2. mesto u kategoriji „Najbolja putopisna pesma“ sa 2. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih „Draganova nagrada„. Pesma je štampana u zbirci priča „Suveniri iz duše“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity„.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Tore Vefferstad, Lovćen
Iz Jabuke kod Pljevalja, krenuh na put dobrog zdravlja.
Da obiđem Crnu Goru, da se divim plavom moru.
Kad Pljevaljsko pređoh polje, putovanje beše bolje.
Oko puta, čobanice vezu bele maramice.
Čobanska se pesma čuje, na sve strane odjekuje:
„Oj Plevaljski ravni doli, imal’ koga da me voli?
Ovce moje, moja tugo, čuvati vas neću dugo,
Ovce moje, jednog dana, ostaćete bez čobana.“
Ulaskom u kanjon Tare, nestalo je letnje jare.
Vozim sporo, često stajem, da lepote upoznajem.
U kanjonu, na svakoj steni, zeleni se bor zeleni.
Na bor jedan or’o stade, na pamet mi pesma pade.
Most na Tari dominira, brza Tara nema mira.
Deonica beše kratka, kada stigoh do Žabljaka.
Iz Žabljaka ranom zorom, krenuh pravo Durimitorom.
U podnožju Durmitora, jezro se videt mora.
Jezerom ga Crnim zovu, jer planinu krasi ovu.
Krećem vrhu te planine, da me moja želja mine.
S Durmitora gledam dole, Mojkovačko ravno polje.
Na tom mestu, pre sto leta, vodila se bitka kleta.
Mnogo krvi proliveno, al’ je polje odbranjeno.
Taj spomenik sa Mojkovca je, ponos svakog Crnogorca.
Kada stigoh do Cetinja, ispuni se želja fina.
Grad Cetinje i Njeguši, zadovoljstvo mojoj duši.
Prije tačno dvesta leta, na Njegušima cvet procveta.
A taj cvetak zna se ko je, Petroviću Rade to je.
Što filozof Njegoš sroči, Gorski vjenac to svedoči.
Oh, kako sam srećan bio, vrh Lovćena dograbio.
Gledam more, plava neba, zar još nešto lepše treba?
Meštrović je majstor bio, pa spomenik osmislio, vrh Lovćena ukrasio.
Pevalo se od davnina, gde Njegošev grob počiva:
„Oj, Lovćene, je l’ ti dika, na tebi je grob pjesnika.
Oj, Lovćene, ponositi, grob Njegošev tebe kiti.“
Stigoh žedan sa Lovćena do korita Ivanova,
Popih vodu sa izvora, sa korita Ivanova.
Ispuni se mnogo snova, to kazuje pesma ova.
Biće veća vrednost njena ako dospe do Lovćena.
Pođoh moru pro Njeguša, puno srce, puna duša.
Videh kuću pored džade, gde se rodi mali Rade.
Rekao sam u ovom spevu, genijalnost Njegoševu.
Dan osvoji rujnu zoru, krećem pravo ka Kotoru.
Savlađujem te krivine, i uživam od miline.
A Njegoš je peške iš’o, do Kotora da bi siš’o.
Kotor lepi gradić stari, ponikao na obali.
Kotorski ga zaliv krasi, plava voda i talasi.
Nad Kotorom visi stena, lepotom je okićena.
Zbog vrućine i umora, krenuti se kući mora.
Krenuo sam u ranu zoru, pozdrav šaljem plavom moru.
Vodila me jaka volja, do Bijelog stigoh Polja.
Uputih se ka Pljevljima, gde radosti puno ima.
Pored puta sve miruje, čobanska se pesma čuje:
„Nema cure da zapjeva, bez lijepa Tomaševa,
Nema cure, nema fine, bez lijepe Lekovine.“
Kada stigoh do Pljevalja, odmorih se kako valja.
Tad odmoran bez po muke, brzo stigoh do Jabuke.
Ne znam da l’ je pesma jaka, al’ je puna utisaka.
Milovan Despotović, 83 godine
dipl. ekonomista u penziji, Beograd
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“