Unucima nije najpotrebnija vaša mudrost, već vaša bezuslovna ljubav, prisustvo i razumevanje. Slušajte ih. Savet, ako im je potreban, tražiće sami.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Мария
Psiholozi sve češće ukazuju na to da uloga baka i deka nije produžetak roditeljske uloge. Njihova uloga predstavlja nešto suštinski drugačije. Upravo u toj razlici u ulogama leži najveća vrednost prisustva bake i/ili deke za razvoj deteta.
Dok su roditelji nužno usmereni na oblikovanje, vaspitanje i dugoročne ishode, bake i deke imaju priliku da ponude prostor koji je rasterećen očekivanja i pritiska.
Jedan od ključnih saveta koji proizlazi iz savremenih istraživanja jeste: unucima nije najpotrebnija vaša mudrost, već vaše prisustvo. Deca su već okružena odraslima koji ih ispravljaju, usmeravaju i procenjuju. Ono što im često nedostaje jeste odnos u kojem nisu projekat koji treba unaprediti, već osoba koja je već sada dovoljno dobra.
U praksi, to znači da se ne insistira na stalnim lekcijama i savetima. Bake i deke ne treba da se takmiče sa roditeljima ko će bolje da vaspita dete. Oni bi trebalo da o disciplini brinu samo onda kada je to neophodno.
Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na stvaranju odnosa zasnovanog na prihvatanju i toplini.
Stvorite utočište puno ljubavi i razumevanja
Zamislimo situaciju: dete dolazi kod bake i dede nakon napornog dana u školi. Roditelji bi, sasvim opravdano, možda pitali za domaći, obaveze ili pokušali da reše problem koji dete ima sa nastavnikom. Baka ili deka, međutim, mogu izabrati drugačiji pristup – da saslušaju bez prekidanja, da ne nude odmah rešenje i da jednostavno potvrde detetovo iskustvo: „Razumem zašto ti je to teško.“ Ovakav odgovor ne rešava problem spolja, ali detetu daje osećaj da je viđeno i shvaćeno.
Upravo ta vrsta komunikacije ima dubok uticaj. Istraživanja pokazuju da topla i nenametljiva emocionalna podrška baka i deka može smanjiti stres, usamljenost i anksioznost kod dece. Razlog je jednostavan: deca se u tom odnosu osećaju sigurno jer nisu pod stalnim nadzorom ili procenom.
Još jedan važan savet jeste – negovati zajedničke aktivnosti koje nemaju cilj da dete „napreduje“. To mogu biti kuvanje, šetnja, crtanje ili razgovor bez posebne svrhe. Ćaskanje! U takvim trenucima deca se često spontano otvaraju, jer osećaju da nisu pod pritiskom da budu „bolja verzija sebe“.
Drugim rečima, najbolje bake i deke nisu oni koji najviše podučavaju, već oni koji najviše prihvataju.
Uloga bake i deke može se posmatrati kao svojevrsno utočište. To je mesto gde dete može da pogreši bez straha, da govori bez autocenzure i da bude voljeno bez uslova. To ne znači odsustvo granica, već odsustvo stalne potrebe da se dete menja.
Na kraju, možda najvažniji savet glasi: umesto da se pitate šta još možete da naučite svoje unuke, zapitajte se kako možete da im pokažete da su već sada vredni ljubavi i pažnje. Upravo u tom pomaku – od oblikovanja ka prihvatanju – leži snaga odnosa koji deca pamte celog života.
Ako smatrate da je savet potreban i na mestu, podsećamo vas na tekst: Davanje saveta odraslom detetu