Četvrto mesto u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izadalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Zrinjevac, Zagreb
Jednoga dana, kada je leto doseglo vrhunac svoje raskoši, srele smo se posle naše uobičajene aktivnosti “Razgovor uz muziku“, naš androgog i ja. Pogledala me je i upitala: “Da li imate pasoš?“. U trenutku, pitanje me je zbunilo, no, ipak sam odgovorila sa da. U toj zbunjenosti sam dodala: “Hoćete li da Vam pozajmim?“. Malo se nasmešila i rekla: “Ma, ne“. Lepe crne oči su netremice gledale, a onda, odmerenim ravnomernim tonom su potekle reči: “Prvi oktobar je Međunarodni dan starih. Pozvani smo u Zagreb na proslavu ispred gerontoloških centara Srbije. Da li biste putovali u Zagreb?“. Osećala sam se vrlo počastvovana i na ovo pitanje sam odgovorila potvrdno.
Nikom nisam govorila o ovom događaju. Život je tekao uobičajenim tokom. Nizali su se sunčani dani i činilo se da nikad neće proći, a onda su jednog jutra prekrili tamni oblaci iz kojih je čas sipila, čas pljuštala kiša. I baš u to vreme, 30.IX, krenuli smo put Zagreba. Svi izložbeni predmeti, izrađeni u našoj kreativnoj radionici, koje ćemo izlagati u Zagrebu, već su spakovani.
Put kroz naselje je bio mokar i prekriven žutim opalim lišćem i vozilo se polako kretalo. Činilo mi se da nas usputno drveće odeveno u svoje svetložuto ruho, pozdravlja, želeći nam srećan put. Napustili smo naselje, a pred nama se rasprostrla sa svim svojim čarima nepregledna ravnica. Orošena sitnom kišom, isticale su se sve njene boje i u pravilnim geometrijskim slikama ličila je na prekrasan tepih. Taj naizmenični raspored boja je polako prelazio u jednoličnost od koje sam povremeno padala u slatki dremež. Posle takvog stanja, ugledala sam drugačiji raspored boja u ravnici. Trgla sam se i setila se.
Tu je, na tom delu, pokošena jedna mladost, čijom je krvlju natopljen taj deo ravnice, a Dunav plavi obojila u crveno pre 70 godina u jednom Velikom ratu na zemlji panonskoj.
Zaokupljena sećanjima iz prošlosti, nisam primetila kada smo prešli Dunav plavi ni kada smo prešli državnu granicu. Pred nama se rasprostrla ista takva ravnica kao i pre granice, isti spektar boja, isto nebo prekriveno tmurnim oblacima, iz kojih čas sipi,čas pljušti kiša. Sve je isto, samo je ravnica podeljena na dve države Srbiju iza i Hrvatsku ispred granice.
Tražila sam nešto novo. Nisam našla. Jedino što je put bio ravniji i širi. Saobraćaja skoro da nije bilo. Kiša je prestala i mi smo se zaustavili na jednom parkingu. Svuda se osetila vlaga. Nedaleko od parkinga video se bunar sa uspravnim đermom, a pored njega dugačak valov. To je spomenik prošlosti. U jednom momentu mi se činilo da taj đeram drži nebeski svod iznad nas, a u daljini opterećen teškim crnim oblacima, svod se spojio sa ravnicom.
Okrepljeni svežinom, zauzeli smo svoja mesta i vozilo je zaplovilo po putu zelene Panonske ravnice, kao nekada barka po Panonskom moru. Bili smo izuzetno raspoloženi za šalu i smeh i u takvom raspoloženju nismo primetili da smo uplovili u veliku reku kojom plovi mnoštvo vozila. To je autoput “Bratstvo – jedinstvo“ koji je gradila jedna mladost pre 60 godina. Kao na javi, rađale su se slike brigadira sa lopatama, kolicima i drugim alatom u rukama, a u ušima su odzvanjale graditeljske pesme:
„Beograd i Zagreb – to je naša meta,
izgradićemo autoput još ovoga leta.
Radimo, gradimo, još to nije dosta,
izgradićemo autoput sve do Savskog mosta.“
Sada je to moderan put sa više traka i modernom signalizacijom.
Naše vozilo je plovilo kao brod između lepo uređenih obala, pa onda kao da smo uplovili u jednu veliku luku. Sa obe strane puta su se uzdizali oblakoderi i višespratnice u jednom savršenom redu. To je deo Zagreba – Plavi Zagreb. Prešli smo Savski most i zaustavili se ispred skromne dvospratne zgrade, na kojoj je pisalo „Hotel Zagreb“. To je naša krajnja tačka. Osoblje nas je lepo primilo i sa ponosom su nas obavestili da je hotel prva građevina sagrađena posle Drugog svetskog rata i da je istu Tito svečano otvorio. Smestili smo se i osećali se opušteno kao da smo kod kuće.
Veče je odavno zamenilo dan, a grad je živeo svoj život okićen milionima raznobojnih svetiljki, pa se činilo da se pretvorio u jednu ogromnu sijalicu.
Osvanuo je lep, sunčan dan. Jutro je bilo prozračno i odisalo je svežinom. Cela okolina je blistala pod jakim sunčevim zracima, a po zelenoj travi i cvetnim lejama rasula se biser-rosa. Iza tog travnatog dela, kao neki zastor, uzdizale su se ogromne krošnje drveća okićene gustim zelenim lišćem i sobom zaklanjale most i reku Savu.
Napustili smo hotel i uputili smo se ka mestu određenom za proslavu. Kolona vozila u kojoj smo i mi bili kretala se lagano. Moju pažnju su privukle lepe dvospratne zgrade u stilu secesije, boje maslačka. A onda, ispred nas se pojavilo belo ostrvo u moru žutih zgrada. To su mnogoletni gordi beli platani, stanovnici zrinjevačkog parka. Na širokom prostoru, između dva reda platana, postavljeni su stolovi sa nadstrešicama i natpisom kojem gerontološkom centru pripada.
Našli smo naš sto na kojem je pisalo „Srbija“. Izlagača je bilo iz raznih krajeva Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine. Svi su žurili da izlože svoje predmete i što bolje ukrase sto. Maštom i veštinom su vredni prsti izradili predivne upotrebne i ukrasne predmete od raznih materijala da je svakom posmatraču zastajao dah.
Na centralnom delu, kao crni dragulj okružen belim platanima, uzdiže se muzički paviljon. Taj spoj beline platana i čipkasti dragulj iskovan od gvožđa daju posebnost okolini.
Sve je spremno za početak slavlja i slavlje je počelo. Kolone slavljenika su se kretale izložbenim delom sa osmehom i srdačnim stiskom ruku pozdravljali se sa izlagačima, kao stari znanci, da bi zauzeli mesto ispred muzičkog paviljona.
U jednom trenutku kao da je sve stalo. Ispred našeg izložbenog stola, pojavio se gradonačelnik Zagreba i sa širokim osmehom pozdravio nas je dobrodošlicom i poželeo ugodan boravak. Pozdravio je izlagače, a onda je preko razglasa iz muzičkog paviljona pozdravio sve učesnike, a posebno Srbiju i Bosnu i time otvorio „Gerontotulum“.
Iz paviljona je odjekivala muzika, a na podijumu, u ritmu muzike, čili i veseli, u prekrasnim nošnjama, plesali su plesači od Slavonije do Istre, da bi ih smenili plesači u modernom ritmu kao „Gan-gam style“ i sve tako dok se program nije završio. A onda, uz ritam muzike sa razglasa, zaplesali su u raznim stilovima svi učesnici gerontotuluma. Orila se pesma, odjekivala muzika, talasao se zrinjevački park. To je pevala i igrala mladost u starosti u Zagrebu u zrinjevačkom parku.
Proslava je završena. Naši ljubazni domaćini poveli su nas u Dom za stare i nemoćne „Sveti Josip“, koji je otvoren pre 103 godine. Dok smo razgledali dom i upoznavali se sa njegovim načinom rada, stigli su i učesnici iz Bosne. U prijatnom i srdačnom razgovoru neprimetno, nekim posebnim nagonom, prešli smo na pesmu. Pevali smo pesme iz naše mladosti, pesme iz svih krajeva Jugoslavije, da bi završili pesmom „U ranu zoru“. Srdačno smo se rastali sa željom da se opet negde sretnemo.
Krenuli smo nazad istim putem kojim smo i došli. Sunce je svojim purpurom označilo zalazak i poslednjim zracima pokazivalo obrise planine u čijem su se podnožju šćućurila živopisna naselja. A mi, još pod utiskom slavlja, pevali smo pesme iz Drugog velikoga rata, koje su nadahnjivale i budile patriotizam, kao: „Bilećanka“, „Konjuh planinom“, „Mlada Vojvođanka“ i dr. Gospođa T.E. je recitovala recitaciju kojom je učestvovala na Međunarodnom konkursu za osobe preko 60 godina i osvojila prvo mesto u Pečuju i Budimpešti. Gospodin S.P, svojim lepim baritonom, kazivao je stihove svog omiljenog pesnika Petefi Šandora.
U takvom raspoloženju, nismo ni primetili da smo u kišnoj noći uplovili u peščanu luku, do našeg broda nasukanog na peščano dno nekadašnjeg Panonskog mora.
Sva lepota dana je iza nas. Ostalo je samo sećanje i mladost u starosti.
Ovo putovanje je bilo za Međunarodni dan starih 2014. (30.9.-01.10.2014)
Marija Maričić, Subotica
rođena 1935. godne u Sremskoj Mitrovici
profesorka ruskog jezika i književnosti u penziji
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu