Katica (Subotica): Avantura?

Katica (Subotica): Avantura?

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Na aerodromu Surčin, nekad se tako zvao, čekam na gejtu avio za “obećanu zemlju”. Prvi put sam imala tremu od carine. Ovoga puta, kao stalni putnik, opušteno stojim u redu, spremna da, za nekih par sati, sletim u Minhen. Bože, što je dosadno na aerodromu, ako se ne setiš iz prtljaga da izvadiš knjigu. Bezuspešno pokušavam da u gomili putnika ugledam poznati lik. Srećom, nema puno čekanja ovoga puta, pa žurim da stignem na sledeći gejt.

Ukrcavam se bez nade da ću ga opet sresti, kao pre godinu dana. Dogovor je da se vidimo u avionu. Sedam uz prozor a nije mi baš neko omiljeno mesto. Prtljag mi je podobro oduzeo i ono malo mesta. Polećemo na vreme. Negde sam u razgovoru, sa momkom do mene, skroz zaboravila na njega. Ćaskali smo uz belo vino koje, po drugi put, nudi stjuart. Smešim se i uzimam ga ponovo, u nadi da ću možda odspavati deo kada prelećemo okean. Ne volim vodu, tako duboku, tako hladnu i tako opasnu. Mislim na san i dobar let. Konačno, služi se večera i spremam se za dremku. Tišina je zavladala u avionu kada smo uleteli u ružu vetrova nad Atlantikom. Dobro je… Sve se opet vratilo na normalu. Dremam i sanjam…

Bilo je to toplo leto na obali Floride, kao nikada pre. Smejali smo se uz divne koktele koje su nam pravili i ćaskali o svemu. Tada sam ga upoznala prvi put. Naš čovek, ali dugo godina živi u tuđini. Sve mi ukazuje na to da mu se sviđam, ali ja nisam spremna za avanturu. Baš kada je pokušao da me zagnjuri u okean, budim se.

Neko me je tapkao po levom ramenu, skidam povez sa očiju koji mi je on ljubazno prošli put poklonio. Vidim, on je i smeši se. Sve je po planu. Razgovor smo skratili na minimum, jer ostali spavaju. Nisam više ni trepnula. Slećemo, javlja kopilot iz kabine na aerodrom O’Hara. Predugo traje izlazak iz velikog aviona. Deca se rasplakala, stari se miču polako do izlaza. Ipak, na čvrstom tlu pomislih, a iza mene neko poznatim glasom šapuće na moje uho: “Baš sam srećan što te opet vidim”. Ma daj, pomislim i ovako dolazim sada da vidim svoje dete, ne odgovarajući mu ništa. U redu za carinu čekam i čekam, a on je prošao odavno, stigao je već kod trake za bagaž. Naivno sam pomislila da se nećemo sresti. Nije mi bilo ugodno da me dete vidi sa njim. Ništa, ali baš ništa nije bilo među nama, do sada! Sasvim opušteno uzeh svoj prtljag pa nasmejano krećem ka izlazu. Nije baš sve glatko po mene ispalo. Razume se da je on uporan, pa je dočekao momenat i diskretno pružio karticu svog hotela. Šta reći, zatečena sam, ali uzimam vizitku i zaista iskreno kažem: “Malo je verovatno da ćemo se sresti u ovom gradu”, gde je on samo zbog mene navratio.

Izlazim srećna i grlim dete uz želju da dugo ostane u mom zagrljaju. Krišom sam pogledala za njim kako odlazi, ali se on diskretno okrete i mahnu mi. Dani su sporo prolazili, a ja se nisam usudila da ga pozovem. Jednoga jutra, dok sam ispijala jutarnju kafu, neko zazvoni na vratima. Otvaram, ne sluteći da je to on. Iskreno, obradovah se, pa ga smireno pozovem u kuću. Nudim ga kafom i sedam preko puta njega. “Pa dobro, eto pronašao si me i, šta dalje?” “Za boga miloga, čega se plašiš?”, pitao me je tako zaštitnički da sam spustila pogled ka stolu. “Ja sam završio ovde sa poslom i nisam mogao da te ne vidim ponovo. Znam da ti ne želiš avanturu, shvatio sam iz telefonskih razgovora, ali ja ti to ni ne nudim. Zovem te da odemo na ručak do downtown-a, ako želiš.” Jedva sam dočekala da kažem “da”, ali nisam tako žurila. “Pitam se šta tamo nude, znaš da sam izbirljiva oko hrane. Ipak, sačekaj da se sredim.” Što sam brže mogla, obukla sam najlepšu haljinu i nove cipele u kompletu sa tašnom. Frizura je malo potrajala. Savršena je punđa, konstatujem, a prelepe minđuše vise kao grozdovi, dok je karmin uobličio moje usne potpuno nestvarno.

