Tokom perioda od tri meseca nakon smrti supužnika, postoji veća verovatnoća da udovice i udovci ispolje činioce rizika povezane sa kardiovaskularnim bolestima i smrću, zaključak je istraživanja objavljenog 2018. godine.
Ovo bi moglo doprineti tome da se verovatnoća da ožalošćeni supružnik „umre slomljenog srca“ poveća, objašnjavaju naučnici.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Prenosimo osnovne podatke ovog istraživanja u nastavku teksta. Ako vam je nezanimljivo ili naporno da čitate ove, više stručne, detalje, a tema vas zanima, preporučujemo vam dva ranije objavljena teksta:
Istraživanje koje je objavljeno u časopisu Psychoneuroendocrinology utvrdilo je da osobe koje su izgubile bračnog partnera tokom poslednja tri meseca imaju viši nivo proinflamatornih (zapaljenskih) citokina (imunološki markeri koji ukazuju na zapaljenje) i nižu varijabilnost srčane frekvencije – HRV u poređenju sa neožalošćenim osobama koje su istog pola, godišta, imaju isti indeks telesne mase i isti nivo obrazovanja. Oba predstavljaju činioce koji povećavaju rizik pojedinca da ga zadesi problem sa srcem, uključujući i problem koji kao ishod ima smrt. Ovo istraživanje je prvo koje je pokazalo da je težak gubitak povezan sa povišenim nivoom citokina ex-vivo (dakle, testirano van organizma) i nižom varijabilnošću srčanog ritma.
„Tokom prvih šest meseci nakon gubitka supružnika, udovci ili udovice imaju za 41 odsto veći rizik od smrti. Ono što je važno napomenuti jeste da 53 odsto povećanog rizika jeste posledica kardiovaskularne bolesti“, kaže vodeći autor istraživanja Kris Fagundes, docent psihologije na Fakultetu društvenih nauka Rajs univerziteta u Hjustonu, američka država Teksas.
„Ovo istraživanje predstavlja važan korak ka razumevanju zašto se to dešava, korak koji identifikuje kako se tuga za voljenom osobom podvlači pod kožu te dovodi do bolesti i smrti“, dodaje Fagundes.
Od učesnika istraživanja, 32 osobe koje su nedavno doživele gubitak supružnika pokazale su za 47 odsto niži nivo varijabilnosti srčane frekvencije nego 33 osobe iz kontrolne grupe. Ožalošćene osobe su imale za sedam odsto viši nivo TNF-alfa (jedna vrsta citokina) i pet odsto viši nivo IL-6 (još jedna vrsta citokina) nego kontrolna grupa.
Osobe koje su doživele gubitak supružnika imale su za 20 odsto više izražene simptome depresije nego kontrolna grupa.
Učesnici istraživanja su imali od 51 do 80 godina (prosek – 67,8) i činilo ih je 22 odsto muškaraca i 78 odsto žena. Pol i starost kontrolne grupe su bili uporedivi, a rezultati su bili nepromenjeni i kada su se uzele u obzir i blage razlike u težini i ponašanju vezanom za zdravlje.
Fagundes ističe da ovo istraživanje doprinosi boljem razumevanju procesa na koji tuga za voljenom osobom može uticati na zdravlje srca. Nada se da će ova studija pomoći zdravstvenim radnicima da bolje shvate biološke mehanizme koje pokreće tugovanje i da će omogućiti stvaranje ciljanih psiholoških i/ili farmakoloških intervencija kako bi se sprečio porazan ishod „slomljenog srca“.
„Iako svaka osoba koja je doživela gubitak voljene osobe neće imati isti rizik od kardioloških oboljenja, važno je istaći da taj rizik postoji. U našem budućem radu, mi ćemo težiti utvrđivanju koje udovice ili koji udovci su u najvećem riziku, a koji su otporni na negativne fiziološke posledice teškog gubitka“, kaže Fagundes.
Fotografija: Groblje San Pjer, Marsej, Francuska