Ljudi često stavljaju dobrobit ljubavnih partnera ispred sopstvene. Istraživanje pokazuje da altruizam i empatija u romantičnoj vezi imaju duboke evolutivne i neurološke korene.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Elena Kuzmanović za Penzin.rs
Stavljanje dobrobiti našeg partnera u ljubavnoj vezi ispred sopstvene, možda je „ugrađeno“ u naš mozak, sugeriše jedno istraživanje.
Takav altruizam odavno zbunjuje i intrigira naučnike. Istraživanje objavljeno 2019. godine proučavalo je način na koji su genetika pojedinca i njegova moždana aktivnost povezani sa altruističkim ponašanjem usmerenim ka romantičnim partnerima.
Naučnici su otkrili da su načini na koje se životinje povezuju javljaju i kod ljudi. Ti kanali povezivanja možda su uključeni u altruizam uopšte.
Strategija društvenog opstanka
Naučnici danas smatraju da se altruizam razvio kod društvenih vrsta kao strategija za obezbeđivanje opstanka srodnika. Geni koji podstiču altruizam će opstati, možda ne kroz potomke pojedinca, već kroz potomke njegovih srodnika, koji nose sličnu genetiku. Na taj način, briga o srodnicima obezbeđuje da se deo gena prenese dalje.
Kod ljudi, sa našim složenim društvenim sistemima, ova osnovna pretpostavka dobija nove dimenzije.
Naučna pretpostavka da su ljudi posebno posvećeni dobrobiti svojih partnera jer žele da zajedno provedu dug, srećan i zdrav život ima smisla. Dodatno, kod mladih parova, neki od njih će želeti da imaju decu. Zato je nesebičnost prema partneru ulaganje u sopstveno potomstvo.
Altruizam je važan aspekt partnerskog povezivanja, ali nije mnogo proučavan. Ovo je posebno vidljivo kada se uporedi sa brojem istraživanja odnosa između roditelja i dece, gde je altruizam presudan. Nesebičan odnos prema sopstvenom detetu predstavlja veoma važan deo brige o njemu.
Dobra hemija
Fenomeni tako suptilni kao što su ljubav i altruizam uključuju mnogo hemije. Oksitocin je neurotransmiter koji je u popularnoj kulturi poznat kao „hormon maženja“ ili „hormon ljubavi“. Iako učestvuje u različitim procesima, njegova uloga u kad je u pitanju poverenje, empatija i povezivanje dobro je utvrđena. Manje je poznat hormon vazopresin koga naučnici takođe povezuju sa ponašanjem u partnerskim vezama.
U vezi sa ovim, podsećamo i na tekst: Ljubav je samo stvar hormona. I ništa više.
Uzajamna veza altruizma i gena
Tim Bjanke Asevedo (Bianca Acevedo) obuhvatio je svojim istraživanjem tek venčane parove kako bi istražio kako su genetika i moždana aktivnost povezane sa empatijom koju osoba pokazuje prema svom partneru.
Testirali su svakog učesnika na dve genetske varijante — jednu povezanu sa osetljivošću na oksitocin i drugu povezanu sa osetljivošću na vazopresin. Zatim su učesnici odgovarali na standardizovani upitnik o svojim osećanjima prema partneru i drugim ljudima. Na taj način dobijena je mera opšteg nivoa empatije i altruizma prema partneru.
Zatim su učesnici ušli u aparat za funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI). Iako sličan standardnim MRI aparatima koje lekari koriste za snimanje mekih tkiva, fMRI može pratiti promene povezane sa protokom krvi. To naučnicima omogućava da vide kako se različiti delovi mozga aktiviraju kao odgovor na različite vrste stimulusa.
U ovom slučaju, naučnici su učesnicima prikazivali slike njihovih romantičnih partnera, prijatelja i nepoznatih osoba sa različitim izrazima lica. Objašnjavali su šta osoba na slici oseća i zašto, kako bi izazvali emocionalnu reakciju.
Kada su učesnici osećali snažnu empatiju prema osobi na slici, aktivirali su se delovi mozga povezani sa emocijama i emocionalnim pamćenjem. „Kao da mozak reaguje na način koji signalizira: ‘ovo je važno, obrati pažnju’“, objašnjava Asevedo.
Ovi delovi mozga — poput amigdale i ventralnog paliduma — imaju posebno veliku koncentraciju receptora za oksitocin i vazopresin. To dodatno ukazuje na ulogu ovih neurotransmitera u empatiji i altruizmu. Štaviše, osobe sa genetskim varijacijama koje ih čine osetljivijim na ove hormone pokazivale su jače emocionalne reakcije uopšte.
Naučnici su takođe otkrili da su oblasti mozga koje se posebno aktiviraju kao odgovor na lice partnera iste one oblasti koje su ključne kod drugih životinja tokom proučavanja partnerskog povezivanja. To sugeriše da mi imamo mehanizme u mozgu posebno posvećene ponašanjima vezanim za privrženost. Ovi neuronske mreže mogu biti veoma stari. Ipak, neki od ovih mehanizama u mozgu su bili aktivni čak i kada su učesnici gledali lica nepoznatih osoba, što ukazuje na složenu prirodu empatije i altruizma kod ljudi.
Više od romantike
Asevedo je nastavila da istražuje empatiju, altruizam i brigu u kod različitih tipova parova. Proučava kako aktivnosti koje povezuju um i telo, poput joge, utiču na to kako ljudi reaguju na partnere koji imaju probleme sa pamćenjem.
„Kada ljudi razmišljaju o odnosima, skloni su da romantičnu ljubav smatraju najvažnijom. Ali zaboravili smo neke druge osnovne i važne razloge zbog kojih su ljudi zajedno, kao što je međusobna briga. Mnogi među nama zajedno odgajaju decu ili brinu jedni o drugima u starosti. Altruizam je duboko ukorenjen u evolutivnim, neuralnim i genetskim temeljima našeg bića“, zaključila je Asevedo.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Behavioral Neuroscience.