Olga (Novi Sad): Kad duša poleti

Olga (Novi Sad): Kad duša poleti

Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“


Fotografija iz teksta: Nina Ananiašvili – lepota pokreta koja traje


Nekad se čuda dešavaju, obasja te sunce, neizmerna radost, sreća! Radeći u KSR (Kola za spavanje i ručavanje), restoran Novi Sad, nagrađena sam za 8. mart sedmodnevnim putovanjem avionom u Rusiju.

Te, 1987. godine, bila je jaka zima, ledeni vetar, ali sunčani dani. Odmah sam prionula na pripreme, već sam imala šiljatu šubaru sa belom sibirskom lisicom uokvirenu i bele čizme sa belom krznenom ivicom, te sam odmah uzela dvogodišnji kredit i kupila kožnu bundu sa bogatim krznom oko vrata. Bila sam šik i spremna za put. Sa 100 DM u tašni, nekoliko pari najlon čarapa i žvakaćih guma.

Nisam planirala kupovinu, samo sam želela da vidim deo lepote sveta i barem spolja Boljšoj teatar balet i muzeje, arhitekturu…

Na aerodromu Beograd, JAT-ov avion je ostao na pisti a došao je SSSR – ruski avion u koji se ukrcao veliki broj ljudi iz raznih firmi te se međusobno nismo poznavali.

Imala sam veliki strah, to mi je bio prvi let i prvo inostranstvo u životu. Kad sam se vezala u sedištu, čula sam svoje srce, grlo se osušilo, a kad se avion odlepio od piste, sa velikim pritiskom u grudnom košu, zažmurila sam i oči otvorila tek osetivši mirno, ugodno ljuljuškanje!

Kroz prozorče gledala sam gradove – zgrade, kao mali mravinjak, divna zelena polja, šume i reke kao duge zmije! Zaronili smo u bele, penaste oblake, kao da smo među jastucima. Zadremala sam, smirena, sve dok lepe, mlade stjuardese ne poslužiše ručak. Vreme je brzo prolazilo. Povremeno gledajući pejzaž, primetila sam da letimo iznad nepreglednih šuma i kilometrima zabačene kućice, koje nisam mogla definisati: da li su stambene ili vikend kućice?!

Bili smo već iznad Rusije i posle dva sata i 40 minuta leta, avion se spustio na aerodrom „Šeremetjevo“ u Moskvi. Dočekalo nas je sunčano vreme, sneg se topio i stvarale su se vodene barice. Bila sam puna emotivnog naboja, od radosti sam zaplakala. Bio je to za mene vanzemaljski doživljaj!

Ulazeći u ogromnu halu aerodroma, razvrstali su nas u redove ispred boksova, gde su na visini sedeli mladi, golobradi vojnici – carinici. Iznad glave, u postavljenim ogledalima, oni su imali pregled cele naše figure i paketa, torbe.

Vojnik me je bez reči posmatrao, a ništa zabranjeno nisam ponela, te mi je dosadilo to ćutanje pa sam mu se na ruskom jeziku obratila: „No, što ti smotriš, baćuška, u menja, ničevo njet!“ On mi se tada nasmejao, vratio pasoš i rekao: „No, davaj, davaj, pašla“, a onaj sledeći kontrolor paketa-torbi, čuvši naš razgovor, samo mi je rukom mahnuo i propratio bez pregleda (više ne znam ruski pisati). To je bila veoma ohrabrujuća dobrodošlica, a ja sam bila zadovoljna što sam upotrebila svoje učenje jezika u gimnaziji.

Stigli smo na odredište: dva blizanca, hotela „Beograd“, sa obe strane druma, koje su naši radnici zidali u Moskvi. Dočekalo nas je vrlo srdačno osoblje i uputilo u sobe. Tek što sam se smestila, došle su žene da kupe čarape i žvake. Biznis je sklopljen i već sam imala rublje, njihov novac. Posle kratkog odmora, svi smo se sjatili u ogromnoj trpezariji hotela i svečana večera u čast 8. marta i našeg dolaska je počela.

Sećam se (a bili smo gladni) da je bilo i mesa i hrane u izobilju, ali nije bilo čačkalica. Obratila sam se konobarici sa rečima: „U vas toljko ljesa, a njet eta“ (i pokazala zube). Ona se nasmejala rekavši: „A, zubočistka! Zičas budu“ i donela mi čačkalice.

Prespavali smo noć i krenuli na Crveni trg (Krasnaja ploščad), najveći što sam u životu videla! Obišli smo mauzolej gde je balzamovan, sa pruženom rukom, ležao Lenjin ispod providnog pokrova. Iza mauzoleja se nalazi groblje velikana i tu se nalazi grob predsednika SSSR-a, Staljina. Spomenik je od kamena izrađen. Iznad mauzoleja se nalazi plato gde se dešavaju smotre i govori političara – predsedništva. U centru trga, nalazi se božanstveni Hram Vasilije Blaženi sa tornjevima, kulama, simbolima i svih jarkih boja šarenila, te ogromnog sata, kroz čiju šupljinu može da prođe lokomotiva. Tako nam je objasnila voditeljka koja je u Beogradu studirala srpski jezik.

Sa druge strane Trga, od betona, kamena, mramora, pozlate, sav u svodovima, danonoćno osvetljen nalazi se „bazar“ – gde nema šta nema! Tu se ljudi kreću kao morski talasi, gužva nikada ne prestaje! Čovek bi mogao 24 sata da tumara, a da opet ne uspe sve da vidi.

Sledećeg dana smo obišli dvorac Kremlj, prošavši pored Boljšoj teatra, domovine klasičnog baleta, Ane Pavlovne (“Labudovo jezero” – balet Čajkovskog), takođe, Univerzitet Lomonosov, ulicu Maksima Gorkog i Muzej. Obišli smo ogromnu fontanu „Družba naroda“.

U svečanoj sali optočenoj – tapaciranoj drvetom, plišem i pozlatom, priređen je koncert ruskih narodnih plesova. Bila je to za mene čarobna i nezaboravna atmosfera. Od sreće sam nezadrživo plakala i bila sretna da sam to doživela!

Obišli smo Puškinov spomen-park, a vreme nas je „milovalo“. Četvrti dan je došla na red poseta muzeju-panorami „Borodinska bitka“. Autobus je čekao ispred hotela, a ja sam otišla u sobu da se presvučem a pošto lift ne mogu da dočekam, sjurila sam se niz stepenice i na izlazu ugledala svoj autobus kako odlazi. Bila sam van sebe!…

Prišla sam taksiju i zapitala vozača: „Možno do muzeja ‘Borodinska bitka?‘“ a šofer reče: „Mašina kaput“. Drugog taksija nije bilo, te sam mu se ponovo obratila pitanjem: „Možno za 10 DM?“, „Možno“, reče i obilazeći autobus, ja sam prva stigla na odredište. Para sve vrti!

U kružnoj građevini, na držačima, postavljeni su veliki pokretni dvogledi koji uveličavaju postavku u prirodnoj veličini. Prikazan je Otadžbinski rat Rusije sa vojskom Napoleona Bonaparte, 1812. godine. Sa ostatkom pravog oružja – oruđa sa ratišta i slikom na ulju i platnu, čovek ima osećaj da je na licu mesta. Jedinstven i veličanstven prikaz! Puna utisaka, sretna zbog onoga što sam videla i doživela, vratila sam se u hotel da se naspavam i odmorim, jer naredni dan avionom smo leteli za Lenjingrad (Sankt Peterburg)

Od silnog hodanja, nespavanja, utisaka i umora, u avionu sam zadremala, pa tako i strah prebrodila. Tempo je bio ubitačan! Obišli smo ledene kule na reci Nevi, mostove, mnogobrojne crkve sa predivnim freskama i koloritom, ikonostasima, kipovima. Carski letnji dvorac, svu pompu carevine Rusije, dvorac Ermitaž. Videli umetničke slike Rubensa, Rembranta, Monea i ostalih svetskih umetnika. Divili se širokim bulevarima, grandioznim palatama čiji su projektanti bili većinom Francuzi i Italijani.

Kad zatvorim oči, kao film, prolaze mi slike pozlaćenog rokoko-bidermajer nameštaja, prekrasnih keramičkih peći, složenih kao mozaik, blistavog parketa, raznoraznih tapeta, brokata – duboreza, deset godina nije dovoljno da se to sve vidi i zapamti. Utisci su nezaboravni.

Uveče su nas ugostili u restoranu „Satko“, gde smo se malo bolje međusobno upoznali. Sledeći dan smo obišli zdanje po imenu Ruski Versaj iz XVIII veka, sa različitim fontanama, kipovima, parkovima sa pogledom na more.

Posle ručka, dobili smo slobodno vreme za razgledanje, da bi se pazarile potrepštine, suveniri, roba, ko šta želi. Ušla sam u radnju sa metražnom robom i kupila dva metra crvene svile sa plavičasto šatiranim cvetovima od koje sam sama sebi sašila bluzu koju i dan danas nosim, a za nju u Parizu pitala me madam gde sam je kupila, i ona bi želela takvu da ima. Ali to je nemoguća solucija, jer bluza je rusko-jugoslovensko-francuska. I danas sam ponosna na nju.

Sledeći dan pre podne smo razgledali grad, a posle ručka, poleteli za Moskvu. Posle dužeg spavanja i doručka, dobili smo dan za slobodno kretanje. Bili smo premešteni u hotel „Ukrajina“, koji je građen za vreme carske Rusije i podsećao je na crkvu sa izduženim tornjem. Okolo je bila voda i park, blizu je bio i metro, iz modernijih vremena.

Želela sam da kupim harmoniku, ali sam strahovala da će mi je carina oduzeti, te sam kupila bakarnu džezvu za kafu i set „Maćuške“. Tako sam svojih 100 DM vratila kući, a na carini sam videla da su mnogi nosili harmonike i bila ogorčena na sebe što sam propustila šansu.

U duši večno nosim te utiske koje sam doživela i dok sam živa zaboraviti ih neću.

Olga Popov Gračko, 83 godine
penzionerka iz Novog Sada


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijihkoji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu:

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *