Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
15. septembar 2006.godine
Bio je to dan kada me je pozvala službenica Fonda PIO iz Novog Pazara da mi saopšti vest da sam dobila 10 dana boravka u Sokobanji. Pogledah kroz prozor, dan mračan, kišovit, pomislih u sebi: gde da idem sama u nepoznat grad? Ali dadoh sebi snagu, možda će još neko imati iz mog grada. Brzo sam se raspitala i doznala ko to sve ide tamo gde i ja treba da idem. Pristala sam jer sam poznavala te osobe. Spremala sam se kao malo dete i radovala se tom odlasku zato što tamo nikad nisam bila, a maštala sam da odem u Sokobanju.
Došao je i taj dan da krenem i, iako sam se dogovorila sa svojim društvom što idu tamo gde i ja, kada sam stigla na stanicu, nije ih bilo tamo. Razmišljam dugo šta da radim, da li da se vratim kući ili da idem sama. Okrenula sam se da niko ne vidi i počela je suza za suzom da teče. Šta da kažem ukućanima da sam se vratila, da sam potcenila sama sebe. Odlučim da pođem, ulazim u autobus sa nekom zebnjom šta će sve ovo da bude. Putovala sam lepo, presedala iz grada u grad i stigla sam u pola jedan preko dana.
Svoje drugove iz mog grada videla sam kako stoje na terasi i kradom se smeškaju. Kada sam videla da ih je bilo dvoje, sve mi je bilo jasno. Tada sam dobila neverovatnu snagu da istrajem. Oni su mi rekli: „Ene, ti tek sad, a mi smo se lepo smestili i ručali.“ Odgovorila sam im da nisam gladna. Sa njima je to bilo sve za svih 10 dana boravka.
Na recepciji me je dočekala lepa devojka kao iz bajke. Kazala mi je: „Vi, gospođo, morate malo da sačekate Vaš raspored sobe“. Čekala sam duže. Pozvala me je i kazala mi je: „Idite u sobu na drugom spratu, 204. Ako se svidiš gospođi koja je već u toj sobi, ostaćeš, ako ne, vrati se ponovo kod mene“.
Otišla sam, pred vratima sam stajala i razmišljala na šta ću da naiđem. Pokucala sam na vrata, otuda se začuo promukli glas, koji ni malo nije bio privlačan. Rekla je: Ako mi se svidiš, ostaćeš kod mene, ako jok, letiš! Uplaših se. Odjednom se vrata širom otvoriše. Pogledala me je i rekla je: „Sam mi te Bog poslao kod mene, sviđaš mi se, ulazi.“
Ne znajući ništa, ušla sam u sobu, ona je potrčala ka meni i počela da me grli, ljubi, na prvi pogled sam joj se jako svidela, takođe i ona meni, kao da smo celi život provele zajedno. Ispričale smo ko smo i šta smo i ona i ja. Ona iz Aleksandrovca – Vula, a ja iz Novog Pazara, Šadija. Ona Srpkinja, ja muslimanka od prvog susreta počele smo da se smejemo pa do poslednjeg dana kada me je ispratila. Svaka njena rečenica ostala mi je u sećanju i nikada je neću zaboraviti. Bila je miljenica lekara, sestara, konobara, spremačica… Svakom je dala po još jedno ime.
Šetale smo po gradu, na pijaci. Ona je bila slabog materijalnog stanja, novca nije uopšte imala, ali je bila jako sposobna da to i nabavi. Ja sam ponela dosta garderobe, da se presvlačim, koju je ona jako iskoristila. Pitala me je da li mi to treba, ja sam joj odgovorila da mi to ništa nije porebno da vraćam kući. Ona je to lepo na pijaci zamenjivala za voće i slatkiše, naša soba je bila puna svega lepog za jelo.
Svi sa našeg sprata su se okupljali kod nas, naša soba je bila ni manje ni više nego kao da smo u kafiću. Upoznale smo ljude iz raznih krajeva naše Srbije, vojna lica, profesore, direktore, vozače, trgovce… Svi su moju Vulu upoznali i pozdravljali i mene uz nju.
Naveče smo išle u hotel na muziku, nijedna noć ne bi mogla biti bez Vule interesantna. Kupovala je sokove u prodavnici, pa bi sipala u čašu kako bi izgledala da ih je poručila i pravila se gospođa koja ima novca.
Šetajući jednog dana naišli smo na glumce iz serije „Selo gori, a baba se češlja“, oni su imali snimanje u jednoj kafani i tu smo se upoznali sa njima. Vula je odmah po njenom kako ona to umije uspostavila kontakt i slikala se sa njima nudeći se da i ona glumi, što je okolina prasnula u smeh. Takva je moja Vula, u pola noći je ona mene budila da pijemo kafu i da ćaskamo. To je mene oduševljavalo.
Kada je došao dan da se rastanemo, to je bilo mnogo teško. Sećam se od muke me strašno glava zabolela, jedva sam ušla u autobus. Ona je ušla sa mnom u autobus, držala me je i plakala na glas. Dugo nisam mogla da se smirim od rastanka sa mojom Vulom.
Svake godine se sastavljamo 23. septembra, pravimo izlet za Aleksandrovac – berba grožđa, penzioneri iz Novog Pazara. Vula me uvek na isto mesto čeka kada ću se pojaviti, kao onog dana kada smo se prvi put srele.
Svake godine kupujemo poklone, ja njoj i ona meni. Po kući imam mnogo njenih poklona koji mi ne daju da zaboravim moju Vulu. Želim da svako barem jednom u životu sretne nepoznatu osobu koju će pamtiti do kraja svog života.
Veliki pozdrav za moju Vulu.
Šadija Dazdarević, 66 godina
Penzionerka iz Novog Pazara
Ako vam se svidela priča podelite je sa prijateljima i pratite Penzin na Fejzbuku!
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih