Treće mesto u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Biliana Rakocevic, Na Drini ćuprija
Leto tiho prolazi. U svežem septembarskom vazduhu oseća se melanholija.
Vreme je da se digne sidro i krene negde na put. Gde… Drugarica predlaže Višegrad. Ali kako otići u grad gde mi se pre mnogo godina nazirala sreća, a ja se nisam snašla, nisam joj dovoljno otvorila vrata, nisam je zaokružila. Trebalo mi je dovoljno hrabrosti da premostim emotivne granice koje su me toliko godina sputavale da odem u grad, meni tako važan. Osećanje koje me je obuzelo, govorilo mi je da preskočim unutrašnje prepone, provetrim glavu i krenem na put.
Tako je i bilo. Dobro društvo i naše prvo odredište – obnovljeni manastir Dobrun, na starom putu između Srbije i Bosne, sa freskama iz 14. veka i spomenik Karađorđu. Put dalje vodi u podnožje Tare, na obale Drine. I gle, pred nama, slika Višegrada presečenog Drinom. Večna Drinska ćuprija premošćuje njene obale. Tu, na mostu, na prijatnom septembarskom suncu, direktorka Turističke agencije počela je priču o Višegradu, nobelovcu Ivi Andriću, koji je ovaj most proslavio i koga je gledao iz svoje kuće. Podalje od nas, grupa stranih turista gleda most i tumači natpise na portalu.
Polako stižemo i do Andrić grada, koji je, u spomen Višegrada na pisca, projektovao svetski poznat reditelj Emir Kusturica. Tu je Višegradska opština, Andrićev institut, Akademija umetnosti, renesansni teatar, bioskop, galerija slika, crkva.
Put nastavljamo dalje, u sama nedra Tare, u koja se ugnezdila banja „Vilina vlas“, samo pet kilometara od Višegrada.
Izvori termalne lekovite vode, tišina, spokoj, miris borovine, šum okolnih potoka krase ovu banju.
Oduševljeni, vraćamo se u čuveni restoran na obali na ručak, gde je poznati pisac pio kafu posle ručka, a nakon toga, imali smo slobodno vreme.
Krenula sam sama starim stazama, sa kojih sam nekada ispraćala sutone gledajući Drinu koja je svetlucala u prvim večernjim satima. Dugo sam mogla da hodam tako, prepuštajući se mislima, ali je bilo vreme za povratak.
U autobusu veselo društvo sređuje utiske, sređujem ih i ja. Pre mnogo godina nisam zaokružila svoju sreću, ali zato ovaj lepi septembarski dan – zaokružujem, i kažem da nikad nikoga neću tešiti poznatom frazom „o vremenu kao univerzalnom leku protiv svih rana“.
Milka Ignjatović, rođ. 1945. godine
Volonter Crvenog krsta, Kragujevac
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu