
Voda je u Obrenovcu polako počela da se povlači i za sobom ostavljala mulj, đubre, trulež. Dolazili smo kontrolisano u grad, sa maskama na licu, da očistimo stanove, pobacamo pokvarenu hranu, dezinfikujemo… I opet se vraćali umorni u svoja privremena boravišta.

Dok smo bili u izbeglištvu stalno smo bili u pokretu. Odlazili smo do Crvenog krsta za pomoć u hrani, odeći, higijeni. Jedne subote, otišli smo do Crkve i u privremeni ogranak Crvenog krsta. Tamo smo upoznali Andreu. Njene reči, pune nade i topline, ganule su nas. Izazvala mi je duboke emocije.

Tada se rodiše i stihovi:

Bujica suza, što se prospe bistra
Navre odjednom iz srca.
Ganuta dobrotom i plavim okom.
Osmehom vedrim, ne da mi duši – da grca.
Nameštam osmeh na lice,
Iako mi je stran.
Moram da ulepšam i ovaj poplavljeni dan.

Vratismo se u poluočišćeni grad, uz beskrajnu zahvalnost mojoj Nadi.

Htedosmo da povedemo unuka na Zlatibor. Ne lezi vraže. Unuk školarac povredi nogu. Odosmo nas dvoje. Dočeka nas Zlatibor sa kišom.
Dok smo pešačili do vile gde treba da odsednemo, činilo mi se da me kišne kapi, providne i čiste, umivaju od mutnih i tužnih misli izazvanih poplavom.

Smestismo se, a sunce nam se nasmeši kroz oblake. Tako nas je svaki dan obasjavalo, dok smo šetali kroz borove šume, brali tek sazrele jagode i uživali u čistom vazduhu.

Sve je lepo, u pokretu, živo i radosno. Lepe uspomene. Vratismo se u naš ranjeni grad. A on se hrabro oporavlja, čisti od mulja.
Pomogosmo deci oko unučića, pa opet krenusmo na put.

Crna Gora, rodno mesto mog životnog saputnika. Izniklo iz krša, okupano suncem, kraj Skadarskog jezera, kao iz bajke. Iako sam iz srca Šumadije, zelene i bogate šumama, volim ovo krševito mesto. Ima toplinu Mediterana i svežinu Lovćena.

Radili smo oko vinograda, sadili baštu, ribarili i uživali u nedirnutoj prirodi. Našem organizmu, starijem i iscrpljenom preživljenim, prijalo je ovo otkrovenje. Već je oktobar, stigli rumeni narovi, puni soka i vitamina. Obrasmo ih i spremismo zrna da napravimo zdrav sok deci i unucima. Nek se zarumene.

Put u Srbiju je bio prijatan. Prolazili smo Dolinom jorgovana i uživali u prelepim krajolicima. Oko Nove Varoši zabeli se sneg. Pahulje su blistale na škrtom suncu kao kristali. Sve je delovalo bajkovito. Uveče stigosmo u Obrenovac. Grad je bio osvetljen, prodavnice počele da rade. Vide se tragovi poplave, ali grad živi. Podigao se kao feniks.

A mi se, konačno, smirismo na jednom mestu.

Ovde smo sada potrebni. Čuvamo unučiće, pomažemo deci.
Dosta je putovanja. A i naputovali smo se ovih nekoliko meseci, kao nikad u životu.
Tužno i nezaboravno.

Slobodanka Strugar
69 godina, penzionerka iz Obrenovca


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih