Miloje (Beograd): Pismo iz raja – unučadima hodočašća

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja muška putopisna priča”.

Rođeni moji,
Danas, ili bolje kasti, od ponoći do uranka, učini mi se da bejah u raju. Tamo, kao da za trenutak sretoh vaše vršnjake Alekseja, Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju. I njine roditelje. U svom dnevniku sam pokušao sačuvati delić tog neopisivog zbitija, pa vam ga šaljem uz pozdravlje i želju da vas šestoro jednog dana, kad se kome dade prilika, dođete da se napojite ovim rajskim pićem, kojim se vaš deda okrepi u dan ovaj:
Noć između 16. i 17. jula, ljeta Gospodnjega 2018.
Jekaterinburg, pod zvezdanim nebom.
Oko njega beskraj brezovih i borovih šuma Urala, na večnoj straži, čuvaju među Evrope i Azije. Ovi čudesni stražari raspoređeni u snažan kordon, od negdašnjeg Ipatijevog doma do Ganjine jame, čitav vek u svojim njedrima skrivahu tajnu o tome kako su se ovde sretili: zemlja sa svojim bednim zastiđem, prolaznim zlovremjem i bezumnom pohlepom – i nebo, u svom sjaju i veličini večnog mira i neprolazne slave.

***

Ovde je na noćašnju noć, pre stotinu godina, judinsko bezumlje svelo ruskog Cara Nikolaja II Romanova, caricu Aleksandru, sina im, carevića Alekseja i kćeri Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju, u podrum Ipatijevog doma i zversko-satanski prosulo njinunevinu krv. A onda su zlikovci pokušali da sakriju tragove zločina bacivši i spalivši njihova tela u Ganjinoj jami, udaljenoj preko dvadeset kilometara, duboko u šumi i pomrčini. Ali, zlotvori ne znadijahu da je kazano: Nema ništa tajno što neće biti javno, niti skriveno što se neće doznati i na viđelo izaći. Tajna zločina u onoj strašnoj julskoj noći probiće se do pravdoljubivih i pobožnih duša, pa će Ipatijev dom postati mesto hodočašća koje pohodi narod prinosreći molitve i voštanice, uprkos surovoj boljševičkoj kandžiji. Da bi zamračili svetlost voštanica, da bi odagnali snagu molitve, da bi sklonili žulj svoje posrnule savesti, obezdušeni i pomahnitali krvoloci će, u svom
besomučju, porušiti do zemlje taj dom, ne sluteći da time udaraju stamene temelje večne slave, na kojima će nići veličanstven Hram na krvi i da će tako proputiti stazu hiljadama hodočasnika.

***

Evo me u ovoj noći, na dan svete stogodišnjice, u nepreglednoj koloni pobožnog naroda, koja odsečnim korakom maršuje krsnim hodom putem kojim su ubice, pod okriljem pomrčine, prevezle izmasakrirana tela svete carske porodice. Nadamnom zvezdano nebo čiji odsjaj vidim u vlažnim očima nebrojenog sveta. Bat koraka u ritmu melodije koja se, čitavih pet sati, ori iz grla hiljada i hiljada hodočasnika: Gospode, Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas! Nošen na krilima mnogoljudne molitvene pesme pomešane sa `ujanjem borova i šumornim šapatom breza, ne osećam sedamdesetleće natovareno na moja leđa. Korak mi lak.Noge neumorne. Grlo glasno. Gromoglasno. Nikad glasnije.
Pet sati, bez predaha, bez zastanka, bezbroj puta, iz sve snage: Gospode, Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas! Iz neprebrojivih grla ubrađenijeh djevočki i babuški, dičnijeh baćuški – taj divnni molitveni poj. Pesma i suza. Al to nisu suze tugovanke, no radovanke. Zapođenule su se na zaupokojenoj Liturgiji, ispred Hrama na krvi i kvase nam obraze duž puta do Ganjine jame.

***

Ni grlo nam ne odaje tugu, no radost. Vaskrslu radost.
Ko da vidim Cara.
I Caricu.
I Carevića.
I sve četiri kneginje.

Ali ne vidim ih iskrvavljene, izmasakrirane, posute benzinom i zapaljene ognjem zemnim, no ih vidim u svetlosti rajskoj, u slavi božanskoj, sa oreolima, sa anđeoskim osmesima. Osećam miomiris koji nalikuje onim belim krinovima koje Carica voljaše, a koji su, evo i danas, raspukli svoje cvetove po obodu jame. I ko da vidim u tami najkrajnjoj, onamo đe je jauk i škrgut zuba, one koji su ubili carsku porodicu. Oprosti im Bože, jer ne znadijahu šta rade. Nisu znali da sebe ubijaju, a Cara i Njegovu porodicu vozdižu i proslavljaju. U svitanje oko mene raspevana, vedra, bodra lica. Pesma sve glasnija i glasnija. Prolama se iznad gora. Doseže do nebesa. Čini mi se da se meša sa pojem anđeoskih horova.


***

U mislima prestadoh da se molim za Romanove, no se počeh moliti njima:
Sveti care Nikolakje, moli Boga za nas
Ti si, ugodniče Božji, u Veliki rat ušao za Srbalja spas
U tome ratu sagubi krunu, državu, porodicu, glavu i sve što si imao
Sagubi zemno i truležno, al zadobi Carstvo nebesko, koje Ti Bog dao
Moli se, Sveče Božji, za malaksali srbski rod
Eda bi se od grehova i porobljivača spasli, nek bi dao Bog
Da se otrgnemo iz kandži onijeg što mešaju svetlost i tamu
Što istinu trampe za laž, pravdu za nepravdu, čast za sramotu i pomamu…
Eto, draga moja unučadi, ovim krsnim hodom bijasmo radi da učinimo skromno
uzdarje Svetom Caru Mučeniku i Njegovoj porodici za ljubav prema srbskom rodu, koju je
pokazao ušavši u rat za naše Otačastvo. To je bila mala žrtva prineta s ljubavlju
Svetitelju koji je, u vreme ono, postavio ultimatum saveznicima radi izbavljenja srbske
vojske sa obale Albanije, nakon strašne golgote, o čemu vam, pre desetak godina, pratih pismo sa Krfa.

***

Učini mi se, u ovoj noći, kako se izmriše nebo i zemlja.
Videvši ovo neviđeno slavlje, oćetio sam ponos što je Srbija najavila vaskrsnuće Rusije i proslavljenje svete carske porodice, o čemu svedočanstvo za daleka neka pokoljenja ostavi protojerej Andrej Tkačov u tekstu O poslednjem caru, govoreći:
Pre nas su svetost cara spoznali i priznali Srbi. Prvi hram u čast Nikolaja i porodice u Ohridu je sagradio sveti Nikolaj Srpski. Možda je to zato što Srbi najbolje znaju: može se i izgubiti, ali pobediti. Izgubiti – i istovremeno pobediti. Kod njih je car Lazar, koji je pao na Kosovom polju, nazvan velikomučenikom, a svetlost izgubljene Kosovske bitke je pola milenijuma obasjavala narodu put ka slobodi. Ako duh nije slomljen, znači da si pobedio.
Našeg cara Nikolaja neki takođe nazivaju velikomučenikom.

***

Meščini da se Sveti Car, vođen Duhom Svetim, pripremao za Carstvo nebesko, po promislu Boga živoga. Jerbo, za njegove vladavine u Rusiji je podignuto preko deset hiljada hramova i više od sedamstotina i pedeset manastira.
Zato se i vi, rođeni moji, pomolite Ruskome Caru čiji spomen imademo usred Beograda, tamo đe, u vreme ono, bijaše ambasada Carevine Rusije, i to je, da znadete, prvi spomenik podignut u njegovu čast van Rusije. Dako nam Sveti Car uzdari molitvom svojom, pred prestolom Tvorca, za napaćeni rod naš. Mnogi ćutradan ponoviše podvig, uputivši se na krsni hod od Alapajevska do mesta stradanja caričine sestre, svete Jelisavete. A u katakombi đe bijagu sklonjena tela svete Jelisavete, Varvare i drugih stradalnika, duhovnik našeg pokloničkog putovanja prećeče slavski kolač i osveti žito, koje su pripremili osnivači biblioteke koja nosi ime svete Jelisavete.

***

A pre nego što smo doputovali u Jekaterinburg, obiđosmo mnoge svetinje vaskrsavajuće Rusije.
Zašto vaskrsavajuće Rusije – pitaćete.
Kad studentskijeh dana, pre pola veka, bejah u ondašnjem Sovjetskom Savezu, videh na obali reke Moskve kompleks bazena za kupanje, podignut na mestu porušenog hrama. Sad, sa ovim sedim vlasima i teretom životnijeg šiba, koje sedam desetljeća nosim, na tom istom mestu uglednuh kako se s nebom ljube zlatne kupole i krstovi hrama Hrista Spasa, najveće pravoslavne crkve na svetu.
U vreme ono, na Crvenom Trgu, bejahu redovi obezboženijeh ljudi što satima stajahu pred mauzolejom upropastitelja Carske Rusije, Lenjina, a sada susretoh bezbroj raba Božjih u porti Pokrovskog manastira, kako sa cvećem u rukama i suzom u oku molitveno prilaze da se poklone i celivaju mošti Svete matuške Matrone Moskovske.
Kad obiđete svetinje Rusije, deco moja, razumećete zašto je nemački poeta Rilke, pre više od stotinu godina, izustio da se svaka zemlja na svetu graniči sa nekom drugom državom, a da se jedino Rusija graniči s Bogom.
I pojmićete zašto je, pre više od sto godina, Sveti Jovan Kronštatski ustvrdio da je Rusija podnožje prestola Gospodnjega.
I kašće vam se zašto je, pre tačno sto godina, izvršen golgotski zločin nad Božjim pomazanikom, eda bi krvlju Njegovom i Njegove porodice počelo sapiranje grehova ruskog naroda, kao što je krv Gospodnja oprala grehe paloga sveta.
A, može biti da ćete razaznati i smisao proročke poruke starca Pskovsko-elazarevskog manastira velikom knezu Vasiliju Ivanoviču: Sva hrišćanska carstva okončaše se, i sabraše se u jedno carstvo gospodara našeg, po knjigama proročkim, tj. urusko carstvo: jer dva Rima padoše, treći stoji, a četvrtog neće ni biti. I poruku koja odzvanja iz Grčke još od 16. veka : Od onog časa u kome je Rim pao u jeres (papizma), a drugi Rim pokorili bezbožni Turci, veliko carstvo (Rusija) je Treći Rim i hrišćani se u njemu sabiraju.

***

Praćeni blagoslovom jednog Božjeg ugodnika (čiji progonitelji, takođe ne znadijaguda sebe pripravljaju tamu najkrajnju, a njemu pletu venac slave) obišli smo parče raja nazemlji i doživeli rajske radosti. Dvadesetak dana podvižničkog putovanja, uz molitvu, besede i pojanje pobožnica, nismo oćetili teret desetak hiljada kilometara vožnje i noći nesna. Naprotiv. Počajevska Lavra i njeno duhovno blago opremilo nas je duhovnim krilima na kojima smo poleteli Sveto-troickom skitu, grobu svetog Amfilohija, Golosejevskoj pustinji, Optinskim starcima i drevnim istočnicima, u kojima se pogruzismo.
Oćetismo, potom, onu božanstvenu Muromsku ljubav svetog Petra i Fevronije, čiji dan se u Rusiji slavi kao dan porodice, ljubavi i vernosti. Njin zemni život, a i mošti u zajedničkom kivotu, snažno svedoče tu Bogom blagoslovenu iskonsku vezu i, u isti mah, podstiču gađenje na odvratne bogorugačke sodomske parade bruke i srama, koje đavolji
sinovi poturaju rodu našemu.

***

Ta divna ljubav Petra i Fevronije dade nam snage da ne oćetimo tegobu putovanja, pa smo u Divjevo, moštima svetog Serafima Sarovskog, pristupili ustreptalih srca. Nakon hoda svetom kanavkom đe smo, predvođeni igumanijom i monahinjama, u moru hodočasnika, svi uzneli po stotinu i pedeset molitvi Carici Nebeskoj, pristupili smo obilasku svetinje, a tamošnje monahinja Irina i sestra Pelagija, upozndoše nas sa nastankom i rastom ove svete obitelji, koju svakodnevno poseti petnaestak hiljada vernika. Kad smo im na rastanku (kao sada već uvežban hor) otpevali: … Put nam je isti do Carstva Nebeskog/ Vera u Hrista i Oca Jedinog/ Rusija baljšaja, velika, svetaja, plavetna/ Moja ljubimaja,
nosi te u srcu Serbija/ Zemlja slavjanskaja i pravoslavnaja – niz njihova i naša lica su potekli potočići suza. Te suze su, zamenivši reči, ostale da vekuju u našim srcima. Na Serafimovom istočniku, imadijasmo oćećaj da smo, nakon trokratnog pogruženja, očistili i telo i srce i zacelili gresima ranjene duše. Na obali tog istočnika, proslavismo krsnu
slavu naše saputnice, na radost poklonika, koji su u velikom broju došli radi pogruženja, diveći se srbskom običaju rezanja slavskog kolača. Posebnu radost doživesmo u selu Nikitino, na Uralu, u Kurganskoj oblasti, đe smo
sa braćom i sestrama iz Rusije prisustvovali veličanstvenoj Liturgiji, u katakombnom manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice, posle koje su nam domaćini priredili trpezu ljubavi, na kojoj smo oćetili svu bratsku ljubav i toplinu srca naše braće pravoslavne i učvrstili veru da se tajni sporazum triju zlikovca o totalnom uništenju pravoslavlja
neće ostvariti. Jer, nikad mržnja nije pobedila ljubav, nit je laž nadvladala istinu.

***

U predivnom Kazanju poklonismo se proslavljenoj čudotvornoj ikoni Bogorodičinoj, kao i Petropavlovskom i Blagoveštenjskom hramu i, nadahnuti duhom svetinja, zaputismo se ka Moskvi. U Sergije-troickoj lavri dobismo novu snagu, koju potom umnožismo kod moštiju Svete Matrone i u hramu Svete Marije i Marte, đe je Bogu i potrebitima, u vreme ono, služila Sveta Jelisaveta. Crkve Hrista Spasa i Blaženog Vasilija su za vjeki vjekov učvrstile našu veru da je
Bogu sve moguće. I da je svaka sila za vremena!
Kijevo-pečerska lavra beše kruna našeg pokloničkog putovanja. Celivanje moštiju Božjih ugodnika u Gornjoj i Donjoj pećini, obilazak hramova i pogled na Dnjepar behu, opet i opet, venčali nebo sa zemljom. Jer, vaistinu, tude oćetismo da vera naša bogonosna na zemlju Boga svodi, a na nebo nas uzvodi – kako veli ona divna duhovna pesma.

***

Iz Kijeva smo, zbog gužve u saobraćaju, izlazili nekoliko sati, koje smo ukrasili nezaboravnim sečenjem slavskog kolača, povodom imendana naše smerne saputnice, monahinje Veronike iz podjeličkog manastira Svetog Nikole, u čiju čast smo pripremili nesvakidašnju trpezu ljubavi. Pojanjem: mnogaja ljeta, nadgornjasmo buku velegrada, a ono
pomicanje autobusa, koje je ličilo na hod puža, pretvorismo u let ka nebesima.
Na ovom hodočašću još jednom smo se uverili u istinitost proročanstva Jeremijinog, da će dvorci bezbožnika opušćeti, a kolibe pravedničke procvetati.
Vraćamo se rodnoj grudi, puni ljubavi, vere i nade. Imadijasmo oćećaj kao da nas miluju ruke svetaca čije staze pohodismo. I kao da čujemo zvon ljubveobilnijeh reči Svetog Serafima Sarovskog: Hristos voskrese, radosti moja!

***

Cilj svakog hodočašća, draga moja unučadi, jes i biće bogotražiteljstvo, upoznavanje svetitelja koji su svojijem životima ugodili Bogu i tako postali putokaz našeg smirenja, pokajanja, preobraženja i spasenja.
Oni – Božji ugodnici – opominju nas da nam se valja probuditi i uspraviti dok je dana, eda nas ne bi časti i slasti ovozemlja povukle naniže, u četvoronožje.
Otići u vaskrsavajuću Rusiju, ugledati te nebrojene zlatnoglave kupole i zvonike, vaskrsle iz ruševina i pepela minulog zlovremja, čuti taj zov vaskrslih zvona znači čuti opomenu da je vakat, što bi reko Solženjicin: posvetiti vreme i misli večnosti.

***

Praskozorje vaskrsenja Rusije otvara nadu i utvrđuje veru da čovek snuje, a Bog odlučuje. I da će satanski snovi o totalnom uništenju pravoslavlja ispariti pred silom Svedržitelja kao pramičak magle pred izlazećim Suncem. I da će vaistinu biti blaženi prognani pravde radi. I da se Istina ne može sahraniti, a ako bi se to i zbilo, ona će, još
sjajnija, vaskrsnuti.
Otići u vaskrsavajuću Rusiju znači proslaviti stogodišnjicu pobede one ruske babuške koja je poljubila krst što držaše episop-obnovljenac, koja je uzela naforu iz njegove ruke – a potom mu pljunula istu, zbog kvarenja vere.
Otići u vaskrsavajuću Rusiju znači upoznati svetitelje ruskih katakombi, u kojima je sačuvano seme pravoslavlja uprkos izdaji ondašnjeg Sinoda.
Otići u vaskrsavajuću Rusiju znači uveriti se da je narod, vaistinu, čuvar vere i da svi oni koji se s narodom sudiše, parnicu sagubiše.
Otići u vaskrsavajuću Rusiju znači razumeti zašto je narodni pesnik izjednačio san i javu:
Otvori srce, pa ćeš moći / Videti, k’o što vidi dete / Nad stepom Ruskom, u tihoj noći / Horove anđela kako lete.

Pozdravite Vaše tate i mame, a naročito baku koja mi je na ovom hodočašću mnogo nedostajala, jer sam na ovakvim putešestvijama navikao da vidim suze pobožnice, koje izviru iz njenih toplih zelenih očiju.

Voli vas vaš deda

Miloje Stevanović, Beograd
Privrednik, 70 godina

Fotografija: blytheholidays.com


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.

%d bloggers like this: