Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Tog septebarskog jutra, taman sam bio doručkovao i spremao se da izađem iz stana, zazvonio mi je mobilni. Kad sam ga ukljjučio, duboki i rapavi muški glas mi je parao uši i upitao me da li sam ja ta osoba koju traži. Naravno, odgovor je bio potvrdan. Odmah me je upitao:
„Da li biste mogli da me primite na jedan vrlo važan razgovor?“, rekao je pošto se predstavio ko je i objasnio da me je našao na spisku sudskih tumača za turski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu. Kao turkolog, jako sam mu potreban kao prevodilac za par dana boravka u Turskoj.
„Naravno“, odgovorio sam.
Pošto smo se dogovorili o času sastanka, u zakazano vreme bio je kod mene u stanu.Insistirao je da zajedno idemo za Tursku jer njegova sestričina i njena najbonja drugarica, dve studentkinje, nalaze se u zatvoru u Bursi u Turskoj. Suđenje im je za nekoliko dana i ja sam mu potreban kao sudski tumač. Odmah je potencirao da neću imati nikakvih troškova i da ću biti bogato nagrađivan za prevodilački rad. Na pitanje o čemu se radi, odmah mi je kratko odgvorio:
„Trgovina belim robljem i prinudni brak“.
Sve mi je bilo jasno. Nisam više insistirao na detaljima. Razgovor je bio vrlo kratak.
*
Ujutru smo se našli u dogovoreno vreme. Jedan njegov prijatelj nas je odvezao do aerodroma. Kad smo sletali u Istanbul, već je bilo dosta kasno popodne.
Dobrodošlicu nam je poželeo sam vlasnik hotela. Naime, vlasnik hotela je bio izvesni Sulejman, inače čovek iz naših krajeva, odnosno, iz okoline Novog Pazara. Njegovi roditelji su se, sa dva sina, doselili 1953. godine u Tursku. Dve sestre koje su bile udate, ostale su u zavičaju. Kad su stigli u Istanbul, Sulejman je imao devetnaest, a njegov mlađi brat sedamnaest godina. Od malo zemlje i stoke koji su prodali, u Istanbulu su kupili plac na periferiji grada. Od nešto novca što im je ostalo, uspeli su da sagrade jednu straćaru, tako da, koliko-toliko imali su krov nad glavom.
Otac, iako je bio u poodmaklim godinama i bolešljiv, svašta je radio kao nadničar, dok je Sulejman, s jednim magarcem kog su kupili, prodavao drva po gradu. Drugi brat je uspeo nekako da se dočepa Austrije gde je radio kao fizički radnik i pomagao roditeljima. Malo-pomalo, braća uspevaju da kupe jedan polovan autobus. Počeli su da na liniji Istanbul – Novi Pazar voze turiste, odnosno, trgovce iz starog zavičaja. Brat se ubrzo vratio i priključio svom starijem bratu. Posao im je krenulo i dobro im je išlo.
Danas su braća među najbogatima u Turskoj. Pored velikog broja hotela po svim gradovima Turske, imaju i letovališta na primorju gde su izgrađeni ogromni hotelski kompleksi i drugi prateći sadržaji za intenzivan turizam. U njihovim odmaralištima boravi veliki broj turista iz balkanskih zemalja, Čeha, Rusa i ostalih turista iz svih zemalja Zapadne Evrope i same Turske.
Oni su razvili čitav lanac turističkih agencija po glavnim gradovima širom Evrope, i sa svojim luksuznim turističkim autobusima dovoze turiste do svojih hotela i odmarališta. Pored toga, razvili su i drumski saobraćaj. Njihovi autobusi krstare po svim destinacijama Turske i širom Evrope i Azije.
Sulejman je držao stalne autobuske linije ka mnogim gradovima Sandžaka i Kosova i Metohije. Jedan od njegovih autobusa bio je zaplenjen na našem graničnom prelazu Gradina kod Dimitrovgrada jer su u autobusu carinarnici zapljenili izvesnu količinu zlata. Zbog toga je i autobus zaplenjen.
Moj poslodavac Nedeljković, s obzirom da je bio javna i uticajna ličnost, obećao je Sulejmanu da će intervenistai kod Uprave carine i da će mu izbaviti autobus. Stoga se Sulejman angažovao oko nas. Ne samo što je nas ugostio, nego je i svugde išao sa nama, vozio nas svojim kolima i sve troškove je snosio.
U Turskoj ima puno doseljenika iz iz Jugoslavije, naročito iz Sandžaka, sa Kosova i Metohije, Bosne i Hrcegovine i Makedonije. Tamo, uopšte, nepoznavanje turskog jezika ne predstavlja problem za turiste i trgovce. Svuda se čuje srpski jezik.
**
Sledećeg dana po našem dolasku, Sulejman nas je vozio za Bursu. Bursa je po veličini četvrti grad u Turskoj. Grad leži u plodnoj kotlini na severnim obroncima planine Uludag. Inače ta planina bila antički maloazijski Olimp na jugu starogrčke regije Marmara, udaljena dvadesetak kilometara od Mramornog mora.
Pre polaska, Nedeljković je izrazio želju da sedi na zadnjem sedištu, tako da sam ja sedeo na suvozačevom sedištu dok nas je Sulemajn, iz poštovanja prema nama, lično vozio. Nije hteo da nas vozi njegov vozač. U početku, sa Nedeljkovićem smo ponešto razgovorili, ali posle smo prestali. Usput, jedno vreme smo ćutali. Primetio sam da Sulejman nije neki pričljiv čovek. Malo je govorio, mahom je pažljivo slušao. Redovno je sagovornika gledao pravo u oči i klimao glavom u znaku odobravanja. Govorili smo, naravno, na srpskom, zbog Nedeljkovića. Nedeljković je bio potišten i skoro da mu nije bilo stalo ni do čega, niti je pokazivao interes za naš razgovor.
Sulejman je govorio dosta ponosno, naročito o neprekidnim vezama sa zavičajem. Saznao sam da često odlazi i redovno održava veze sa rođacima u zavičaju. I u njegovim firmama mahom su zaposleni doseljenici i svi su mu zahvalni i poštuju ga. On se ponosio time. Govorio je kako onima u zavičaju pomaže, ne samo rođacima, nego i meštanima gde je rođen. On im je asfaltirao put jer su bili potpuno odsečeni od sveta; uveo im je struju jer su doskora živeli u mraku.
Imao sam utisak da mu je moj razgovor potpuno otvorio nostalgičnu ranu. Kao da sam potrefio žicu gde i šta ga najviše tišti i o čemu najviše voli da priča. Nije krio ni setna sećanja prema zavičaju i želju da se vrati. Životna mu je želja da tamo provede staračke dane i da tamo umre. Da bude ukopan u zemlju – kako je rekao − iz koje je i pronikao. Više puta je naglasio da je umoran od biznisa, gradske džungle i da ga taj ogroman kapital guši i da mu ne da spokojno da živi.
Celog života je jurio za novcem, za bogatstvom, računajući da će mu budućnost biti bolja, ali, kako je sam rekao, taj samar ambicija i želja toliko ga je opterećivao da je pokleknuo pod njegovim teretom. Nikada nije spokojan. Noći mu najteže padaju. Ne može da spava. Ujutru ustane umorniji nego kad je legao.
„Bolje i mirnije sam živeo kad nismo imali ništa. Kada samo imali samo magarca, bar sam imao miran život i miran san. Bio sam spokojan. Ne samo što sam bio mlad, to se potrazumeva, nego što sam bio psihički zdrav. Vidiš prijatelju“, rekao je “ novcem ne možeš da kupiš duševni mir, niti sreću.“
Odjednom je zastao. Pažnju mu je privuklo Nedeljkovićevo hrkanje. Nas dvojica samo smo se pogledali. Gledajući ga preko retrovizora reče:
„Spava kao top.“
Onda je nastavio:
„U mom Pešteru sve miriše. Miriše zemlja, trava, voda i vazduh. Tamo je sve drugačije nego ma gde drugde. Tamo je idilično i kada je zima i kad je leto, kad je proleće i kad je jesen. A zimi… Zima je nešto posebno. Tamo zima traje šest i više meseci, a meštani budu odsečeni potpuno od sveta. Žive svoj svet, svoje živote.“
„Zimi se sve smrzava. Kad vetrovi fijuču, i kada mećava pravi svoje smetove kao što vetrovi na pustinji prave dine, to je ta pešterska priroda. Tamo se u vazduhu pomešaju razni zvuci. Zvuci vetra i rika divljači, zavijanja vukova, lavež pasa kao da prkose i suprostavljaju se studeni; kao da traže pomoć za spas, milost… I stabla se cepaju, pucaju od mraza. Meštani se uvuku u svoja ognjišta, pored vatre u kojima pucketaju hrastova drva i u mirisu koji se širi od pešterskog mleka, sira i sušenog mesa. To je život! Ima li išta lepše od toga? U dugim zimskim noćima, skuplja se komšiluk i uz ljutu rakiju vode se razgovori, pričaju se priče, anegdote, ori se i pesma. Sve to ti ispuni srce, čini te spokojnim i srećnim.“
„A kada dođe proleće? Ne zna se da li igde ima nešto lepše od tog kraja. Cvetne livade po kojima pase stoka, igra se jagnjad, žubore potoci. Povetarac širi miris trave, cvetova i i miris šume. Sve to ti udahne život, produži ti vek, leči ti dušu, činiti te srećnim. Ima li išta lepše od toga na ovom svetu? Želja mi je da još jednom u životu osetim. Tu lepotu da doživim pa, onda, da umrem udišući posledni put taj pešterski vazduh.“
Opet je, za trenutak, zaćutao.
„Najverovatnije ću otići“, rekao je okrevnuši glavu prema meni. „Želja mi je da pobegnem iz ove džungle, haosa, pa i ovog prokletog biznisa. Ali… Ne dozvoljavaju mi. Supruga i ćerke se energično protive. Žena neće ni da čuje. Nju ne mogu nikako da je ubedim. Za ćerke i ne marim mnogo. One imaju svoje porodice, svoje živote. Ali, ženu ne mogu da ostavim. Ona me obavezuje.“
Opet je napravio pauzu jer ga je stalno telefon prekidao. Onda smo se ćutke vozili. Šta se sve vrzmalo u njegovoj glavi, nisam mogao znati, mogao sam samo da pretpostavljam.
Nedeljković je i dalje hrkao.
***
Putovanje do Burse nije dugo trajalo. Od Istanbula, ona je udaljena svega dvestotina i pedeset kilometara. Sa severne strane, glavnim drumom, u grad se ulazi kao lenjir pravim širokim bulevarom sa drvoredom u sredini. Sa leve i desne strane bulevara u dužini od nekoliko kilometara ređaju se razne fabrike. Tu se nalazi industrijskka zona grada.
Izdaleka gledano, na kraju bulevara, isprečio nam se zid. Dobija se utisak da nema više puta i da se ne može dalje. Tek kada se priđe bliže, vidi se da krivudave uske ulice sa starim kućama obojenim jarkim bojama vode uzbrdo prema podnožnju planine Uludag.
I danas, u centralnom delu grada, mogu se videti stare osmanlijske kuće i ostaci osmanlijskog utvrđenja. U samom centru, pored nekoliko hanova, nalazi se i sultanska kapija za ulazak u grad.
Nedaleko, na brdu se nalazi skladište topova (Tophane), koji danas nazivaju „hısar“ (tvrđava.) To je mesto gde se Osmanov sin Orhan I, osvojivši grad, proglasio prvim sultanom i podigao gradske zidine. Kad se prođe kapija, vide se renovirane osmalihjske kuće sa više redova doksata koji štrče jedni iznad drugih.
Brzo smo prošli kroz centar i stigli do hotela. Proletivši kroz centar, nisam uspeo da vidim sve znamenitiosti ovog drevnog grada.
Kad smo stigli, parkirali se ispred jednog od Sulejmanovih hotela. Hotelsko osoblje se lomilo oko nas. Trudili su seda nam što više ugode, jer im je stigao vlasnik sa svojim gostima. Sulejman je imao neki poslovni sastanak, i uz veliko izvinjenje, tražio dozvolu da nas napusti za izvesno vreme. Nedeljković je ostao u hotelu. Ja sam želeo da prošetam malo gradom. Sulejman mi je, objasnio kako da stignem do centra, zatim seo u kola i odvezao se, a ja sam krenuo pešice. Želeo sam da malo bolje upoznam grad jer sam računao da možda neću imati više prilike.
****
Bursa je zaista lep i pitom grad a ima i bogatu istoriju. Ona je grad bujnih bašta i voćnjaka, navodnjavanih planinskim potocima koji izviru na podnjožnju planine Uludag i snabdavaju čitav grad vodom. To je grad jarko obojenih kuća i uskih sokaka punih šadrvana. Inače, Turci su, po tradiciji, negovali vodu i u svakom gradu, kasabi, gradili česme i šadrvane. To ima veze i sa religijom, jer obavezno pre molitve po džamijama iziskuje se uzimanje abdesa i to pet puta dnevno.
Bursa je grad orijentalnog šarma u kom se nalaze neki od najlepših primera osmanske arhitekture. Pešačio sam sporo, radoznalo razgledajući sve ono što mi je privuklo pažnju. Stao sam ispred svakog drevnog objekta, razgledao, čitao kratak istorijat zdanja na tabli: kad je izgrađen, ko je ktitor i ostale podatke o njemu.
Ulu Camı (Velika džamija iz 1399. godine) monumentalna je građevina sa dvadeset kupola. Ona me je impresionirala svojim raznolikostima i finoćom svojih ukrasa. Mislim da je ona jedinstvena u Turskoj. Zapanjuje svojim impresivnim izgledom koja stoluje vekovima i služi kao ukras gradu.
Ništa nije manje interesantna i impozantna Ješil Camı (Zelena džamija iz 1421 godine.). Ona je svojom izgradnjom označila početak čisto turskog stila u islamskoj arihtekturi. Ona se nalazi na velikom kompleksu u kojem se nalazi i medresa, biblioteka i dalekočuveni veliki šadrvan sa nekoliko ispusta koji služe vernicima da uzimaju abdesa pre nego što uđu u ovo zdanje.
Svi srednjovekovni spomenici su koncentrisani u jezgru grada. Tu se nalazi i takozvani Zeleni mauzolej u kom se nalazi turbe sultana Mehmeda I. Zatim, džamija Muradija (Muratova džamija). Podigao ju je sultan Murat XI početkom XV veka. Inače, on je poslednji osmanski vladar koji je stolovao u Bursi. Preselio je prestonicu u današnje Jedrene. U velikom parku oko džamije nalaze se turbeta osnivača. Značajni spomenik je svakako i medresa iz XV veka u kojoj se danas nalazi Arheološki muzej.
Zbog svoje lepote i značaja, Zelena džamija još nosi naziv Dragulj Burse. Sagrađena je za vreme sultana Mehmeda I između 1421. i 1424. godine na uzvišenju istočno od centra, na par minuta pešice od mosta Irigandi, čuvenog mosta na kojem se ređaju brojne prodavnice i magaze. (Irgandı Sanat Köprüsi).
Most je jedan od samo četiri starih mostova na svetu koji čitavom dužinom imaju prodavnice. (Ostali čuveni mostovi u svetu su: Ponte Rialto u Veneciji, Ponte Vechio u Firenci i Pultney Brintel Bahte u Engleskoj.) Prema istorijskim zapisima, most koji je prvi put sagrađen 1442. godine imao je 31 prodavnicu i dva skladišta. Bio je delimićno oštećen tokom zemljotresa 1885. godine, a delom urušen prilikom rata za nezavisnost u XX veku. Potpuno je rekonstruisan posle proglašenja Republike. Osim suvenirnice u kojoj se prodaju proizvodi starih zanata, na mostu se nalazi i kafedženica i čajdžinica.
Zelena džamija prestavlja deo većeg islamskog religioznog kompleksa koji se sastoji od medrese turbeta, velike kuhinje i hamama. I Bursa nosi naziv po ovom kompleksu. Džamija je dobila ime po rezedo-zelenim ili po tirkiz-plavim pločicama koje krase unutrašnjost zdanja. Jedna je od prvih džamija u Turskoj koja, arhitentonski gledano, predstavlja prelaz iz seldžučke u osmanlijsku arhitekturu.
Odmah posle Zelene džamije, stepenice vode do vrha platoa na kojem je smešteno interesantno tirkizplavo turbe – Mauzolej sultana Mehmeda I. Na ulazu turbeta još stoje drvena vrata sa fantastičnim duborezom, dok su unutrašnji zidovi, kao i spoljni ukrašeni tirkiznim pločicama. Sultan Mehmed I se smatra obnoviteljem Osmanskog carstva jer je njegovom zaslugom ono doživelo ponovni uspon posle oslobođenja od Mongola prvom polovinom XV veka.
Tu se nalaze i mauzoleji mnogih sultana i prinčeva osmanlijske dinastije. Čak je tu i turbe poznate sultanije Hurem. Robinja Aleksandra je dovedena u harem sultana Sulejmana Veličanstvenog kao robinja iz Ukrajine, a kasnije postaje zvanična sultanija. U ovom kompleksu su mauzoleji Sulejman Veličanstvenog, njegove žene Hurem i njihovih sinova. Sultan Sulejman Veličanstveni je najviše širio granice carstva. On je stigao čak do Beča i mesecima je držao grad pod opsadom.
Većina sultana je za žene uzimala mahom hrišćanke. Sam sultan Orhan I (prvi progla-šeni sultan) za ženu je imao vizantijsku princezu koja je dobila tursko ime Nülıfer Hatun. Njihov sin je bio sultan Murat I ubijene u Kosovskoj bici (1389).
Grad je najviše napredovao tokom vizantijske vladavine nakon što je car Justiinijan I sagradio palatu u gradu. Bursa je među prvim većim gradovima koje su zauzeli Turci Seldžuci krajem XI veka, ali je početkom Prvog krstaškog rata, 1096. godine, nekoliko puta prelazila iz ruke u ruku. Nakon pada Carigrada u ruke krstaša, Bursa je postala centar vizantijskog otpora,
Nakon osnivanja Republike Turske 1923. godine, Bursa je postala jedno od najvećih industrijskih središta u zemlji. Ona je u XX veku postala centar automobilske industrije. U gradu i u okolini imaju svoje pogone Fijat, Reno, Karsan (turski proizvozač), Pežo. Tu imaju pogone i brojni proizvođači auto delova kao što su Boš, Magneti Mareli, Valeo i Delfi.
Pored toga, Bursa je ostala centar tekstilne industrije (predionice pamuka i vune). Tu su i brojne fabrike prehrabene industrije, bezalkoholnih pića i ostalih proizvoda. Bursa poseduje i veliku čeličanu.
Bursa je danas jedna od najpopularnih destinacija zimskog turizma zbog brojnih skijališta na planini Uludag. U njoj se nalaze dva javna i jedan privatni univerzitet. Grad ima i svoj aerodrom.
*****
Celo popodne sam šetao po gradu i divio se brojnim zdanjima koje su krasila ovaj zaista,lep grad. Pri kraju moje šetnje, obišao sam i čuvenu Uzun Čarši (Dugački bazar) koja je isto pokrivena kao Kapali čaršija u Istanbulu.
Pošto sam bio ogladneo, želeo sam da obiđem i čuveni restoran gde je nastao poznati turski specijalitet iskender kebap. Taj čuveni turski specijalitet je nastao baš u ovom gradu i u originalnom restoranu koji posluje i dan-danas. Kad sam ušao, dočekao me je sredovečan čovek, sa lepim crnim negovanim brkovima i ponudio mi je sto namestivši mi stolicu da sednem. (U mnogim čuvenim restoranima, po tradiciji, goste dočekuje vlasnik.) Nije mogao da pretpostavi da sam stranac, jer se to po jeziku nije moglo odmah zaključiti.
Čim sam seo, odmah sam ga upitao da li je ovaj restoran Mehmetogluvih i da li se može dobiti Iskender kebap po originalnom receptu. Čovek se u prvih mah iznenadio, ali se brzo sredio i ljubazno mi je odgovorio:
„Da, gospodine. Nalazite se upravo u restoranu u kome je nastao naš originalni Iskender kebap po receptu mog pradede. Ja sam njegov praunuk i vlasnik ovog restorana. Restoran drži naša loza od nastajanja pa sve do danas.“
Pričali smo još o nekim drugim stvarima. Ubrzo je stigao konobar koji je doneo moje jelo. Selim, sadašnji vlasnik restorana, pošto je konobor lepo servirao, reče:
„Vidite, prijatelju, ovo jelo je“, pokazao je na moj tanjir, „nastalo baš u ovom restoranu i ono je postalo nacionalni specijalitet. Moj pradeda Iskender Mehmetoglu je još 1876. godine promenio način pripremanja klasičnog roštilja, tako što je dotadašnji horizontalni ražanj postavio uspravno i da se stalno okreće. Na taj način, turska pečena jagnjetina koja se vekovima okretala na ražnju postala je doner kebap.“
„Pored toga, Iskender je osmislio da meso iseče na veličinu šnicle, pre stavljanje na ražanj, izvadi kosti, te da kada fino porumeni meso, iseče nožem u tanke šnitove. Ražanj koji se okreće nazvan je ‘Iskender döner kebap’ ili ‘Iskender rotarijući roštilj’. skraćeno samo ‘doner’. Ovo jelo, kao vid brze hrane, kod nas je poznatije kao giros koji je u Grčkoj ušao u upotrebu tek posle dvadeset godina.
Nešto kasnije, moj pradeda je mesu dodao još neke sastojke i priloge, te je tako nastao originalni Iskender kebap, koji se služi kao glavno jelo. Uz to se služi prepečeni (beskvasni) hleb“, pokazao je prstom na parčiće hleba, „i sitno isečeni Iskender doner kebap prelije se toplim puterom. A sa strane se dodaje kao prilog – jogurt i komadi prepečene papričice i paradajza.“
Dok je pokazivao prstom na sastojke jela u tanjiru, ja sam pažljivo slušao objašnjenje. Dok sam obedovao, vlasnik restorana je pričao i o drugim stvarima. Na kraju sam mu se zahvalio na gostoprimstvo i dao mu broj telefona. Ukoliko ga navede put u Beograd, da mi se obavezno javi. Ispratio me je do izlaza. Uz obostrano zahvaljivanje, napustio sam restoran.
U hotel sam stigao dosta kasno u noć, jer sam, i dalje, razgledao ovaj divan i drevan grad.
Al De Ljuta; Surčin
Fotografija: Bursa, Turska, Ilker Simsekcan on Unsplash