Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2016. Milan (Petrovaradin): Nema groba

Milan (Petrovaradin): Nema groba

Milan (Petrovaradin): Nema groba

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija: Nicola e Pina, Stari Jerusalim, Izrael

„Granice stvarnosti su pomerljive.“
Šopenhauer

Pre otprilike trideset pet godina, kao još relativno mlad novinar, boravio sam u Izraelu.
Nakratko.
Iz aviona, to je crvena zemlja.
Bilo je to, dakle, pre rata.
Pre našeg rata, naravno, jer kod njih su ratovi česta pojava, skoro uobičajena.
U to vreme, kod nas, još ni milicija nije imala bojevu municiju u revolverima.
A kod njih su mladići i devojke sa redenicima oko pasa zagrljeni hodali ulicama ili sedeli u kafićima i ispijali svoja pića.
Prvi put tada primetismo vezu između erotike i uniformi, rata i mogućnosti smrti. Ali, to je druga priča.

Uglavnom, već na aerodromu, u jakom večernjem rumenilu, a beše oko devet uveče, bilo je, za nas nepripremljene, užasno vruće. Kod nas je bio maj, ali je kod njih to bio mesec sa temperaturama oko četrdesetog Celzijusovog stepena.
Osim toga, stalno smo imali na umu one vesti koje smo, pripremajući se za put u Izrael, mogli da čujemo na radiju i pročitamo u novinama:
„Na plaži u Tel Avivu nasukan gliser pun eksploziva!“
„Palestinac digao u vazduh autobus sa civilima!“
I tako to.

To su bila dva glavna razloga zašto sam se u toj čudnoj i lepoj zemlji osećao teskobno.
Međutim, doživeo sam nesvakidašnje, bezmalo kafkijanske stvari.
Najpre na aerodromu.
Tamo kod njih.
Ben Gurion.
Morali ste da znate šta vam se nalazi u donjem levom uglu kofera, recimo. Ako to ne znate, idete u posebnu prostoriju. Tamo vas sačekuju dva pripadnika Mosada i lepo vas, do gole kože isproveravaju.
U levom donjem uglu mog kofera je bio notes, mali crni notes u kome se nalazila olovka, a pored nje i brojevi telefona svih mojih prijatelja i poznanika.
Uzeše taj notes dok smo razgovarali.
Ne znam šta su sa njim radili.
Posle izvesnog vremena, dok smo čekali na carinsku kontrolu, priđe neka visoka, koščata Jevrejka i ljubazno mi vrati notes.
– This is yours, sir.

Hotel je bio u sporednoj ulici, sa puno malih bakalnica u kojima se moglo cenkati.
Bila je zanimljiva ta mogućnost u zemlji u kojoj je Gospod Isus Hrist iz hrama izbacio pohlepne trgovce.
U hotelu smo imali doručak i posle toga mogli smo da se prepustimo lutanjima po svetoj zemlji.
Moj prijatelj, Kesler, urednik u Radio Beogradu, koji će posle, ne mnogo godina posle svega što je počelo da nam se dešava, doživeti težak infarkt – vukao je neumorno i znalački po svim mestima koje pamti istorija.
– Moraš videti Mrtvo more – govorio mi je Kesler.
Išli smo stopama Gospoda. Ali, uz put smo pili đuseve i kupovali troroge kape, slične kapama luda na renesansnim slikama holandskih slikara, da se odbranimo od sunca. Za jedan dolar ili nekoliko šekela mogli ste da dobijete upravo isceđeni sok od narandže.

Bio je neki sveti dan i trgovci su sedeli na pragovima svojih podzemnih magaza kao okrugli sivi pacovi u potpalublju. Uprkos tome, nudili su svoju robu. Hvatali su nas na trik. Učiniće to samo za nas. Po najnižoj ceni. Ali, ako uđemo unutra, da niko ne vidi.
– Videće Gospod – rekao je Kesler.
Ali, ipak smo kupili brojanice.
Išli smo polutamnim hodnicima od jedne do druge biblijske stanice, spuštajući se sve dublje u prošlost, kao u vremenskom liftu, dok ne dođosmo do Crkve.

U Crkvi Svetog groba vladala je disciplinovana gužva, ako tako uopšte može da se opiše mnoštvo naroda koje strpljivo, bez mnogo buke, u redu, korak po korak, prilazi svetinji groba.
Procesije različitih vera, u crnim odorama, smenjivale su se idući svaka u suprotni ugao crkve.
U jednoj tački, njihove putanje su se prelamale u velikom zidnom ogledalu. Izgledalo je da ih ima desetostruko više, da mole na svim jezicima sveta, ali da ipak u svemu tome postoji momenat predugog očekivanja. Možda je u neuslišenim molitvama suština vavilonske zbrke?

Pred odajom u kojoj je, pre skoro dva milenijuma, ležao nakratko mrtvi Gospod Isus Hrist, turisti su škljocali foto aparatima.
Namestih i ja svoj Nikon i tu potroših skoro ceo film. Najzad, bilo je to mesto na kome smo podareni večnim životom.
Polusagnut, uđoh u ovalni prostor Isusovog groba. S moje desne strane, gotovo nevidljiv, jedan crnorizac je prodavao male krstiće. Za dolar. Uzeh nekoliko svetinja.
Pre toga, brzo se pomolih.
Iza mene neko je bio nestrpljiv.

Sutradan pođosmo u pustinju Negev.
Jeli smo laki ručak kod nekog dobrog i sentimentalnog Jevrejina iz Novog Sada – sada marljivog i bogougodnog žitelja Ber Ševe.
Ali, doživesmo otkrovenje tek u pravoslavnom manastiru u kome je svojevremeno boravio Sveti Sava i u kome se i danas čuva tajna receptura za lek protiv svih bolesti.
U povratku, u autobusu, na radiju čusmo da je preminuo Danilo Kiš.
Od neizlečive bolesti.

Pili smo konjak posle, te noći.
– Ujutro idemo na Mrtvo more – ponovi prijatelj.
– Ja nikud ne idem.
– U Mrtvom moru možeš da hodaš po vodi!
Ostadoh pri svojoj odluci i ujutro, dobro ispavan, odoh na voćni doručak, a zatim uzeh kupaće gaćice i popeh se na hotelski krov na kome se ljeskao plavi bazen.
Nije bilo gostiju osim mene i jednog američkog marinca. Nosio je metalnu pločicu sa svojim imenom oko vrata na zlatnom lančiću. Izvesno vreme plivali smo opušteno, a zatim neosetno počesmo da se takmičimo ko će pre preplivati nevelik bazen.
Nisam imao nikakve šanse u tom takmičenju.
Amerikanac se smejao.
Zatim me je pustio da ga u poslednjoj trci pobedim.
Bio sam mrtav umoran.
Šta mi je to trebalo?
Bolje bih se proveo na Mrtvom moru.
Izađosmo iz bazena, da bismo na malom improvizovanom šanku pod trščanom senicom pili. Tek tada primetih da marinac nema pola stopala na desnoj nozi.
Setiću se toga desetak godina docnije. Onda, kada su nas bombardovali. Ali, tada, uz taj bazen, još nisam razmišljao o jalovosti svake pobede.

Naše putovanje je brzo bilo prekinuto.
Jedan član naše ekipe se, neobjašnjivo, kako je rekao Kesler, udavio u Mrtvom moru.
Vratili smo se kući.
Posle nekoliko dana, počeše da me zovu novosadski prijatelji.
Oni, čije sam brojeve nosio u notesu skrivenom u levom donjem uglu putnog kofera.
Hvala, govorili su, što si me zvrcnuo.
Lepo od tebe, što si me se setio….
Ali, ja nikoga nisam zvao i nikog se od njih, boraveći u Izraelu, nisam setio. Osim što sam svakog jutra nazivao svoju kuću da se javim porodici.

Da… Moji dobri poznanici Rade i Ljubica držali su u isturenom suterenskom delu radio stanice svoju fotografsku radnju.
Zamolio sam ih da razviju film koji sam islikao kod Isusovog groba i docnije u Tel Avivu.
Dogodilo se nešto neobjašnjivo, skoro zagonetno.
Ni na jednom snimku nema groba.
– Da nisi nešto pogrešio? – pitala me je Ljubica.
Radenko se zaverenički smešio.
Sve drugo je bilo na snimcima, samo grob nije postojao.
Čak i ono kako u predvečerje tog istog dana jedemo ribu svetog Petra u jednom malom restoranu ispred telavivske plaže i, ophrvani hedonističkim zanosima, mislimo na čudo koje je proizveo Isus kada je tom selasijom nahranio pet hiljada duša.

Milan Todorov, Petrovaradin


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“