2. mesto u kategoriji „Najbolja muška putopisna priča“ sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Priča je štampana u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija autora priče Aleksandra Damjanovića
Već sama pomisao na put u Senegal izazivala je tremu i uzbuđenje. Predstojeći susret sa novim, nepoznatim svetom, nametao je i dozu straha zbog koga su misli same navirale. Glava nam je bila puna svega što smo ikada čuli o Crnoj Africi, a posebno o ovoj najzapadnijoj afričkoj zemlji koja se smestila samo malo severnije od ekvatora, dakle u tropskom pojasu.
Počela su poređenja sa nekim zemljama sa sličnom geografskom širinom. I, nažalost, sve je bilo na štetu Senegala. Samo u njemu, iako je klima tropska, na peskovitom afričkom tlu nema prašuma, raskoši zelenila i šarenila cveća. Ili, tačnije, ima ga, ali vrlo malo. Zato se teško može reći da je ova zemlja lepa. Tome doprinosi i reljef – beskrajna ravnica koja se samo na krajnjem jugo-istoku uzdiže, ali ne dostiže ni 600 metara nad morem.
Reka, doduše, ima. Na površini skoro dva i po puta većoj od Srbije protiču četiri velike reke. (Najveća je Senegal, po kojoj je i cela zemlja dobila ime.) Međutim, vodostaj senegalskih reka je vrlo kolebljiv. U kišnom periodu (od juna do oktobra) reke se izlivaju i plave ogromne površine, a tokom sušnog perioda (od novembra do maja), vraćaju se u svoja plitka korita. Za njima ostaju močvare koje nemilosrdno tropsko sunce brzo isušuje, pa zemlja ubrzo postaje žedna, ispucala, gola… Bliže Atlanskom okeanu, u koji se sve reke ulivaju, rečna se voda meša sa okeanskom, pa i ona postaje slana. To je ogroman problem, jer je u Senegalu izražena oskudica slatke, pitke vode. Drugi je problem što, pri izlivanju, reke “sole” zemljište, pa ono postaje neplodno.
Reka Senegal je jedna od četiri velike reke u državi koja je uglavnom ravničarska. Reka, a i država, dobile su ime od nepravilno protumačenih reči domorodaca, kada su ih prvi kolonizatori, Portugalci, pokušavali razumeti. Portugalci su čuli reči „sene“ i „gala“, što je trebalo da znači „moj čamac“ i da oni, domoroci, dolaze drvenim čamcima, izdubljenim iz jednog debla-pirogama. Od te dve reči nastala je današnja reč Senegal, i za reku i za državu.
Senegal je široka, plitka, ravničarska i dugačka reka koja dolazi iz Malija. Najvećim delom svoga toka, ona je granica sa susednom Mauritanijom. Pred svoj utok u Atlanski okean, pravi prostranu deltu sa bezbroj rukavaca.
Otići u najzapadniju afričku zemlju – Senegal, a ne obići stanište ptica i reptila u močvarama istoimene reke, to je kao otići u Beograd i ne obići Avalu, ili doći u Novi Sad, a ne posetiti tvrđavu u Petrovardinu.
Na samo 80 kilometara severoistočno od grada Sent Luja, kod granice sa Mauritanijom, u prostranoj okuci reke Senegal, smestio se nacionalni park Đuđ. Do ulaska u park stiže se solidnim asfaltnim putem. Na ulazu, dobrodošlicu nam ukazuje jedan majmun – babun.
Smeštamo se u bungalove koji su postavljeni oko bazena za kupanje. Uveče imamo predivnu predstavu. Dolaze domoroci iz okolnih sela sa bubnjevima. Najviše je među njima zaista lepih žena i devojaka i nekoliko muškaraca. Sve žene su uredne, odevene u šarenu, skladnu odeću. Posmatrajući ih pokušavamo da nađemo bar dve haljine koje su, ne iste, već bar slične. Nema ih. Svaka žena je odevena- unikatno!
Tam-tamovi različitih veličina u rukama muškaraca daju ritam. Počinju stidljivo da igraju hrabrije žene. Igra se sastoji u brzim i, kako se ritam ubrzava, sve bržim skokovima sa obe noge istovremeno. U nekim trenucima, kada je ritam ubrzan, u jednoj jedinoj sekundi biva po dva-tri skoka!
Nešto kasnije, kada su se zagrejale, ili oslobodile treme, doživljavamo i trbušni ples, daleko bolji, kvalitetniji i izazovniji od trbušnih plesova u noćnim lokalima u arapskim zemljama. Mada je igračica sama, bez muškog partnera, posmatrač se ne može oteti utisku da tog imaginarnog partnera igračica stoprocentno doživljava, upija se u njega, obavija, obasipa strastima, čupa iz njega nasladu. I ruke igračica su uvek u pravom trenutku na pravom mestu, nekada na sopstvenom kuku, nekada na zadnjici, kadkad na dojci, a kada igra zahteva i na Venerinom brežuljku.
Neke od tih čudesnih igračica povremeno igraju samo jednim delom tela – samo zadnjicom, a nekad samo jednim kukom, dok ostali delovi tela miruju. U toj suludoj igri „pevaju“ gole dojke i zanosne zadnjice. Mogu ove žene sa svojim telima da urade sve što požele. A ako je suditi po njihovoj igri, po njihovom izgledu, po držanju, one su vazda željne igre, strasti… To su ženke u punom značenju te reči, pune erotike!
Kasnije se u opšte veselje uključuju i muškarci. Njihov ples je još intenzivniji, još brži, još divljiji! Kada se posle više od sata sve to završilo, a prošlo je kao tren, bilo nam je sve to nestvarno, prekratko i žao što se sve tako brzo završilo…
Pošto je program završen, nismo mogli da potisnemo razmišljanje o temperamentu stanovnika Senegala. Postalo nam je jasno i prirodno što su porodice mnogobrojne. Uz to, preko 80% stanovnika su muslimani, suniti koji po zakonu imaju pravo na četiri žene. To pravo se obilato koristi. Muškarac najčešće, posle svake dve-tri godine, u kuću dovodi novu, mlađu ženu. Sa svakom ostaje u dobrim odnosima, pa one, kad-kad istovremeno rađaju. Zato su uobičajene porodice sa petnaestak mališana, jer svaka žena rađa prosečno petoro dece, a prosek starosti stanovnika je samo oko 16 godina!
Na svakom koraku su buljuci dece. Ona najmanja podsećaju na crne lutke koje nose ili starija braća i sestre ili majke na svojim leđima. Senegalke se ni pri najtežim poslovima ne odvajaju od svojih beba. Vešto vezuju marame oko vrata i pojasa i tako naprave torbu – nosiljku iz koje, sa maminih leđa, izviruju krupne crne očice snežno-belih beonjača. Deca su tu bezbedna, toplo im je i udobno. Ne sećamo se da je neko zaplakalo. A ona, majka, sa tim dragim teretom, obavlja i najteže poslove uključujući i nošenje tereta na glavi. Sigurno zato svaka Senegalka hoda kao manekenka – uspravno i dostojanstveno. Pri tom je svaka uvek odevena kao da je krenula na neku svečanost ili u pozorište. Vatrometom boja svoje odeće žene kao da upotpunjuju kolorit koji je priroda uskratila njihovoj zemlji. Gde god su žene tu je veliko šarenilo prijatno za oko.
Ujutro se prevozimo džipovima do obale reke. Ovde se ukrcavamo u čamce sa jakim Jamaha motorima. Jutro je. Prolazimo pored plitke obale pune lišća lokvanja sa neotvorenim cvetovima. Usput prolazimo pored ptica gnjuraca, koje vredno rone i obezbeđuju doručak u reci koja je zaista puna ribe. Nastavljamo pored dva zelenkasta papagaja, koji se jedva uočavaju u krošnjama drveća. Na golim granama drveća, uz obalu, sede, budno motreći, lešinari…
U daljini, duž obale, nešto se beli. Pogađamo šta bi to moglo biti. Tek kada smo prišli bliže, konstatujemo da je to ogromna kolonija pelikana, koje i drugačije zovu: nesiti i gemovi. Tromo plivaju u nepreglednom nizu. Samo se poneki zagnjuri da nešto ulovi i utoli glad. Prilazimo im blizu. Tek na udaljenosti od desetak metara, uznemire se i poleću.
A kako poleću? To zaista treba videti. Najpre zaleprša snažnim krilima po vodi. Kapljice pršte na sve strane. Potom se izdiže iz vode i počinje da hoda po površini vode. Posle nekoliko koraka, odlepljuje se i leti na bezbedno odstojanje od čamca, i nas uljeza, u njihovo carstvo.
