Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2016. Dušanka (Novi Kozarci): Ženska priča

Dušanka (Novi Kozarci): Ženska priča

Dušanka (Novi Kozarci): Ženska priča

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija iz kultnog filma 1970. – „Love Story“

Beše snežni decembar sedamedeset i neke, kad sam krenula iz mojih Kozaraca preko Kikinde, Zrenjanina za Beograd, da bih išla dalje, drugim busom za Aranđelovac, kod sestre i zeta na doček Nove godine i da se vidimo.
Otac i ja smo puno radili po njivama i oko stoke, pa mi je putovanje prijalo.

Kad sam stigla u Beograd, prešla sam u drugi prevoz za Aranđelovac. Pored mene je seo jedan fin i zgodan mladić. Sestra je sela preko puta nas. Ja sam uzela ženski časopis „Bazar“ da prelistam, a njegova sestra zatraži novine. Dala sam joj, naravno, a ona kaže: „Srce si“. Njen brat je krenuo sa pričom koju sam ja rado prihvatila. Ja sa mojih dvadesetak godina, a i on je bio tu negde. Kaže da su i oni iz Banata, idu kod sestre i to u isti deo grada. Koja slučajnost. Puni elana i želja. Sve mi je izgledalo idealno romantično.

Pogled kroz prozor, preko Avale starim putem. Sneg se belio, a drveće puno inja. Sve je bilo svečano belo i lepo. Kao mlada u venčanici. Ostalo mi je to u sećanju posle četiri decenije. Uzeli smo isti taksi i izašli na istom mestu. Predložio mi je da se nađemo popodne da idemo u grad. Nisam odbila, ali nisam ni izašla. Onda sam se dala u razmišljanje. Pa, ja njega uopšte ne poznajem.

Možda je oženjen, ko zna kakve je naravi, možda ovo, možda ono. Pa šta će moji reći, prvi put ga vidim, a da izlazim s njim. Tako da sam odustala od susreta sa žaljenjem.

Sa sestrom i zetom sam fino provela doček Nove godine u prijatnom raspoloženju. Priče i čašćavanja je bilo, kako samo sestre mogu. Ali osećaj propusta je bio prisutan.

Pre par godina odem opet u Aranđelovac za Gospojinu. Vašar veliki, čitava ulica puna naroda i razne robe. Muzika trešti sa svih strana. Roštilj miriši, ražnjevi se okreću. Ima svega, od igle do buradi i kazanova za rakiju. Pa ringišpili i to me sve podseća na detinjstvo i ranu mladost. Kad su to bile glavne zabave na selu i poneka priredba i igranka. To je za mene bila uvek atrakcija. Naroda puno jedva se mimoilaze. (Što bi rekli stari: U gužvi se i deca prave. Malo šale ne škodi).

Ugledam neke polovne sandale kod jedne žene. Treba mi baš tako veći broj, retko imam priliku da nađem tako nešto. Priđem i kupim. Baš mi pašu, žena fina i prijatna. Pita odakle sam. Kažem od Kikinde. Kaže i ona je iz Banata. Prepoznam mađarski akcenat. Upitam je da li ima brata i sestru. Ispostavilo se da je ona sestra mog saputnika iz sedamdeset i neke. Pitam kako brat. Porodično stanje i sve tako. Kaže, penzioner je, udovac ostao sa decom. Predloži mi da mu se javim ali uvek me spreče neka pitanja bez odgovora. Dugujem mu izvinjenje za sastanak 70-i-neke.

Dobro je imati i lepih uspomena i odvijati filmove.
Možda se i sretnemo u staračkom.

Dušanka Vukoman, Novi Kozarci kod Kikinde


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“