Na konferenciji za medije 19. februara 2021. godine, bilo je reči i o ukidanju zabrane kretanja za korisnike domova za stare. Diplomatski ili bez shvatanja problema – zavisi od tačke gledišta, ali evo odgovora Zorana Gojkovića.
Novinar N1 Dimitrije Đurić pitao je da li je Krizni štab razmišljao o ukidanju zabrane kretanja za korisnike domova za stare. O tome da ih određenih dana pusti da prošetaju ili da se vide sa svojim najbližima. Precizirao je da se pitanje odnosi na korisnike koji su revakcinisani i kod kojih je od druge doze prošlo dovoljno vremena da steknu zaštitni nivo antitela.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Podsetio je da za njih zatvaranje traje skoro već godinu dana. Naveo je da su pojedini predstavnici udruženja koji se bave starima za N1 rekli da kod korisnika domova za stare već postoje neke fizičke i mentalne posledice zatvaranja po zdravlje.
Evo šta je Zoran Gojković, pokrajinski sekretar za zdravstvo, odgovorio.
Život primarniji
„U pravu ste. Veliki problem će nam, nakon svega ovoga, biti, i to ne samo za starije nego za sve nas, problem sa mentalnim zdravljem. Jer ovo dugo traje i, jednostavno, svi žele da se što pre vratimo u neke normalne tokove.“ *
„Ali normalni tokovi zavise od svakog od nas pojedinačno. Dovoljno je da samo neko od nas izađe iz tog opsega o kome mi razgovaramo, pričamo i sugerišemo, pa da uđemo u problem.“ **
„Krizni štab je doneo odluku da u ustanovama, u kojima je to moguće da se obavi, da se pacijentima koji su vakcinisani obezbedi po posebnim uslovima poseta od strane rodbine. To se, na neki način, i odvija tu. Naravno, sve je to dosta otežano. Ne možemo tražiti i naći mogućnost za apsolutno perfektnu organizaciju.“ ***
„Pokušavamo što je god moguće više jer znate da su nam domovi na neki način najveći problem zato što epidemija unutar doma sa sobom nosi ogroman rizik za veliki letalitet. Kako u pojedinim domovima – epidemiološki nadzor pokazuje – da imamo manje obolelih, dodatno se vrši vakcinacija i revakcinacija osoba koje koriste domske usluge.“
„Tako da mislim da ćemo opet, u skladu sa epidemiološkom situacijom, ukoliko ona bude išla pozitivnim tokom, moći da u skorije vreme obezbedimo mnogo bolju situaciju za posetu i izlazak i tih starijih osoba osoba iz domova. Ali prevashodno moramo misliti o njihovoj sigurnosti i njihovoj bezbednosti. Ipak, bez obzira na sve što kažete, njihov život je primarniji u ovom trenutku.“ ***
Napomene i nedoumice Penzina
* Uvodom pokrajinskog sekretara izjednačava se situacija svih sa situacijom onih kojima su uskraćena osnovna ljudska prava i koji nemaju pravo kretanja. U Srbiji danas, sem osuđenika, jedino korisnici ustanova za smeštaj starijih nemaju pravo da se slobodno kreću. Dakle, nije isto.
Mogli bismo otići i dalje i uporediti mogućnosti primanja poseta kod ove dve grupe ljudi – osuđenih zbog počinjenog zločina i osuđenih jer žive u domu za stare, ali verujemo da nema potrebe.
** A da li treba da se objašnjava da nije isti „opseg“ u koji Krizni štab stavlja ljude koji žive u domovima za stare i „opseg“ u koji zamišlja da će se vratiti svi oni koji pošto-poto moraju da se okupljaju u velikom broju, bez mera zaštite, u turističkim mestima, na javnim manifestacijama i privatnim žurkama? Zna li se da prvi ne mogu sami da biraju, dok je potonjima ostavljeno na volju da krše čak i zdravorazumska pravila ponašanja?
*** Od zaposlenih u domovima za stare se ne može očekivati perfektna organizacija poseta u datim okolnostima. Ali verujemo da se trude, koliko god je u njihovoj moći, da sve bude po propisima i da maksimalno zaštite korisnike o kojima brinu. Zar porodice korisnika domova za stare ne zaslužuju to isto poverenje? Ili sami korisnici koji nemaju kognitivnih oštećenja?
**** Život JESTE najvažniji. Ali kada se osobi koja je kompletno imunizovana i dalje uskraćuje pravo na kretanje, na kontakt sa bližnjima, na još jedno parče lepote u životu, da li mi čuvamo njen život? Kada osobu koja je kompletno imunizovana stavljamo u veliku opasnost od rapidnog kognitivnog opadanja, da li mi čuvamo tu osobu?
Da li je u pitanju život čoveka ili očuvanje broja? I da li bi donosioci odluka želeli sebi ili nekom svom da budu svedeni na broj?
Fotografija iz filma A. Mihalkoviča „Moja baka sa Marsa“