Poniženi i uvređeni, penzioneri čekaju obećane bolje dane ako ih na tom putu smrt ne pretekne, kaže Ljubiša Babić, generalni sekretar USPS.
Ipak, tekst, svojevrsnu novogodišnju čestitku penzionerima, završava optimistično. Uostalom, optimizam i priliči Novoj godini. Baš kao i vera u zajedništvo među ljudima.
U nastavku, prenosimo tekst Ljubiše Babića.
Kada se započne priča o penzionerima u Srbiji, teško je bilo šta reći, a da se ne osvrne na prošlost, jer se upravo u tom periodu kriju razlozi dobrog ili lošeg života penzionera danas.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ali, ako prošlost ostavimo istoričarima, a reč damo ekonomistima, onda dolazimo do frapantne slike koja nam otkriva da je bahatog, neracionalnog, nedomaćinskog odnosa prema penzionerskim parama, bilo i u vreme prethodnog društvenog uređenja, a ne samo danas, u „liberalnom“ kapitalizmu, ako je to naziv za ovo vreme u kome živimo.
U vreme kada je odnos zaposlenih i penzionera bio 4:1 u korist zaposlenih, kasa Fonda PIO punila se brzo i lako. Ali se brzo, lako i neodgovorno novac trošio na sve što se u državi novo pravilo i gradilo. Kad god je za nešto trebalo, uzimalo se iz PIO fonda. Novac je trošen bez ikakve potvrde da je iz Fonda uzet, bez obaveze vraćanja i bez bilo kakvih obaveza prema penzionerima.
I naravno, godine prođu, vlast se promeni, društveno uređenje i sistem se promeni, i sve se zaboravi. Najčešće, namerno. Ko je gde bio, ko je šta radio, ko je šta platio. Sve se zaboravi. Kao i mnogo puta do sada, u Srbiji sve počinje iz početka, i naravno, od prazne kase.
I tako, penzioneri postanu višak, u sopstvenoj zemlji koju su gradili, u kojoj su radili a nisu ni pitali da li će im biti plaćeno ili ne, u kojoj su novac izdvajali za sve što treba i što ne treba, pa i za svoje buduće penzije, jednog dana kada ne budu mogli da rade.
Da li Srbija mrzi svoje penzionere
Da li Srbija mrzi svoje penzionere pita se danas stotine hiljada njih koji žive, ne onako kako su po Zakonu o PIO zaslužili i zaradili, nego kako im vlast odredi.
Prvo, da li je stvarno istina da Srbija mrzi svoje penzionere, ili je to privid.
Teza prva: Umesto da krivičnu, materijalnu i moralnu odgovornost za uništavanje Fonda PIO, i krađu penzionerskih para, podnesu oni koji su to decenijama radili, pa i danas rade slične stvari, vlast koja je odgovorna za funkcionisanje države, ništa ne čini da tu kriminalnu naviku dela političara promeni. Da se stvari dovedu u red, da se zna šta je čije i da se zna čije su pare u PIO fondu i ko ima pravo da odlučuje o njihovom trošenju.
Umesto efikasne akcije državnih organa na poštovanju postojećih zakona i donošenju novih, kojima bi se upravljanje novcem penzionera dovelo u sklad sa zakonima, i povećala finansijska odgovornost i disciplina, penzionerima se savetuje da budu strpljivi.
Teza druga: Poslodavci rade protiv penzionera time što ne uplaćuju doprinose u Fond PIO za zaposlene. Time direktno urušavaju Fond i sprečavaju ga da obavlja funkciju zbog koje je osnovan stvarajući sliku da je njegovo dalje postojanje nepotrebno ili nemoguće.
Teza treća: Sudovi rade protiv penzionera, tako što ne presuđuju u korist onih među njima koji su pokradeni.
Teza četvrta: Ustavni sud radi protiv penzionera i svojim ćutanjem štiti neustavne i nerazumne odluke aktuelne vlasti.
Dakle, nije privid.
Iz svega gore nabrojanog, kao i mnogih drugih dokaza, možemo da konstatujemo sledeće: Penzioneri su nepoželjni svedoci kriminalnog ponašanja dela vlasti u odnosu na sredstva koja su u prethodnim decenijama izdvajali, i najljući protivnici kriminalnog ponašanja današnjih poslodavaca prema današnjim zaposlenima, budućim penzionerima.
Takođe su nepoželjni svedoci rada dela političara koji i danas posmatraju, i samo posmatraju, šta se i kako radi, i prave se da ne vide ono što svi vide: krađu sredstava koja bi trebalo da budu uplaćena u Fond PIO, obezvređivanje i urušavanje imovine Fonda i prećutno odobravanje aktuelne vlasti.
Ima li u Srbiji pravde za građane?
Da li ima pravde u Srbiji za penzionere?
Kako sada stvari stoje – nema!
Iz ovoga proizlazi sledeće pitanje: Da li ima pravde u Srbiji za zaposlene?
Kako sada stvari stoje – nema!
Svedoci takvog rada i stanja, nigde, pa ni u Srbiji nisu poželjni. Znači da 1.700.000 penzionera u Srbiji, treba da shvate da su – nepoželjni.
Kome su nepoželjni penzioneri u Srbiji?
Onima koji bi i dalje da se bogate kriminalnim poslovima, da svoje bogatstvo stiču na tuđim leđima, zavlačeći ruke u tuđe džepove, a ne stvarnim radom, stvaranjem novih vrednosti.
Znaju oni da je ovako i brže i lakše, naročito kada vlast na sve to žmuri i pravi se da ne vidi.
Dugi niz godina sindikati traže da se u Srbiji urade socijalne karte, ali da se urade i imovinske karte. Dugi niz godina, predstavnici vlasti koji se periodično smenjuju, pričaju o tome, kako su upravo započeli taj posao, kako će ga uskoro završiti, samo što nije gotov… I ništa!
Naravno, svi znamo kome ovakva situacija odgovara i kome ne odgovara.
Znate kada ćemo dobiti socijalne i imovinske karte?
Kada ih nateramo da to naprave.
Malo o međugeneracijskoj solidarnosti
Vekovima, u sindikalnom organizovanju, najskuplja i najvažnija reč je – solidarnost!
Ta magična reč, koja ledi krv u žilama poslodavcima, krupnim kapitalistima, pa i državnim organima koji ih štite u njihovim nečasnim i kriminalnim radnjama. Ta magična reč koja budi nadu u bolji život zaposlenima i njihovim porodicama. Ta magična reč koja je svetlo na kraju tunela, za mnoge kojima je nametnuto da budu robovi. Ta reč koja je stotinama godina spasavala od smrti milione ljudi.
Solidarnost među zaposlenima!
Solidarnost među penzionerima!
Solidarnost između zaposlenih, koji će jednoga dana postati penzioneri i sadašnjih penzionera!
Da li je solidarnost moguća danas?
Dokazano i provereno stotinama hiljada puta – solidarnost je moguća i poželjna svuda gde građani, ili određene grupe građana, ne mogu da ostvare svoja osnovna prava.
Da li je moguće ostvariti solidarnost zaposlenih i penzionera?
Jeste. Zato što su penzioneri sa svojim višedecenijskim iskustvom sposobni da prepoznaju odluke vlasnika krupnog kapitala koje su štetne po građane i zaposlene. Penzioneri moraju biti inicijatori akcija osvetljavanja takvih aktivnosti i pokretači borbe protiv njih.
A zaposleni? Oni imaju moć. Oni imaju pravu moć, koja ima takvu snagu i silu, da od nje drhti pola planete.
Hoćemo li uspeti da ostvarimo ovakvu harmoniju?
Većina će reći da je to neostvarivo, nemoguće. Ali, svaka borba je bolja od čamotinje u lažnim obećanjima.
I najduža putovanja počinju prvim korakom.
Načinimo onda taj prvi korak – sve je u nama!
Drage koleginice i kolege, srećna nam i uspešna nova 2020. godina!
Ljubiša Babić,
generalni sekretar
Udruženja sindikata penzionera Srbije
Fotografija: Umetnički kvart 798, Peking