2. mesto u kategoriji „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“ sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Priča je štampana u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Na fotografiji: Biljka ramonda nathaliae, veoma slična ramonda serbica i nazvana po srpskoj kraljici Nataliji
Za razliku od drugih dana, Ana je došla sa još jednom mladom ženom. Kad nas je upoznala, doznala sam da je nova osoba Violeta, simpatična mlada crnka, pripravnik i volonter koja će zameniti Anu, moju dotadašnju gerontološku domaćicu. Trenutno sam imala osećaj gubitka, na neki način sam se sprijateljila sa Anom. Poznavala sam po hodu da li je dobre volje, očekivala sam njen smeh ne računajući koliko je on i profesionalan, meni se činilo da ništa ne skriva, ali eto, odsad ću morati da se privikavam na Violetu i njenu afro-frizuru.
Potpuno je normalno da smo sve tri popile kafu, da sam ja hvalila Anu, ona se malo branila od hvale, a Violetu je hvalila Ana i ispričala mi njenu priču, na koji je način došla u njihovu zajednicu. Sve je u priči bilo uobičajeno bez nekih specifičnih detalja, a onda je ubacila kroz smeh: „Detalje i pustolovine ostavljam vama dvema da raspredate“. Violetin raspored dolazaka kod mene bio je isti kao kod Ane.
Ana je otišla, a nas dve smo počele da pričamo kako bi se što pre upoznale.
– Odakle si?
– Iz Sićeva.
– Sela Sićeva ili klisure, što obuhvata, koliko znam, više mesta?
– Iz sela Sićeva.
Ne znam zašto više nisam pitala ništa, ali sam gledala u Violetu kao donesen cvet sećanja. Pomogla mi je da presadim neko cveće koje ne cveta, a ima prekrasne široke listove što su pri vrhu skoro kao krv crveni, u veću saksiju. Nisam je mnogo pitala, gledala sam joj u ruke i prste i način kako radi, sve mi se dopalo, verovala sam da ruke, naročito prsti, najbolje opisuju čoveka.
Violeta je obećala da će sutra doći ranije i ostati duže, to me je radovalo. Pred sam njen odlazak, zamolila sam je da mi donese jednu skupinu papira zavezanu kao herbarijum, koja se nalazila visoko gore na ormanu gde su stajale knjige. Ona me je pogledala i u njenim očima sam videla neku vrstu straha, kao da su mi njene oči govorile: „Kada bih ja pokušala da dohvatim to, morala bih da dovučem stolicu, pa da se popnem, a štaka, da li bi izdržala slomljena noga, stolica ili kičma, šta bi bilo kada bih ponovo pala?“ Osetila sam olakšanje kad je fasciklu dohvatila i pružila mi je uz napomenu: „Bez neke velike potrebe nemojte se junačiti, posledice nisu bezazlene, sutra dolazim pa ćemo pričati.“ Otišla je.
Rasturila sam papire po stolu i krevetu, oko moje fotelje, tražila sam jednu sliku zalepljenu na papiru bloka broj 3. Slika je bila dosta lepo urađena, dimenzija osam sa dvanaest, u crno-beloj tehnici. Na vrhu papira pisalo je: „Planinari ispred pećine Velika Balanica“. Druga slika ispod ove bila je pogled na klisuru. Sećanja nekada podignu dušu onoga koji se seća, a ponekad se oseti mali poput piona na šahovskoj tabli. Pokrenuta osećanja nikada nisu lišena naknadne pameti i pitanja, kad bi bilo šta bi bilo, ta operacija nije jednostavna i zbog zaboravljanja mnogih istinskih dešavanja, ostaje film sastavljen od slepljenih delića i mnogih praznina.
Čega se sećam: Doselila sam se u Niš nešto pre smrti druga Tita. U mom okruženju svi su pričali samo o tome da sindikat treba da organizuje neki kolektivni izlet. Žene su tražile da to bude bliže gradu, zbog dece. Muškarci – da se ide na izlet gde može da se jede i pije. Bilo je tu dosta nadmudrivanja. Na kraju je pobedila struja koju je predvodio profesor Rade koji je bio pasionirani planinar. Rešeno je da se ide na istok ka Staroj planini, on kao alpinista povešće nas iznad Sićeva. Kolektiv je bio mlad, Rade je bio lep muškarac, složili smo se da nas on vodi, mada smo svi znali da, sem možda dvoje-troje, niko nije u stanju da hoda ni po ravnom, a kamoli da se penje. Svi su imali neki rezervni plan koji je mogao da se uklopi u put.
Pošli smo, čini mi se, jutarnjim vozom, koji je nešto iznad Niške Banje, za nas tad u euforiji, prešao sa leve strane obale Nišave na desnu. Možda smo za dvadesetak minuta stigli na stanicu u Sićevu. Tu je bilo komešanja, odvajanja i zakazivanja vremena kad ćemo se naći u hotelu koji je napravio „MIN“, tada ogromna industrija sa više hiljada radnika. Rade je poveo nas koji smo se opredelili da planinarimo.
Stvarno ne mogu da se setim kojim smo to mi putem krenuli, ali nije prošao ni kilometar, a ja sam već htela da se vratim. Bolele su me noge koje su bile teške kao olovo. Svi su išli nekako, a ja nikako. Rade je polako zastajkivao dok se nije poravnao sa mnom. „Daj mi ruku i nemoj da se predaješ na početku da ti se ne smeje kolektiv, a drugo, moraš da naučiš po nešto i o okolini. Nemoj da se okrećeš, samo grabi napred. Sad si planinar koji je učio od koza kako da se vere po ovoj Staroj planini.“ Pošla sam ispočetka zato što me je čvrsto držala Radetova ruka i milovao njegov muški glas, a posle i zbog znatiželje.
Kada smo se uz sve muke popeli, za moj pojam prilično visoko, učinilo mi se da mi je iznad glave proletela neka velika ptičurina. Nisam se ni sabrala od čudnog utiska, kad društvo zavrišta: „Orao! Vidite, još ih ima“. Rade me pogleda i sa osmehom mi ispriča da je to stvarno bio suri orao. Ima ih još nekoliko na brdu iznad Sićeva.
Sićevačka klisura se deli na dva dela: na gornju i donju klisuru i svaka ima svoje osobenosti. Nešto više od mesta gde smo stajali, bila je velika pećina Balanica. Zapisala sam da su tu otkriveni ostaci praistorijskih ljudi, možda Dardanaca, a da su prvi narodi koji su prešli kroz klisuru – Kelti, što je zabeležila istorija.
Malo kasnije smo se spustili u jednu uvalicu gde smo pojeli ono šta smo poneli. Ali ni ovde nismo bili sami, došli su nam gosti, jato golubova. Neko se javio i ispričao da su ovi golubovi bili pismonoše.
Spuštali smo se ka selu Sićevu po kome je klisura i dobila ime. Učiteljica nas je odvela da vidimo u celosti klisuru i njenu stvarnu lepotu i moć razornog zemljotresa ili vulkana koji je pocepao na dva dela planinu kroz koju protiče mutna, crvena vilina voda. Sićevo se ne vidi sa leve obale Nišave.
„Skriveno je“, govorila je učiteljica, „a vila nam je podarila, pored zdrave dece, lepo jedinstveno bilje, naročito cvet koji samo ovde raste, a zove se ramonda serbica, i imamo duž klisure žalfiju koja spada u lekovite trave. Ljudi se ovde bave voćarstvom, stočarstvom i naravno, vinogradarstvom. Dole, kad siđete na put, videćete veliku vinariju.“ Priči nije bilo kraja dok nismo došli do hotela. Naslanjala sam se na Radetovu ruku, jer sam dobila žuljeve. Ostali smo tu, uz vino i roštilj, sa uspomenama.
Tad sam doznala da na levoj obali Nišave postoji manastir Sv. Bogorodice, a na desnoj obali nešto istočnije, manastir Sv. Petka. Tu su sagrađene dve-tri hidrocentrale od kojih je jedna sagrađena 1931. Zovu je „Vila“, imala je snagu da osvetljava tadašnji grad Niš. Nisam mogla da pretpostavim da sa desne strane obale Nišave, ka istoku i selu Dolcu, ima trinaest malih i većih tunela. Kod hidrocentrale „Vila“, ponovo voz prelazi na levu stranu i tu je malo duži tunel.
Vraćali smo se kući sa velikim prtljažnikom osećanja, a ja i saznanja. Kad je voz pošao nazad i ubrzao, mnogi od nas su osetili olakšanje, ali ukupni osećaj bio je predivan. Tugomir je pričao da je, još doskoro, Sićevačka klisura bila kolektivno i opštenarodno izletište. Tu su dolazile čitave porodice, naročito za vreme prvomajskih praznika. Sviralo se, pevalo, igralo. Bili su zastupljeni skoro svi mogući sportovi. Vrtela su se na ražnju prasad i jadnjad. Lovila se riba. Deca su cičala od radosti. Retko se ko ukvasio ili upao u Nišavu. Bio je to život radničke klase, koja nije bila svesna šta je čeka u budućnosti.
Ne znam u koje doba noći sam zaspala. Jedva sam čekala da se pojavi Violeta da mi ona dopuni ono što još nisam znala ili sam sasvim zaboravila. Violeta je stigla sa nekim novinama za koje je mislila da će me razveseliti. Posle kafe i doručka, rekla sam joj problem. Ona me je gledala i smijuljila se kao mače: „Ovo što znate je dobro, ali izgleda da ne znate da Sićevo ima svoju umetničku koloniju, koja se zove ‘Nadežda Petrović’, po našoj velikoj slikarki koja je osnovala koloniju još 1909. godine. Naravno da je ta kolonija zamrla, ali je sad ponovo obnovljena. Već nekoliko godina, otvorena je u staroj školi, pored likovne kolonije, i književna kolonija. Naravno, tu su aktivni planinari, paraglajdisti, pa pčelari… Sredinom septembra odvijaju se pesničke večeri ‘Mikina čaša’.“
Osetih tu čudnu čarobnjačku igru duše i njenu umetnost samo na dvadesetak kilometara od Niša. Violeta zapeva tiho, duboko, nekim promuklim glasom, sličnim Borinom Sevdahu.
Oj, Nišavo,
Mutna duboka,
Oj, Nišavo.
Neli mi vide momčeto
Tnko, mori, ubavo,
Oj, Nišavo, vodo s brzaci.
Oj, planino, visom visoka
Čuješ li more što zborim, u tvoje šume kriješ ’ajduci
Orlovi gnezdiš golemi, ej, planino
Ne penje li se tebi, bisoko momčence Lazare
Čuvaj ga more planino, do srce mi stanlo
Ljiljano, momo, ne plači, niti ga voda odnese
Niti je s planinu panao
Eno ga Lazar pred meano i pije vino sg ceđeno
Lazar se, Ljiljano, napio, ne znaje po put da ide,
Ej, mori, more, Ljiljano.
Potpuno sam zadovoljna što sam u mislima, kroz rečenice sećanja i Violetino pevanje ponovo prošla kroz tu tako lepu klisuru, punu neobičnosti i srela, a da ih nisam ni videla ni znala, od Pančića i njegovog cveta ramonde serbike, do Nadežde Petrović i svih drugih. Poljubih u obraz moju devojčicu Violetu, a za vas se molim, kao namernike koji putujete kroz Sićevačku klisuru.
Radmila Milić, 72 godine
pedijatar u penziji, slikar i pisac-amater,
Niš
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih