Društvo

Z. Stojiljković: Dostojanstveni rad ili pad u prekarnost

“Pravo na dostojanstven rad nije nikakva ‘sindikalna ujdurma’ već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života”, piše prof. dr Zoran Stojiljković za Danas.
Prenosimo tekst

Imajući u vidu nestabilne i nesigurne – prekarne uslove u kojima danas živi većina (polu)zaposlenih, gotovo ironično zvuči svako pominjanje 7. oktobra, Dana dostojanstvenog rada.

Razliku između dostojanstvenog i prekarnog rada najlakše je shvatiti kao razliku između uređenog radnog odnosa – zaposlenosti i brojnih i sve prisutnijih oblika povremene i “fleksibilne” radne angažovanosti, po pravilu bez pristupa radnoj i socijalnoj zaštiti i sindikalnom organizovanju.

“Fleksibilno” angažovanje radnika bez ugovora je zapravo sredstvo za smanjenje troškova rada, povećanje konkurentnosti na tržištu i, ezopovski rečeno – “olakšano upravljanje ljudskim resursima”. Ono što ti “uslovi” uspevaju da stvore jeste prekarnost i prekarni radnici. Poput visokoprogramiranog uređaja, u toku je stvaranje beskrajno prilagodljivog, bezidentitetnog MP3 radnika sa kojim možete šta god poželite.

Dostojanstven rad je opet samo onaj rad koji ne unižava čoveka i koji objedinjuje sledećih šest elemenata:

  1. ugovoren radni odnos, a ne tek nesiguran i privremen posao
  2. fer odnos poslodavaca prema zaposlenima
  3. bezbedno i zdravo radno mesto i
  4. zaštitu socijalnih prava zaposlenih i članova njihovih porodica.
    Time se ujedno kreiraju i:
  5. uslovi za lični prosperitet zaposlenog i njegovu socijalnu integraciju koja uključuje i
  6. slobodu da se organizuju i aktivno učestvuju u odlukama koje ih se neposredno tiču.

Po mome sudu, sudbina sindikata vezana je za njihov (ne)uspeh u nastojanju da zaštiti i organizuje ne samo zaposlene već sve radno angažovane.

Pritom, uspostavljanje uslova za ostvarivanje dostojanstva na radu nije samo misija sindikata već stvar postignutog konsenzusa unutar Međunarodne organizacije rada (MOR), od koje je dostojanstven rad, kao koncept, i potekao.

Imajući u vidu realnu sliku zaposlenosti, konstituenti MOR su 2002. godine izneli rešenje koje počiva na četiri stuba dostojanstvenog rada, a to su:

  1. zapošljavanje
  2. radna prava
  3. socijalni dijalog i
  4. socijalna zaštita.

Ovakvo nastojanje MOR dodatno je ojačano 2008. godine usvajanjem Deklaracije o socijalnoj pravdi i fer poslovanju. Oni će se obezbediti kroz postizanje većeg procenta zapošljavanja i mogućnosti zarađivanja, podrazumevajući pod tim i kvalitetnije zapošljavanje.

Danas, deceniju kasnije, posle eksplodiranja krize, koju su opet platili najsiromašniji, ništa se nije promenilo, Finansijski balon nastavlja i dalje da raste – zbir finansijskih derivata u opticaju (sedam puta) i dugova, kako onih poslovnih tako i porodičnih ili studentskih (tri puta) deset puta veći je od planetarnog GDP-a. Balon može ponovo da pukne. Kad god se to desi, sve dok je krupni kapital moćnija i organizovanija strana, nejednakosti i radna nesigurnost samo dalje narastu.

Za (o)tužni slučaj Srbija dodatno je karakteristično da su socijalnu cenu platili zaposleni i njihove već ionako više nego skromne zarade. Uprkos obećanjima, prosečna zarada je tek (tokom 2018. godine) prešla vrednost od 400 evra, najveći broj zaposlenih – njih 70 odsto radi za do 339 evra, dok je minimalna potrošačka korpa za tročlanu porodicu, u koju staje recimo štangla čokolade ili par svezaka, 305 evra ili 36.000 dinara. Istovremeno, minimalna zarada, posle dva uzastopna uvećanja, dosegla je gotovo do “svih” 230 evra.

Posledično Srbija je danas na nivou od tek nešto više od trećine (36 odsto) razvojnog proseka Evropske unije ili, jednako tragično, na nivou od 86 odsto društvenog proizvoda iz daleke 1989. godine.

Položaj radnika u Srbiji – samoprocena 

U istraživanju Centra za sindikalizam, obavljenom polovinom 2018. godine na uzorku od 2.500 ispitanika, kada je o (samo)proceni pozicije u procesu rada i ulozi sindikata reč, izdvojio bih sledeća četiri nalaza.

1. Proizvedena je kod (potencijalno) zaposlenih svest da i model na delu i same vlasti rade za kapitaliste.

Pre svega, po sudu anketiranih – njih približno polovine, radna prava se danas poštuju malo ili čak nimalo, a tek donekle smatra još nešto više od trećine. Na drugoj strani, da se radna prava poštuju u velikoj meri misli tek svaki dvanaesti (8 odsto).

Da (polu)zaposleni, kvalifikovana dvotrećinska većina njih, ipak jasno detektuju prirodu aktuelnog režima najrečitije govori činjenica da je dvadeset dva puta veći udeo onih koji smatraju da vlast vodi više računa o interesima kapitalista od gotovo simboličkog udela onih koji misle da vlast više zastupa interese radnika (65 odsto: 3 odsto).

2. U stvorenoj klimi straha, krize i nesigurnosti (potencijalno) zaposleni bi, bar njih polovina, mogli i bez participacije, ugovora i slobodnog sindikalnog organizovanja ako bi bili dobro plaćeni i imali relativno siguran posao. Rečju, ako ne bi bili gladni i šikanirani.

3. Narušena su ozbiljno radna prava i usled toga postoji posledično nezadovoljna, ali i još pre apatična (potencijalna) sindikalna klijentela.

Ilustracije radi, približne tri petine anketiranih je nezadovoljno stanjem i svesno kršenja radnih prava. NJih četiri od deset čak tvrdi da ima i lično iskustvo kršenja prava u širokom luku od neisplaćivanja i kašnjenja zarada, neplaćanja prekovremenog rada, neuplaćivanja socijalnih doprinosa ili pretnje otkazom i diskriminisanja, do manjkave HTZ zaštite ili mobingovanja i pretnji zbog sindikalnog delovanja. No trećina je sve to prećutala, samo se svaki deseti nekom zbog toga obratio a sindikatu tek jedan od tih deset.

Da se ne radi tek o subjektivnoj i pristrasnoj proceni već o refleksiji objektivnog stanja najbolje govori Globalni indeks sindikalnih prava Međunarodne konfederacije slobodnih sindikata (MKSS). Na njemu Srbija se našla u grupi zemalja, zajedno sa, recimo, SAD, Vijetnamom i BIH, koja je “osvojila” nezavidnu četvorku koja označava stanje sistematskog kršenja radnih i sindikalnih prava.

Kada je o kvalitetu zaposlenosti reč, najčešće se kao kriteriji provere koriste tri indikatora: nivo zakonodavne zaštite posla, osiguranja u slučaju njegovog gubitka, kao i subjektivna procena zaposlenih – strah od pada u nezaposlenost. Organizacija za evropsku saradnju i razvoj (OECD) je definisala numerički indikator zakonodavne zaštite zaposlenja – EPL indeks (indeks zakonodavne zaštite zaposlenja). On je u Srbiji pao sa niskih 2,4 na još nižih 2,1.

Primera radi, promena Zakona o radu iz 2014. godine, pored olakšanih uslova otpuštanja, uticala je i na visinu zarada. Naime, zajednički uticaj većeg broja novih odredaba Zakona o radu doveo je i do smanjenja prosečne zarade za 2-3 odsto.