Odlazimo iznajmljenim džipom, pa se uz njegovu pomoć udobno smeštam na suvozačevo mesto. Savršen ugođaj za mene. “Restoran je fenomenalan, preporučili su mi prijatelji”, nasmejao se zadovoljno i pridržao mi je ruku pri silasku iz auta. Neverovatna blještava svetla na trenutak su mi zaslepela oči, pa se pridržah za njegovu pruženu ruku. Sedam dok mi je on primicao stolicu i čekam da sedne preko puta. Ćutimo, ali se gledamo u oči. Svako od nas misli o čarima onog drugog. “Prijatno je ovde”, prekidam tišinu, a odmah zatim stiže konobar sa flašom ohlađenog šampanjca. “Baš znaš šta volim!” Bio je to Dom Perignon, berba 1965. godine, opa! Na moju sreću, priča mi o poslu. Dobro je, mislim, ali znam – razgovor će završiti o nama. Ostalo je mnogo toga nedorečenog od prošlog viđenja. Za ručak je naručio jastoga. Nasmejala sam se jer ne znam kako se jede. Zamolila sam ga da mi pokaže kako se jede da bih uživala u tom carskom mesu. Sve je ispalo dobro, šalili smo se na moj račun oko jastoga. Naravno da sam desert odbila, pa smo polako krenuli u obilazak grada.

Bio je predivan sunčan dan. Držao me je za podlakticu, diskretno se primakavši. Ne znam zašto me je, u tom velikom gradu, gde nikoga ne poznajem, bilo stid? Da li zbog griže savesti, zbog laži detetu da sam sama u obilasku ili od prevelike potrebe da priznam koliko mi je ovaj dan puno značio? Grad je prelep, šetamo obalom jezera Mičigen, obilazeći Navy Pier gde se održavaju dnevni koncerti. Usidreni brodovi čekaju na nove turiste da ih provozaju jezerom. Ne možemo ostati ovde, primećujem, jer ima još puno toga da obiđemo. Prirodnjački muzej obavezno. Mlađi turisti razgledaju izloge skupih radnji, a crkve su poseban doživljaj za turiste. Meni je arhitektura spektakularna. Sam centar je pun stospratnica raznih oblika od različitih materijala stakla, betona itd. Marine su mi bile jako interesantne. Tik ispod zgrada usidreni su brzi čamci kao da si na obali nekog malog mora. Vožnja brodićem po reci Čikago je poseban doživljaj, uzdižu se zgradurine dok ih posmatrate iz žablje perspektive. Grad moćno deluje, ali parkova za ovako veliki grad je vrlo malo. Doduše, svaki je lepo uređen, ima klupa, puno skulptura sa imenima meni nepoznatih umetnika. Poseban doživljaj je gledati se u veliko zrno pasulja od stakla, koje vaše telo i lice izobliči. Prolaznici zastaju i slikaju se. Kako dan odmiče, tako se ja opuštem uz njegove zanimljive dogodovštine koje mi usput priča.

“Rekosmo – pozorište ili neka živa muzika u baru, odluči se”, dodade skoro usput. Hm, teška odluka, ali odlazak u pozorište otpada. Odlučujemo se za mali, ali ugodan bar sa divnim separeima i umilnom živom džez muzikom. Popismo koktel, pa još jedan, da bi konačno izašli opušteni na podijum za ples. Bio je to moj prvi “prljavi ples” u životu. Naime, sve do tada, nisam mogla da znam koliko je on drhtao. Osetih to tek tada kada me je držao u zagrljaju. Znam da mu nije bilo lako, ali ja ne odustajem. Ne želim avanturu, ponavljala sam u sebi kao papagaj. Sigurno će mi ponuditi prenoćište u hotelu, ali ne!!! Odluka je doneta.

Posle dosta plesanja, krenuli smo kući dok je tišina u kolima delovala kao grmljavina pred oluju. Ispred kuće me tiho zamoli svojim lepim suznim očima, kao dete: “Možemo li se, ipak, sresti još koji put, samo nemoj tako dugo da čekam, molim te. Javi mi se, trebam te. Ti to znaš!”

Nije mi poljubio ruku, ali je stavio na svoje ubrzano srce. “Zapamti, ja ne želim avanturu.” Odlazim u grču od bola, ujedam se za donju usnu trudeći se da ne pustim suzu. Nestaje u daljini, a ja i dalje mašem tom nesvakidašnjem čoveku, za koga imam samo lepe reči.

Šta me to, pitam se, sputavalo na pomisao da mu se prepustim? Nikada ga više nisam srela zbog straha da ne popustim u svojoj nameri da ne želim samo avanturu… Moje patrijarhalno vaspitanje, tek sada shvatam, posle toliko godina, ubilo je svaku nadu da ću ikada biti srećna žena.

Katica Melar, Subotica


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *