Žižek: Izbor u doba koronavirusa – Globalni komunizam ili zakon džungle

Slavoj Žižek smatra da nas doba koronavirusa stavlja pred izbor: ili ćemo odabrati globalni komunizam – prerađeni i prilagođeni, ili zakon džungle. Zakon džungle podrazumeva preživljavanje najjačih. Ako smo i sigurni da smo među najjačima, želimo li da živimo u takvom društvu?
Prevod teksta poznatog slovenačkog filozofa za Russia Today

Širenje panike u vezi sa koronavirusom stavlja nas pred krajnji izbor – ili ćemo delovati po najbrutalnijoj logici opstanka najsposobnijih ili na osnovu neke vrste prilagođenog komunizma uz globalnu koordinaciju i saradnju.

U našim medijima se neprekidno ponavlja formula “Bez panike!”. Zatim dobijamo izveštaje koji jedino izazivaju paniku. Situacija liči na neku od onih koje pamtim iz moje mladosti u komunističkoj zemlji. Kada bi vladini službenici uveravali javnost da nema razloga za paniku, svi smo ta uveravanja shvatali kao jasan znak da su i oni sami u panici.

Situacija je isuviše ozbiljna da bi se gubilo vreme na paniku

Panika ima sopstvenu logiku. Činjenica da su, u Velikoj Britaniji, usled panike zbog koronavirusa sa polica prodavnica nestale i rolne papira podseća me na čudan incident sa toalet pairom iz moje mladosti u socijalističkoj Jugoslaviji. Odjednom su počele da kruže glasine da nema dovoljno toalet papira u prodavnicama. Vlasti su odmah izdale saopštenja da ima dovoljno toalet papira za normalnu potrošnju. Začudo, ovo ne samo što je bilo istina, već su ljudi uglavnom verovali da je istina.

Međutim, prosečan potrošač je razmišljao na sledeći način:
“Znam da ima dovoljno toalet papira i da su glasine bile lažne, ali šta ako neki ljudi ove glasine ozbiljno shvate? Oni će, u panici, početi da kupuju prevelike rezerve toaletnog papira što će zaista izazvati nedostatak. Zato, bolje da i sam kupim rezerve.”

Čak nije ni potrebno verovati da su neki drugi glasine shvatili ozbiljno – dovoljno je pretpostaviti da neki drugi veruju da postoje ljudi koji glasine shvataju ozbiljno – efekat je isti – stvarni nedostatak toalet papira u prodavnicama. Zar se nešto slično ne dešava danas u Velikoj Britaniji i u Kaliforniji?

Neobičan pandan ovoj vrsti trenutne prekomerne panike jeste potpuni nedostatak panike tamo gde bi ona bila u potpunosti opravdana. Poslednjih par godina, nakon epidemije SARS-a i ebole, iznova nam je govoreno da je samo pitanje vremena kada će se pojviti nova, mnogo jača epidemija. Iako smo racionalno uvereni u istinitost ovih strašnih predviđanja, nekako ih nismo shvatali ozbiljno i oklevali smo da delujemo i da se uključimo u ozbiljne pripreme. Jedino mesto gde smo se bavili ovim jesu apokaliptični filmovi kao što je film “Zaraza” (Contagion).

Ono što nam govori ovaj kontrast jeste da panika nije pravi način suočavanja sa stvarnom pretnjom. Kada reagujemo u panici, pretnju ne shvatamo dovoljno ozbiljno. Naprotiv, trivijalizujemo je.

Razmislite samo koliko je smešna preterana kupovina tolet papira. Kao da je to što neko ima dovoljno papira čini ikakvu razliku u jeku smrtnonosne epidemije.

Pa šta bi onda bila odgovarajuća reakcija na epidemiju koronavirusa? Šta bi trebalo da naučimo i šta bi trebalo da uradimo kako bi joj se ozbiljno suprotstavili?

Šta mislim pod komunizmom

Kada sam naveo da bi epidemija koronavirusa mogla dati novi podstrek životu komunizma, moja tvrdnja je bila, očekivano, ismejana.

Iako izgleda da je čvrsti pristup kineske vlade krizi uspeo – barem je uspeo mnogo bolje od onoga što se sad događa u Italiji, stara autiritarna logika komunista na vlasti je takođe jasno pokazala svoja ograničenja. Jedno od njih je bilo da će strah od donošenja loših vesti onima koji su na vlasti (i javnosti) nadmašiti stvarne rezultate.

Ovo je očigledno bio razlog zašto su navodno uhapšeni oni koji su prvi delili informacije o novom virusu. Postoje izveštaji da se slične stvari dešavaju i sad.

“Pristisak da Kina ponovo počne da radi nakon zatvaranja zbog koronavirusa oživljava staro iskušenje: štelovanje podataka tako da višim zvaničnicima pokažu ono što oni žele da vide”, izveštava Bloomberg.

“Ovaj fenomen se dešava u Džeđang provinciji, industrijskom centru na istočnoj obali, u vidu korišćenja električne energije. Najmanje tri grada tamo su zadala lokalnim fabrikama da podignu potrošnju električne energije jer koriste podatke da bi pokazali ponovni rast proizvodnje, kažu ljudi koji se bave ovom temom. To je podstaklo neka preduzeća da pokrenu mašine čak i kada su im fabrike bile prazne, kažu ljudi.”

Takođe možemo da nagađamo šta će se desiti kada oni na vlasti primete ovo varanje. Lokalni upravnici će biti optuženi za sabotažu i žestoko kažnjeni, čime će se umnožiti začarani krug nepoverenja…

Ovde je potreban kineski Žulijan Asanž kako bi izložio javosti ovu skrivenu stranu toga kako se Kina nosi sa epidemijom.

Pa ako ovo nije komunizam koji sam imao na umu, šta onda mislim pod komunizmom? Da bi došli do toga, dovoljno je da se pročitaju saopštenja za javnost Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

Direktor SZO dr Tedros Adhanom Gebrejesus rekao je 6. marta da iako su zdravstveni zvaničnici širom sveta sposobni da se uspešno bore protiv širenja virusa, ova organizacija je zabrinuta zato što u nekim zemljama nivo političke posvećenosti ne odgovara stepenu pretnje.

“Ovo nije vežba. Ovo nije vreme za odustajanje. Ovo nije vreme za izgovore. Ovo je vreme za povlačenje svih kočnica. Države su se pripremale za ovakve scenarije decenijama. Sada je vreme da se postupi po tim planovima”, rekao je Tedros.

“Ovu epidemiju možemo potisnuti, ali samo kolektivnim, koordinisanim i sveobuhvatnim pristupom koji angažuje čitav mehanizam vlasti.”

Moglo bi se dodati da takav sveobuhvatan pristup treba da prevaziđe mehanizme pojedinih vlada. On treba da obuhvati lokalnu mobilizaciju ljudi van državne kontrole, kao i snažnu i efikasnu međunarodnu koordinaciju i saradnju.

Ako će hiljade biti hospitalizovane zbog respiratornih problema, biće potreban znatno veći broj respiratora, a da bi ih dobila, država bi trebalo da interveniše direktno na isti način kao što interveniše u ratnim uslovima kada je potrebno hiljade pušaka, i treba da se oslanja na saradnju sa drugim državama.

Kao i u vojnoj kampanji, trebalo bi deliti informacije i u potpunosti koordnirati planove. OVO je sve što mislim pod “komunizmom” koji je potreban danas ili kako je to rekao Vil Haton:

“Danas, jedan oblik neregulisane, slobodnotržišne globalizacije sa svojom sklonošću krizama i pandemijama sigurno umire. Ali se rađa drugi oblik koji prepoznaje međuzavisnost i prvenstvo zajedničkog delovanja zasnovanog na dokazima.”

Potrebna je globalna koordinacija i saradnja

Ono što još uvek preovlađuje je stav “svaka zemlja za sebe”.

“Postoje nacionalne zabrane izvoza ključnih proizvoda kao što su sanitetska oprema, a države se ponovo vraćaju na sopstvene analize krize usred lokalizovanih nestašica i nesistematskih, primitivnih pristupa obuzdavanja”, napisao je Vil Haton za Gardijan.

Epidemija koronavirusa ne ukazuje samo na ograničenost tržišne globalizacije. Ona takođe ukazuje na još kobniju ograničenost nacionalističkog populizma koji insistira na potpunom državnom suverenitetu. Gotovo je sa “Amerika (ili ko god drugi) na prvom mestu!” budući da se Amerika može spasiti samo putem globalne koordinacije i saradnje.

Nisam utopista kada je ovo u pitanju. Ne apelujem na idealizovanu solidarnost među ljudima. Naprotiv, sadašnja kriza jasno pokazuje kako je globalna solidarnost i saradnja u interesu opstanka svih i svakoga od nas. To je jedina racionalna egoistična stvar koja može da se uradi.

I nije u pitanju samo koronavirus. Sama Kina je do pre nekoliko meseci patila od svinjskog gripa, a sada je preti opsanost od invazije skakavaca.

Osim toga, kao što je Oven Džons napomenuo, klimatska kriza ubija mnogo više ljudi širom sveta od koronavirusa, ali ne dižemo paniku zbog toga.

Sa stanovišta ciničnog vitaliste, moglo bi se doći u iskušenje da se koronavirus posmatra kao korisna zaraza koja omogućava čovečanstvu da se reši starih, slabih i bolesnih, poput čupanja napola trulog korova, i na taj način doprinosi globalnom zdravlju.

Široki komunistički pristup za koji se zalažem jedini je način da ostavimo iza sebe takvo primitivno vitalističko stanovište.

Znaci smanjivanja bezuslovne solidarnosti već su primetni u tekućim raspravama, kao što je slučaj u ulozi “tri mudraca” u slučaju da epidemija dobije katastrofalni obrt u Velikoj Britaniji:

“Pacijentima Nacionalnog zdravstvenog sistema mogla bi biti uskraćena zdravstvena nega koja bi im mogla spasiti život tokom ozbiljne epidemije koronavirusa u Britaniji ako bi jedinice intenzivne nege imale problema da se sa njom izbore, upozorili su lekari. Prema protokolu ‘tri mudraca’, tri viša konsultanta u svakoj bolnici biće primorana da donesu odluke o racionalizaciji zdravstvene nege, kao što su respiratori i slobodni kreveti, u slučaju da bolnice budu prepune pacijenata.”

Na koje kriterijume će se oslanjati “tri mudraca”? Žrtvuj najslabije i najstarije? I neće li ova situacija otvoriti prostor ogromnoj korupciji? Zar takvi postupci ne ukazuju na to da se spremamo da primenimo najbrutalniju logiku preživljavanja najzdravijih?

Dakle, ponovo, krajni izbor je: ovo ili nekakva vrsta prerađenog komunizma.

Slavoj Žižek

Izvor: Russia Today
FotografijaToa Heftiba za Unsplash

Slavoj Žižek je slovenački filozof, kulturni kritičar i teorijski psihoanalitičar. Viši istraživač na Institutu za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Ljubljani, profesor nemačkog na Univerzitetu u Njujorku i međunarodni direktor Birkbeck instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu.

Ovaj tekst je napisan i objavljen na portalu Russia Today 10. marta. 2020. godine, dan pre nego što će SZO proglasiti pandemiju koronavirusa.