Izmene sistema naknada za nezaposlenost su uglavnom bile usmerene ka većoj restriktivnosti, kako po pitanju maksimalne dužine prava na primanje naknade za određeni broj godina staža osiguranja, tako i po pitanju visine naknade. Poseban problem predstavlja izuzetno nizak obuhvat naknade za nezaposlene koji je u poslednjoj deceniji u većini godina bio ispod 10 odsto.

Važan pokazatelj percipirane (ne)sigurnosti radnog mesta je sam udeo zaposlenih koji smatraju da bi mogli da izgube posao u narednih šest meseci. Prema podacima Evropskog istraživanja o radnim uslovima iz 2015. godine, u Srbiji se četvrtina zaposlenih složila sa izjavom: “Postoji mogućnost da izgubim posao u sledećih šest meseci”.

U najgorem su položaju ipak angažovani u sivoj ekonomiji. Broj neregistrovanih radnika na “crno” se u Srbiji procenjuje na više od pola miliona ljudi, odnosno na približnu petinu svih radno angažovanih. Skoro trećina privrednih subjekata, uključiv i one u javnom sektoru, bavi se sivom ekonomijom i zapošljava radnike bez ugovora i ne isplaćuje im redovno plate, pri čemu oni nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje i nisu zaštićeni od nezakonitog otkaza.

Na crno rade svi: nekvalifikovani radnici, radnici sa srednjom stručnom spremom, zaposleni bez redovne zarade, nezaposleni stariji od 40 godina, penzioneri, primaoci socijalne pomoći, studenti…

4. Značajan percipiran nivo kršenja radnih i sindikalnih prava vodi situaciji u kojoj kakvo-takvo poverenje u institucije i organizacije, sem delimično vlast i veze sa vlašću, ne prelazi trećinu – sindikat naprosto nije nikakav izuzetak. Dakle ne radi se samo o gubitku poverenja u sindikat, već o kompletnoj eroziji institucija i posledičnom neverovanju da “bilo ko, pa i sindikat može da te zaštiti kroz institucije Sistema”.

Primera radi, ako zbog neefikasnog i u značajnoj meri politički instrumentalizovanog pravosuđa radni sporovi traju godinama, zaposleni više ne vide svrhu traženja zaštite od strane sindikata. I pored besplatne pravne pomoći, suđenje će trajati godinama a od nečega u međuvremenu treba i živeti. Najzad, ako ga odlukom suda ili inspekcije rada vrate na posao, poslodavac ne mora da ga primi, odnosno može da ignoriše presudu ili rešenje gotovo bez ikakvih posledica.

Šta dalje? Pravo na dostojanstven rad nije nikakva “sindikalna ujdurma” već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života. Uostalom i Ustavom Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, zaštitu na radu i pravičnu naknadu na rad, kao i pravnu zaštitu tih prava i mogućnost autonomnog sindikalnog organizovanja. Ono uključuje kako pregovaranje i dijalog tako i, kada oni ne daju rezultate, štrajkove i šire socijalne proteste.

Istovremeno, istraživanja pokazuju da je kvalifikovana većina stanovnika planete za socijalnu koheziju i sigurnost, manje nejednakosti i dostojanstven – ugovoren, bezbedan i pristojno i na vreme plaćen a ne tek nesiguran, prekarni rad.

Da to toga dođe očito da je neophodno da se zaposleni, bolje reći svi radno angažovani vrate, samoorganizovani u autonomni sindikalni pokret i kroz šire društvene mreže, na javnu scenu i potisnu i uslove samozabavljeni svet političkih aktera i institucija.

Politički kapitalizam – brak iz računa političkih elita i korporativnog kapitala i prateća trulež korupcije i klijentelizma, uključiv rasprodaju savesti, nisu jedina preostala mogućnost.

Dr Zoran Stojiljković,
predsednik UGS “Nezavisnost”

Izvor: Danas
Fotografija: Lisa Kristine


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija