Sindikati, do daljnjeg, ne učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta

SSSS i Nezavisnost neće učestvovati u radu Socijalno-ekonomskog saveta sve dok se ne reše problemi zaštite zaposlenih i članova sindikata koji su izloženi pritiscima i pretnjama.
Prenosimo tekst Z. Stojiljkovića iz dnevnog lista Danas

Dva reprezentativna sindikata – Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ donela su odluku da ne učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta Srbije sve dok se ne reše problemi zaštite zaposlenih i članova sindikata koji su izloženi pritiscima i pretnjama.

Ili će ključni problemi biti stavljeni na dnevni red pa ćemo imati efektivni socijalni dijalog ili nećemo učestvovati u njegovoj simulaciji i imitaciji.

Višemesečni štrajk zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu i represija koja je usledila nakon njega praktično su samo povod za ovu odluku – kap koja je prelila čašu.

U međuvremenu, pređen je put od pacifikovanja zaposlenih smanjivanjem njihovih prava, preko marginalizacije (praksa držanja socijalnog dijaloga na sporednom koloseku) do otvorenog pritiska i diktata nad zaposlenima i sindikatima. Diktat uključuje i pretnje otkazima, pritiske kroz iščlanjenje iz „nepodobnih“ i forsiranje njihovog gubitka reprezentativnosti, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata.

Nemušta i nekoordinirana reakcija Vlade opravdano postavlja pitanje da li se radi i o sprezi interesa i (skrivenim) poslovnim vezama i aranžmanima? Kako objasniti inače ignorisanje poteza sopstvenog resornog ministarstva rada koje je pokušalo da kanališe konflikt.

Nezadovoljstvo ukupnim stanjem socijalnog dijaloga je dugo prisutno. NJega osim domaćih aktera konstatuju kritički i izveštaji Evropske komisije.

O njegovom stvarnom značaju za predstavnike vlasti, odnosno dometu i tretmanu (ne)obavezne gnjavaže rečito govori i (ne)prisustvo na sednicama SESa ministara u Vladi koji imaju realni kapacitet da odlučuju.

Cinično zvuči najnoviji primer (inače problematičnog) predloga Zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju koji je skinut sa dnevnog reda Socijalno-ekonomskog saveta jer se na sednici nije pojavio predstavnik predlagača – Ministarstva prosvete. Predlog je nakon toga otišao na Vladu što je jedinstven primer nagrađivanja za neučešće.

Ne radi se, međutim, o izolovanim, pojedinačnim slučajevima već o jasnom scenariju i razvijenoj strategiji,

Zakonski projekti, po pravilu, ili zaobiđu aktere socijalnog dijaloga, ili su predmet obrnutog redosleda donošenja ili se stavljaju “u promet” i na programirane javne rasprave a da nije prethodno postignut konsenzus na zajedničkim radnim grupama.

Pri tome na donete odluke natproporcionalni uticaj imaju oni koji oficijelno ne sede na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, poput Saveta stranih investitora ili inostranih privrednih komora.

Sistemsko polazno slabljenje pozicije zaposlenih najbolje ilustruje član 51. Zakona o radu (2014) kojim se prošireno dejstvo kolektivnih ugovora uslovljava nemogućim uslovom da poslodavačka organizacija pokriva više od polovine zaposlenih u grani/sektoru. Da li onda čudi što ugovora nema u sektorima “realne” ekonomije. Od nemogućnosti da sklapaju kolektivne ugovore i štite zaposlene od “privremenih” smanjenja zarada i penzija do opravdanog pitanja čemu služe sindikati je samo jedan (polu)korak.

O pravosuđu i zaštiti radnih i sindikalnih prava možda najbolje govori sudbina 12 inicijativa koje je od 2012. godine Nezavisnost pokrenula pred Ustavnim sudom.

Istini za volju u ovoj praksi nema ničega novog što nije karakterisalo i ranije vlasti. Nove su razmere koje je zadobio politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje koje nije ograničeno samo na javni sektor već se kroz praksu ostavljenih radnih mesta za potrebe lokalnih moćnika preliva u javno-privatna partnerstva i privatni sektor. Partijsko kreiranje zaposlenosti stoji iza ove neskrivene političke bahatosti i netolerancije.

Po pravilu se sopstvena sindikalna klijentela stvara u redovima onih koji treba da budu iz ugovornih aranžmana prevedeni u radni odnos.

Država manje-više otvoreno u svim konfliktnim slučajevima staje na stranu vlasnika, osobito stranih kojima se izlazi u susret jer oni “ne vole da se petljaju” sa otkazima zaposlenima i zahtevima sindikata.

Posledično, na globalnom indeksu sindikalnih prava – godinama unazad dobijamo 4 što označava sistematsko kršenje sindikalnih prava. Ne radi se proizvoljnoj oceni već o složenom, kompozitnom indeksu koji se sastoji od 5 elemenata sa 97 pokazatelja. NJih upravo čine kolektivna prava zaposlenih na: (1) građanske slobode, (2) pravo na osnivanje sindikata, kao i prava na (3) sindikalne aktivnosti, (4) kolektivno pregovaranje i (5) štrajk

Raspodela plena i dirigovano glasanje, kao i odvođenje na stranačko-državne manifestacije opasno premešta radne odnose u polje nedobrovoljne političke participacije.

Naravno ni ranije nije bilo bitno drugačije ali ovoga puta iritira bahatost i nivo orkestracije antisindikalne klime.

Nećemo da budemo ikebana i samo posmatramo sopstveno (od)umiranje.

Pozivamo sve autonomne sindikate, profesionalna udruženja, medije i NVO na solidarnost i podršku.

Solidarnost i autonomija i sloboda izbora i organizovanja su vrednosti koje se decenijama sistematski ubijaju, ali bez njih nema uspravnog hoda i ljudskog dostojanstva.

Preporučujemo tekst Zorana Stojijlkovića: Dostojanstveni rad ili pad u prekarnost?

Izvor: Danas
Fotografija: Media Centar