Pelikan je bela, velika ptica. Raspon krila mu je preko jednog metra. Kljun mu je dugačak i jak, a ispod kljuna je kesa u kojoj može da drži ulov – ribu, sve dok je ne donese do mladunaca koje treba nahraniti. Sa strane, na kljunu, nalazi se ružičasta kožica, nešto kao veća pega. Ta pega je znak raspoznavanja mužjaka od ženki. One ptice koje imaju tamniju, crveniju pegu su mužjaci, a bleđa pega je karakteristika ženki..
Stižemo do jednog omanjeg, golog ostrva, čije je ime Ostrvo ljubavi, a koje se svega metar-dva uzdiže iz vode. Ostrvo je golo, bez drveća bez žbunja. Puno je i prepuno pelikana. Vide se i mužjaci, ali i ženke. Na njemu nema ni santimetra slobodnog mesta. Mnogi pelikani u plitkoj vodi budno iščekuju da se na ostrvu pojavi samo delić slobodnog prostora, i da ga zauzmu. Beli pelikani su svuda oko našeg čamca.
Zašto je ovo Ostrvo ljubavi, tako cenjeno mesto? Pa, ovde se pelikani gnezde i odgajaju mlade. Ostalo je nejasno zašto za tako delikatan posao nisu iskoristili druga, prostranija, zelenija ostrva, kojih u ovoj močvari ima bezbroj! Odgovor da su ovde pelikani sigurni od krokodila, najvećih konzumenata pelikanskih jaja, ne deluje baš mnogo uverljivo pogotovo što smo, nedaleko, u ševaru, videli krokodila dugog preko tri metra, a u blizini i jednog krokodilčića koji je samo glavom virio iz vode.
Pelikani su svud oko nas. Ne usuđujemo se ni da otprilike kažemo koliko ih ima. Jedine prave reči su: mnoštvo i bezbroj!
Polako okrećemo čamac i vraćamo se. Lokvanji, na suncu koje prži, otvorili su svoje lepe, raznobojne cvetove. Prolazimo pored kolonija čaplji, belih, sivih, crnih. Posle nezaboravnog doživljaja sa pelikanima, one nas ne interesuju.
Napuštamo čamce sa očima i dušom punom beskrajne lepote koju su nam podarili predivni pelikani.
I dalje obilazimo Senegal, najzapadniju afričku zemlju – Zemlju kikirikija, kako je često nazivaju. Zemlja je puna kontrasta i neobičnosti.
Još nismo zaboravili koloniju pelikana u kojoj život buja, a neplanirano smo naišli na nešto nama potpuno strano – na neobičan posmrtni obred na senegalski, animistički način.
Sa leve strane puta, pod krošnjama baobaba i eukaliptusa je mnoštvo žena u raznobojnoj, šarenoj odeći. Čuje se pesma i orkestar tam-tam bubnjeva. Zaustavljamo se. Lokalni vodič nam kazuje da je u toku jedna neobična, ritualna, animistička sahrana. Odmah nas obaveštava da u Senegalu, pored većine od preko 80% muslimana, sunita, ima i oko 12% hrišćana, katolika, kao i oko 8% animista, sledbenika lokalne religije, koji se mole i klanjaju fetišima i veruju u sveprisutnu dušu koju imaju, pored ljudi, i sve biljke i životinje. Animisti su posebno brojni kod plemena Đola u južnim delovima zemlje, oko reke Kazamas. Prvobitna religija stanovnika ovog dela Afrike je bila animizam. To je trajalo sve do 11. veka kada se od Arapa, preko Sahare, pojavio islam. I pored potiskivanja i gušenja animista od strane muslimana, a i od hrišćana, ova stara vera se ipak zadržala do današnjih dana.
Vodič dodaje da imamo retku sreću da to vidimo, ali da on, ipak, mora da traži dozvolu da mi, turisti, Evropljani, prisustvujemo tom neobičnom ritualu. Dobijamo dozvolu. Izlazimo iz autobusa sa fotoaparatima i kamerama.
Pod drvećem, u krugu prečnika većem od pedeset metara, stoji mnoštvo žena različitog uzrasta, obučenih u najšareniju odeću koja se da zamisliti, a da to ne deluje ni napadno, ni kičasto, ni ružno. Ima ih preko dve stotine! U sredini kruga, pod drvetom, sede muškarci sa tri, po veličini različita, tam-tam bubnja. Svirači neprekidno sviraju i daju ritam čas sporiji, čas brži.
Sem članova orkestra, nigde se ne vidi ni jedan muškarac. Iznenađeni smo. Ne znamo koga sahranjuju. Da li muškarca ili ženu?! Da li je pokojnik mlad ili star? Takođe nigde ne vidimo nijednu ženu odevenu u tamnu odeću koja je kod nas simbol tuge i žalosti. Niko ne plače. Tam-tam bubnjevi daju veseli, brzi ritam, pa se čini da je neka svečanost, a ne sahrana.
Ne znamo šta da mislimo, zbunjeni smo. Gledamo i slušamo, a ništa ne razumemo.
Svaki minut-dva, na različitim mestima tog velikog kruga, uskače u sredinu jedna ili dve žene. Bosim nogama počinju neku besnu igru, u kojoj noge, u toku jedne sekunde, bar dva tri puta dodirnu tle. Ostale u horu pevaju i tapšu rukama ili nekakvim drvenim udaraljkama podržavaju neobični ples igračice. Čim se negde pojavi nova, odmorna igračica, svirači tam-tama naglo ubrzavaju ritam. Nema pravila ili nekog redosleda kada će i ko otpočeti tu solo tačku. Čini se da je to stvar emocija i temperamenta žena koje stoje u tom velikom krugu…
Dok se na obodu kruga temparamentno igra, neka od starijih žena u centru kruga ređa neke stvari, koje naizgled nemaju nikakve veze. Tu je naramak drva, tu je sekira, tu je proso, tu je neka posuda nalik na naćve za pripremu hleba, tu je biljka pamuk zajedno sa semenkama, tu je kolevka…
Pomešali smo se sa domorotkinjama, snimamo sve što nas interesuje, ali nam ništa nije jasno. Zašto su u krugu same žene? Zašto je ritam tam-tama veseo? Zašto se igra i peva? Trudimo se da bar nešto shvatimo, ali to što vidimo ne prihvata naš evropski vaspitani um.
Sve oko nas je praznik i za oči, i za uši, sve je lepo, atraktivno, neobično, ali nama apsolutno neshvatljivo. Kod nas, kada neko umre, sve je tiho, tužno, čuje se plač i jecaj najbližih, a ovde? Ovde je sve veselo, razdragano, nigde tuge, nigde suza, nigde pokojnika.
Naš vodič nas izvlači iz mraka neshvatanja i neznanja. Odvodi nas do nedaleke okrugle kuće, kolibe, uz kojoj leži pokojnik – umrla žena. To je starica od blizu 80 godina. Umotana je u neku asuru od rogoza i tako će biti sahranjena. (Muslimani se sahranjuju umotani samo u beli čaršav, a hrišćani u drvene sanduke, dok se ovi animisti sahranjuju u asurama!) Jedino tu, kod pokojnice, vidimo nekoliko muškaraca. Vodič nam dalje objašnjava da u centru kruga izložene stvari, za koje nismo imali predstavu kakvu imaju svrhu, simbolišu sve ono čime se pokojnica za života bavila. Rađala je decu, spravljala je hranu za ukućane, donosila drva, cepala ih, tkala od pamuka odeću…
Na naše poslednje i ključno pitanje, zašto se na sahrani veseli, a ne tuguje, odgovoreno je da su svi veseli i zahvalni (njihovim) bogovima što su joj podarili dug i sadržajan život, da smrt za njih nije kraj svega, već samo početak nekog novog, još boljeg života i da se zato smrt ne smatra za tragediju, već je, naprotiv, razlog za veselje! (A u siromašnoj zemlji kakav je Senegal, smrću starice, možda, njena porodica sada ima na hrani jedna usta manje?)
Nastavismo putovanje zbunjeni, zamišljeni i duboko impresionirani onim što čusmo i videsmo.
Ni nekoliko godina posle ovog putovanja, ne prestajemo da razmišljamo o Senegalu – čudesnoj, neobičnoj i nepredvidivoj zemlji koja je istovremeno i vrlo siromašna i prebogata. Siromašna je planinama, kanjonima, šumama, vodom, rudnim blagom, obradivom zemljom, ali je prebogata divnim ljudima, prelepim ženama, nesvakidašnjim običajima, dubokom verom u budućnost, u bolje sutra. To je zemlja puna iznenađenja.
Aleksandar Damjanović
80 godina, Novi Sad
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih