Masovno uništavanje ljubimaca početkom II svetskog rata

Masovno uništavanje ljubimaca početkom II svetskog rata

Početkom II svetskog rata, u Velikoj Britaniji, u toku samo jedne sedmice, uspavano je 750.000 kućnih ljubimaca

Fotografija iz teksta o filmu „Čovek i njegov pas“

Leta 1939, pred samo izbijanje II svetskog rata, britanska vlada štampala je pamflet u kome se vlasnici kućnih ljubimaca upozoravaju da će morati da se pobrinu za svoje životinje: „Ako je ikako moguće, pošaljite svoje kućne ljubimce na selo… Ako ne možete da ih date na staranje, najplemenitije bi bilo da ih uništite.“

Ovo je objavljeno u skoro svim novinama i pročitano na BBC-u. Mnogi su se odazvali apelu i odneli ljubimce na uspavljivanje. Istoričarka Hilda Kin objašnjava: „To je jedna od stvari koje su ljudi morali da urade – evakuisati decu, zamračiti zavesama, ubiti mačku“.

Veterinari su pokušavali da smire situaciju, ali su imali obavezu da urade ono za šta su im životinje dovedene. „Naši tehničari koji su bili pozvani da izvrše ovu nesrećnu dužnost nikada neće zaboraviti tragediju tih dana“, kažu u jednom od društva za zaštitu životinja. Početkom bombardovanja Londona, samo u toku jedne sedmice, ubijeno je 750.000 životinja.

Strah od gladi naterao je ljude, već podstaknute od vlade, da uništavaju svoje dojučerašnje mezimce. Bilo je i onih koji su objašnjavali da bi ih bilo sramota da u vreme kada su ljudi dobijali tačno određena sledovanja hrane, hrane i životinju.

Međutim, neki su to radili. Vojvotkinja Hamilton uputila je svoj kontraapel. Slala je ljude da joj donose životinje poslate na uspavljivanje. Takođe, jedno sklonište za pse, sa samo četvoro zaposlenih, uspelo je da tokom celog rata prehrani 145.000 pasa. Bilo je i običnih građana koji su svoje mezimce zadržali.

O ovoj epizodi se ne zna puno jer, kako objašnjava istoričarka Kin, to nije lepa priča i ne uklapa se u predstavu koju o sebi, kao o naciji ljubitelja životinja, imaju Britanci.

Teško je i osuditi ljude koji nastoje da u ratno vreme urade najbolje za svoju porodicu, ali može biti opomena za sve nas – životinje nisu plišane igračke. Ako smo spremni da prenebegnemo činjenicu da su to bića koja vole, da li smo vredni njihove ljubavi?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *