Vitomir (Zrenjanin): Traganje u Beču

Vitomir (Zrenjanin): Traganje u Beču

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča o putovanju u inostranstvo“.

Ilustracija: Dvorac Šenbrun, između 1895. i 1905. godine (Wikimedia)

Ovo je istinita pričao o mom traganju u Beču,
posvećena mojoj baki i
jednoj velikoj i bezgraničnoj ljubavi.
Ljubavi koja prkosila i vremenu i prostoru…

Tog avgusta 1907. prošla je već čitava godina kako Stevan, mlađani bečkerečki berberski kalfa, usavršava zanat u austrougarskoj prestonici. Nije najbolje vladao nemačkim jezikom, pa ga je često ispravljala jedna vesela, lepuškasta Marija iz zgrade preko puta, koja je sa majkom dolazila u susedni ženski salon. Pola u šali, pola u zbilji, ponudila se jednom da mu održi kurs nemačkog jezika sa upoznavanjem bečkih znamenitosti. Zauzvrat, treba da brije njenog oca svako jutro! Zbunjen i opčinjen njenim izgledom, prihvatio je, što je nju nateralo u još veći kikot. Morala je od smeha čak da pridrži šešir na glavi, otkrivajući u potpunosti svoju predivnu figuru. Duga haljina pripijena u gornjem delu posebno je naglašavala istaknute grudi i tanani struk.

Pomisao na Mariju ga je sve više okupirala, pa je mušterije smeštao u stolicu pored velikog izloga berberskog salona kako bi imao bolji pregled na ulicu. Još izdaleka, lako je prepoznavao njen beli šešir sa crvenom trakom i kitnjasti suncobran. Bio je bukvalno opsednut tom trakom.

Kada je jednom pomogao pri unošenju njenog novog klavira, iskoristio je priliku da je podseti na obećano upoznavanje znamenitosti Beča. Dogovorili su se za Šenbrun, prve naredne nedelje.

U slatkom iščekivanju, jedva je dočekao to nedeljno pre podne. Radosno i sa ushićenjem, Marija je prihvatila pruženi kraljevski ljiljan, njen omiljeni cvet, kako mu je otkrila cvećarka u susedstvu.

Kada su stigli do prekrasne Neptunove fontane parka Šenbrun, sa smeškom mu je drsko predložila da se takmiče ko će pre stići do Glorijete, građevine sa arkadama, na vrhu brdašca. Rekao joj je da nema nikakve šanse u toj dugoj suknji. Složila se, ali ne odustajući, tražila je da on uzme šešir i suncobran i da joj još pruži prednost desetak metara. Pristao je smejući se. Kad je potrčala, vešto je sa obe ruke podigla suknju i poput veverice prva stigla do vrha. Na vrhu ga je sačekao njen poznati veseli kikot, kome je monumentalni vidikovac, što gospodari prostranstvima Šenbruna, davao neki uzvišeni, vanvremenski ton. Dok joj je vraćao šešir na glavu, primetila je da mu se pogled dugo zadržao na crvenoj traci. Jednostavno je skinula traku i pružila mu je sa rečima: “Sačuvaj je za uspomenu!” Prihvatio je traku, istovremeno ne ispuštajući njenu ručicu. Najpre je trgla ruku, a potom preplela svoje prste sa njegovim, gledajući ga netremice u oči.

Nastavili su nedeljom da obilaze veseli, razuzdani Prater sa fantastičnim točkom i gradskim parkom, Hofburg, palatu Belvedere, pa i da se ušunjaju na galeriju velikog hola bečkog Parlamenta u vreme tradicionalnog bala. U tami galerije prepustili su se uživanju uz zvuke valcera. Veseli i razdragani vrteli su se u zanosu, sve dok im se usne nisu spojile…

Viđali su se potom i preko nedelje, uglavnom u obližnjem “Cafe Residenz”, popularnom “Rezi”-ju koji je sa svojom domaćom, opuštenom atmosferom bio njihovo omiljeno utočište.

Ono što ga je u podsvesti plašilo bio je njegov društveni položaj koji nikako nije odgovarao standardu njenih roditelja. Bilo je primetno da njihova veza klizi od bezazlenog upoznavanja Beča i obuke iz nemačkog jezika nekog siromašnog, usamljenog berberskog kalfe iz dalekih balkanskih nedođija, u nešto mnogo ozbiljnije i opasnije. Umesto ranije vesele i bezbrižne opuštenosti, vezu je počela da karakteriše strast, utoliko veća, koliko su zabrane i pritisci bili veći.

Približavala se već i Nova 1909. godina. Prvi snegovi počeli su da pokrivaju bečke ulice i trgove i da monumentalnim građevinama iz prohujalih vremena daju posebnu čar. Ispred Gradske kuće na Rathausplatz-u u toku je bio tradicionalni, najveći božićni vašar. Vazduh je bio ispunjen mirisima raznih pečenja, prženog kestenja, kuvanog vina s cimetom, punča.

Stevan je bio oslonjen na drvo u parku ispred Gradske kuće i pogledom pretraživao masu koja se tiskala oko tezgi. Obema rukama je držao čašu toplog punča i polako ispijao vrelu tekućinu. Iz razmišljanja ga je trgao osećaj hladnoće nekih ručica preko njegovih očiju i poznati, opijajući Marijin miris. Okrenuo se radostan, našavši se ispred tog nasmejanog, željno očekivanog lica. Osećaj usamljenosti je prestao. Sa još nekoliko punčeva uspešno su potisnuli osećaj hladnoće i nagomilane teskobe zbog uskraćivanja njihove veze. Veseli i opušteni, krenuli su kućama.

Već je bilo kasno kada su se našli ispred ulaza u njegov podrumski stan. Skupio je hrabrost da je zamoli da mu pobliže objasni neka poglavlja iz nemačke gramatike koju mu je ranije dala. Bacila je samo neodređen pogled ka prozorima svoje kuće i krenula za njim. U svom toplom sobičku jedva je nekako iščeprkao zaturenu gramatiku. Ovlaš su počeli da prevrću listove, nespretno obuzdavajući plimu strasti koja ih je obuzimala, da bi joj se potom sasvim prepustili…

Stvari su počele da poprimaju tok od kojeg je najviše strahovao. Ne mogavši da izađe na kraj sa ćerkom da prekine tu nedoličnu vezu, Marijin otac se sa nadmoćnim prezirom ustremio na glavnog uzročnika njegovih nevolja, srpskog berbeskog kalfu. Pojavila su se neka uniformisana lica i počela da preturaju po sobičku i proveravaju njegove papire vezane za prijavu boravka.

Kada je nekako ipak dospeo da dođe do Marije i sve joj to ispriča, primetio je da ona to već zna. Izgledala je prilično unezvereno i uplašeno, dok su joj suze krenule niz lice. Pokušao je da ih poljupcima pokupi, dok mu je ona tiho prošaputala u uvo: “Trudna sam”. Samo ju je još više privio uz sebe. Dugo su tako ostali zagrljeni, smišljajući izlaz iz ove nepodnošljive situacije.

Držeći se neprestano za ruke, žurno su se probijali kroz masu na južnoj bečkoj železničkoj stanici tog martovskog dana 1909. Dok je voz polako napuštao stanicu, upijali su pogledom Beč koji napuštaju zauvek. Negde daleko, videli su točak na Prateru i sebe kako veselo mašu, uživajući onako zagrljeni u prekrasnoj panorami prestonice. Privio je Mariju još jače, pokušavajući da joj umanji težinu napuštanja roditeljske kuće, prijatelja, Beča i odlaska u nešto strano i nepoznato. Sebi se zarekao da njenu ljubav i žrtvu neće izneveriti do kraja života.

§

Tog prohladnog, decembarskog jutra 2014. godine, veliki turistički autobus se polako zaustavio u blizini Hundertwasser kuće u Beču. Putnici su polako izlazili iz autobusa, prilično zamoreni vožnjom tokom cele noći i zadržavanjem autobusa na mađarskoj granici. Usput su navlačili toplu garderobu jer ih je, posle udobnog i toplog autobusa, dočekao hladan vetar koji je duvao sa obližnjeg Dunava.

Mada u poodmaklim godinama, žurno sam se uputio ka izlazu iz autobusa kako bih što pre dotakao tlo grada na koji je moj deda stupio pre više od 100 godina i koji je tada imao više stanovnika nego danas. Naravno, to je bilo nešto dalje, na mestu južne železničke stanice, posle putovanja na kojem nije bilo ni graničnih prelaza pa ni zadržavanja na njima.

Na čelu sa vodičem, turistička grupa se uputila u razgledanje atraktivne kuće kontroverznog, otkačenog austrijskog slikara i arhitekte Fridensrajha Hundertvasera koja negira postojeće standarde u arhitekturi. Posle obilaska Umetničke kuće grupa se žurno vratila u topli autobus i prepustila panoramskom razgledanja bečkih znamenitosti: Trga Marije Terezije, raskošnog dvorca dinastije Habsburg, Parlamenta, Opere, Univerziteta, palate Belvedere, katedrale Sv. Stefana, zgrade Ujedinjenih nacija, Meksičkog trga.

Vodič je iznosio veliki broj informacija koje su radoznali turisti sa teškom mukom pokušavali da upamte. Citirao je na nemačkom tri stvari koje se obavezno vezuju za Beč: bečka moda, bečka šnicla i bečki valceri (“Wiener Mode, Wiener Schnitzel und Wiener Walzer”). Govorio je o carskom gradu kao mestu ukrštanja raznih kultura i uticaja, muzičkoj prestonici sveta, gradu lepih umetnosti, mode, vina i dobrog zalogaja, gradu u kojem je vekovima stvarana politička slika Evrope i sveta. Naglasio je, između ostalog, da je Beč poslednjih nekoliko godina više puta proglašavan najboljim gradom za život na svetu, a na osnovu rezultata kredibilnih firmi za istraživanje kvaliteta života u svetskim metropolama. Pohvalio nas je da smo izabrali pravo vreme za posetu, jer zimi Beč poprima atmosferu bajke, sa bogatom dekoracijom, božićnim štimungom, koncertima i raznim dešavanjima.

Ponukan pitanjem nekih putnica gde može da se proba prava Sacher torta, razvio je priču o ovoj legendarnoj poslastici koja počinje još 1832. godine, naglašavajući na kraju da se originalni kolač može jesti u hotelu “Sacher” i u poslastičarnici “Demel”.

Iz autobusa smo ponovo izašli ispred Hofburga kako bi bolje razgledali znamenite bečke građevine i prošetali se atraktivnim i ekskluzivnim ulicama Kärntner i Graben. Prilično umorni, nahlađeni i gladni, nekako smo se dokopali Trga Marije Terezije i veselog, mirisnog božićnog vašara. Tu smo, uz tradicionalne bečke kobasice sa sirom (kaiserkraner) i kuvano vino sa cimetom, sačekali vreme do povratka u autobus. U autobusu smo čuli i iskustva nekih koji su uspeli da probaju čuvenu zaher-tortu. Čekali su u redu dobrih 20 minuta da uđu u restoran hotela “Saher”, sama torta nije bila ništa naročito, a platili su parče 5 evra!

Kompletna turistička grupa smeštena je u prilično lep hotel “Pyramide”, nadomak Beča. Dok se jedan deo grupe odlučio za šoping u obližnjem najvećom srednjeevropskom tržnom centru, a drugi deo za opuštajući odmor u prekrasnom hotelskom bazenu, žurno sam se uputio tramvajem natrag u grad. Zbog prilično zgusnutog trodnevnog programa bilo je malo slobodnog vremena, pa sam rešio da na miru razgledam mesto gde mi je deda boravio pre više od 100 godina i gde je upoznao Mariju, moju baku.

Nažalost, na tom mestu nije bilo ni frizerskog salona, ni “Rezi”-ja, ni Marijine zgrade… Grčevito sam pokušavao da pronađem delić nečega što je tu postojalo početkom prošloga veka. Očekivao sam da vidim bar podrumski sobičak zgrade gde mi je deda početkom prošlog veka boravio dve i po godine i gde je sanjario o devojci sa crvenom trakom na šeširu. Gde je jedne decembarske noći, po povratku sa božićnog vašara ispred Gradske kuće, u vrtlogu strasti dvoje mladih ljubavnika začet i moj otac… Nije bilo ničega! Samo su se, sa nekom hladnom mirnoćom, neosetljive na sve što je postojalo pre njih, uzdizale moderne zgrade Agencije za nekretnine i Inženjerinskog biroa. Većina starih zgrada srušena je prilikom bombardovanja tokom II svetskog rata. Pokušao sam, ipak, da zamislim kako se na tom prostoru odvijao život na početku 20. veka…

Prilično razočaran, vratio sam se u hotel i ostatak večeri proveo u toplom hotelskom bazenu sa đakuzijem. Bazen je u diskretnom polumraku krivudao između ogromnog tropskog rastinja, dok su raznobojni reflektori u samom bazenu i između raskošnih biljaka upotpunjavali izvanredan vizuelni doživljaj. Iznad samog bazena, dominirala je ogromna sferična kupola sa koje su na tamnom svodu svetlucale malene svetiljke, poput udaljenih zvezda nekog planetarijuma. Ležeći u vodi i zagledan u njih, pokušavao sam da, negde u tamnim svemirskim dubinama, dohvatim svetlost koja je sa ovog dela prostora planete krenula još početkom prošlog veka, noseći slike jednog sveta kojeg više nema i čije sam tragove tog popodneva uzalud tražio.

Iznenada, kao da se na tamnom svodu iznad mene otvorio jedan mali, iskrzani vremenski prozor. U njemu sam video sliku neke bečke ulice jednog sunčanog popodneva i čuo uobičajeni ulični žamor. Dve devojke u haljinama po modi sa početka prošloga veka, veselo su išle ulicom i čavrljale. Jedna od njih je bila u dugoj, beloj haljini pripijenoj u struku, sa belim šeširom na kojem se vijorila crvena traka i sa kitnjastim suncobranom.

Dok su prolazile pored izloga berberskog salona, imao sam utisak da se devojka sa crvenom trakom na šeširu blago okrenula ka njemu. Nekako sam uspeo da, ispod oboda njenog šešira sa crvenom trakom, primetim osmeh. Ulična dnevna svetlost se odbijala od izloga salona ne dozvoljavajući mi da bolje sagledam lice mladića koji je baš u to vreme brijao neku mušteriju pored samog izloga. Zapazio sam samo da mu je ruka zastala u vazduhu i da se okrenuo prateći beli šešir sa crvenom trakom, sve dok se nije izgubio u ulazu zgrade preko puta.

Odjednom, slika je iznenada nestala, a iznad mene je ponovo bio samo svod posut zvezdicama. Ostao sam u vodi potpuno zatečen onim što mi je iz prošlosti otkrio taj iskrzani vremenski prozor. Nisam mogao da odgonetnem, da li je sve to samo proizvod moje žarke želje, još od dolaska u Beč, da otrgnem bar delić prošlosti koja me je okupirala?

Kao odgovor na ovo moje pitanje, za trenutak se iznad mene vremenski prozor ponovo na kratko otvorio. Videla se ona ista bečka ulica, ali sunca više nije bilo, samo sam u polumraku ulične lampe jedva razaznao siluete zagrljenog para ispred podrumskog ulaza nekog frizerskog salona kako veselo cvrkuću. U rukama su držali šolje sa reljefnim motivima Gradske kuće. Ličilo je kao trenutak njihovog rastanka. Do mene nisu dopirale reči šaputanja što su međusobno nežno razmenjivali. Nikako se nisu odvajali jedno od drugog. U jednom trenutku sam primetio kako je devojka bacila dug, zamišljen pogled ka prozorima na spratu kuće preko puta. Zatim se odlučno okrenula i žurno se, sa mladićem, uputila ka podrumskom ulazu…

Vremenski prozor se opet iznenada zatvorio i ponovo me ostavio zatečenim i zagledanim u udaljene zvezde što su žmirkale na tamnom svodu sferične kupole.

Da čovek nikad ne prestaje da veruje čuda uverio sam se tog jutra u hotelu, dok je naša grupa kretala u obilazak Pratera i Šenbruna. Na ulazu u hotel, primetio sam veliki broj ljudi, lepo i neupadljivo obučenih, kako se sa nekom postojanom mirnoćom kreću ka jednoj velikoj hotelskoj sali. Mnogo je njih nosilo cveće, neki su bili u invalidskim kolicima, a na većini lica bila primetna izmučenost od borbe sa bolešću. Kada sam hotelskog službenika na ulazu u salu upitao o čemu se radi, samo mi je pokretom glave pokazao veliki plakat na ulazu. Na njemu je bila slika mlađeg, preplanulog čudotvorca u belom, sa dugom crnom kosom koja mu pada na ramena i sa nekim čudnim, upijajućim pogledom. Priređivao je u velikoj sali neku isceljiteljsku grupnu seansu koristeći samo svoj mistični pogled, bez ijedne reči. Privuklo me je njegovo ime – Braco. Zvučalo je kao da potiče sa ovih naših prostora, što mi je hotelski službenik uz smešak potvrdio. Prodavao je nadu, a njemu su pokorno hrlili oni što su se nadali čudu.

Razmišljanje o čudima koje priželjkujemo opsedalo me je za vreme čitavog puta do Pratera. Hladan decembarski vazduh kao da je zaledio sva ta čudesa ogromnog zabavnog parka. Samo se veliki točak okretao, a hladan vetar raznosio preostalo lišće ogoljene Bečke šume. Retki posetioci su uživali u šetnji diveći se raznovrsnim zabavnim skalamerijama. Mogli su samo da zamišljaju uzbudljivu atmosferu koja nastane sa lepšim danima, kada nagrnu mlađani posetioci i sve se u nekom ludom ritmu pokrene i zavrti.

Mnogo veću živost i gužvu naša grupa je zatekla ispred Šenbruna, najposećenije znamenitosti Beča. Predivni imperijalni dvorac, uređen u stilu dekorativnog baroka, u vreme kad su ga Marija i Stevan obilazili još je bio carska rezidencija. Sada je veći deo, od preko 1.400 prostorija, muzejski prostor koji nas vraća u vremena careva i carica, plemstva, paževa i dvorskih dama. Bili smo opčinjeni carskim odajama u baroknom i rokoko stilu, kao i poznatim freskama na plafonu Velike galerije i u Holu ogledala, gde je Mocart nekada svirao. Najviše me je imresionirala Velika galerija u središtu dvorca, opremljena kristalnim ogledalima, pozlatama i plafonskim freskama, dužine 40 metara i široka preko 10 metara, mesto održavanja balova, prijema i gala večera.

Po izlasku iz palate, uputio sam se prekrasnim parkom prema Glorijeti. Dok sam sa ove građevine uživao u divnom pogledu na park sa jezerima, palatu i sam Beč, učinilo mi se da kraj Neptunove fontane vidim Mariju i Stevana. Ona mu je pružala svoj šešir i suncobran, a zatim potrčala uz brdašce podigavši suknju sa obe ruke. Kada je, poput veverice, prva stigla na vrh, njen veseli kikot razlegao se prostranstvima Šenbruna, odbijao se od dvorca natrag do Glorijete i opet vraćao. Imao sam utisak da je ostao tu zarobljen više od 100 godina i još uvek odjekuje, dok mu monumentalni vidikovac što gospodari prostranstvima Šenbruna, daje neki uzvišeni, vanvremenski ton…

Te večeri, na najvećem vašaru ispred Gradske kuće, zagledao sam se u senke drveća u parku tražeći da vidim Mariju i Stevana. Za trenutak sam ih video ispod jednog drveta kako se netremice zaljubljeno gledaju, grejući ruke šoljama toplog punča. Obuhvativši ga oko struka, Marija je pod Stevanovim kaputom zagnjurila glavu u njegove grudi. Primetio sam samo kako Stevan blago podiže Marijinu bradu, a usne im same kreću jedne prema drugoj i stapaju se u strastan poljubac. Čvrsto zagrljeni, čuvali su svoj plamen ljubavi od spoljnog sveta i hladnoće te decembarske večeri, dok je vreme proticalo pokraj njih. Bili su izolovani u tom svom deliću sveta, van vremena i prostora…
Pratio sam ih pogledom kako zagrljeni zamiču u jednu sporednu ulicu pokraj Dvorskog pozorišta. U rukama su poneli šolje sa sobom kao suvenir da im greju duše ma gde daleko budu bili, podsećajući ih na to veče. Nestali su tako, u decembarskoj noći, put njegovog toplog sobička i njihovog prvog ljubavnog iskustva…

Sutradan ujutro, kompletna turistička grupa je ustala ranije, kako bi po programu već u osam sati sa stvarima napustila predivni hotel. Tog jutra, za doručkom, u prostranoj trpezariji koja je bila samo mali deo prostora pokriven ogromnom staklenom piramidom, fascinantne su bile – ptice. Ne “od ptice mleko” u raskošnoj ponudi švedskog stola, već jutarnje pevanje ptica iz čitave šume drveća pod krovom piramide. Ti zvuci su nadjačavali žamor ljudi i zveckanje pribora za jelo i, u jutarnjem polumraku, stvarali ambijent nekog doručka na travi.

Destinacija tog prepodneva je bio Dunavski toranj. Bečlije ga još zovu “Betonska igla”. Sa restorana na vrhu koji se okreće oko svoje ose, uživali smo uprelepoj panorami Beča.

Do napuštanja Beča u popodnevnim časovima imali smo slobodno vreme koje je većina koristila obilazeći mnogobrojne prodavnice.

Čekajući na škrtom decembarskom suncu nedaleko od Hofburga autobus za povratak kući, ugledao sam preko puta, na samom uglu, prilično impresivan kafe-restoran “Cafe Bellaria”. Unutrašnjost je odisala tradicijom, elegancijom i prijatnom toplinom: zidovi obloženi tamnim drvetom, ogroman kristalni luster, teške crvene zavese, tiha muzika sa pianina u uglu…

Dok sam uživao u bečkoj kafi sa šlagom i zaher-torti, privukla me je označena godina otvaranja – 1870. Pomislio sam da su nekad tu možda uživali Marija i Stevan posle obilaska dvorskih palata…

Zagledan kroz prozor kafea u građevine iz prohujalih vremena, razmišljao sam o prolaznosti života, o nekom svetu koji je tu živeo s početka prošloga veka i zauvek nestao. O dva miliona ispisanih životnih priča prestonice velike carevine, između kojih se nalaze i životne priče Marije i Stevana. O svetskim velikanima nauke i kulture koji su tu stvarali neki lepši i bolji svet…

Obrisi dvorske palate Hofburg u blizini podsetili su me i na onu tamnu, destruktivnu stranu ljudske prirode koja nemilosrdno razara sve pred sobom. Već tada su u odajama palate politički i vojni stratezi Monarhije razrađivali ratne planove.

Iz razmišljanja me je prekinuo pogled na časovnik. Bilo je vreme za povratak, rani decembarski sumrak već je zaklanjao pogled na okolne građevine. Autobus preko puta kafea već je bio spreman da kroz hladnu decembarsku noć povede kući putnike, natovarene stvarima i utiscima.

§

Odmah po povratku kući sa turističkog putovanja u Beč, na istom mestu gde je Stevan pre više od 100 godina u tadašnji Veliki Bečkerek doveo svoju Mariju, uzeo sam porodični album i ponovo prelazio rukom preko slika sa početka prošloga veka. Imao sam neodoljivu potrebu da nekom prenesem svoje utiske iz Beča.

Otvorio sam crnu, omanju kutiju, sa izgrebanim natpisom na gotici, koju je deda ljubomorno čuvao. Iz nje sam polako vadio stari berberski alat-brijač, makaze, četke, češljeve i neku kožu za oštrenje brijača. Pri dnu je bila već prilično izbledela crvena traka sa Marijinog šešira!

Na Marijin grob položio sam njeno omiljeno cveće, kraljevski ljiljan. Pokušao sam da zamislim na kakvim je iskušenjima bila te 1909. godine kada je, otrgnuta od Beča, došla u kuću gde je nisu prihvatili i koja je još uvek imala ognjište. Jezik tad nije znala, ali je ipak mog oca, koji je kao dete ljubavi rođen u avgustu iste godine, učila da čita i piše. Pet godina kasnije rodila je i ćerku, prilično nalik njoj, buduću kraljicu bečkerečkih balova.

Umrla je 1934. sa svega 47 godina, ne dočekavši da ponovo vidi svoj rodni Beč i mesto rađanja svoje velike i bezgranične ljubavi. Ljubavi koja je prkosila i vremenu i prostoru…

Vitomir Ćurčin, 68 godina,
elektroinženjer za telekomunikacije, Zrenjanin


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *