Kad Voja Žanetić tuži penziju sudu kao David Štrbac jazavca: A najviše je tužim što mi svakog meseca donosi sramotu. Sramota me koliko imam, još više me sramota koliko nemam…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
U Večernjim novostima od 26. oktobra 2014. godine, novinar Voja Žanetić objavio tekst na temu smanjenja penzija, a u duhu poznate priče Petra Kočića „Jazavac pred sudom“. Tekst prenosimo u celosti:
Znam, gospodine sudija, da je malo čudno da sam se pred Vama pojavio sa zahtevom da se mojoj penziji sudi. I moja žena se bunila, kaže: „Gde ćeš, Davide, penziju tužiti, misliće ljudi da si poludeo!“ A nisam poludeo, još. Tek imam nameru.
Ja imam sasvim osnovanu tužbu i molim da me saslušate, pritom ne obazirući se na ovo neobično pravno stanje u kome tužena nema advokata, jerbo su oni u štrajku. Probao sam notara da dovedem, no on kaže da je slobodan u aprilu 2016. godine, te da dođem s jedno hiljadu-dve evra, videće šta može da se učini.
Pošto nemam ni te pare, ni to vreme, eto mene kod Vas ovde, uvaženi sudija. Računajmo, makar dok ne iznesem tužbu, kao da se penzija brani sama. To bi ona i rekla, samo da ume da govori.
Tužim je, gospodine sudija, zato što je izneverila moja očekivanja. Dok sam bio zaposlen i radio, shvatao sam da je moj rad neka vrsta moje ušteđevine, te da će društvo i država znati da mi vrate što sam svojim novcem plaćao penzije onima koji su radili pre mene.
Sad kad je primam, shvatam da se moja ušteđevina istopila, da su je pojela ova N čudna vremena, u kojima gora kriza zamenjuje lošu, uz pauzu za izbore – a u kojima još veća obećanja zamenjuju ona manja, ranije data. A nema ko ni da plaća moju penziju, jer nas penzionera ima nešto malo više nego zaposlenih, a duplo više nego nezaposlenih. Tako da, između ostalog, ne znam ni šta sad da kažem deci, koju sam neko vreme učio da jedino pošten rad vodi do dostojanstvene starosti. Niti imaju gde da rade, niti ih moja starost sokoli da rade pošteno.
Cenjeni sude, penziju tužim i što mi donosi stres svakog meseca. Kad je primim, odem u menjačnicu da vidim koliko bi mogao da dobijem evra, a kad bih mogao da ih kupim. Pa se iznerviram, evo, na primer, tri posto manje evra na šest meseci ja ne mogu da uzmem, pa i kad bih hteo. Potom skoknem do prodavnice, da vidim šta je poskupelo, pa se i tu iznerviram.
Račune vadim iz poštanskog sandučeta kao da su zaraženi ebolom, strepeći od iznosa koji ću na njima da vidim: da nisam zaboravio da spustim slušalicu ili da isključim bojler, koja će me kazna za to stići… I na kraju me dotuku reklame na televiziji, akcija stiže akciju, ponuda smenjuje ponudu, a moja penzija me svojim iznosom stresno podseća da džaba što je pao broj na ceni, kad nije pao broj dana u mesecu.
A najviše je tužim, poštovani delioče pravde, što mi svakog meseca donosi sramotu. Sramota me koliko imam, još više me sramota koliko nemam. Sramota me i siromaštva, kad vidim ko se sve obogatio. Sramota me što se osećam da sam nešto skrivio Međunarodnom monetarnom fondu, koji me svaki put pominje kao teret za državu, ekonomiju, oporavak, prosperitet i društvo u celini.
Sve pokušavam da se setim da li su tako oštri bili prema propalim privatizacijama, pohlepnim bankama, promašenim reformama i nesposobnoj politici, pa me sramota i što mi godine utiču na loše pamćenje, a penzija nedovoljna da se kupe vitamini i lekovi za senilnost. Sramota me ko je sve tu moju penziju branio, ko je na nju prstom pokazivao, sramota me je što sam zbog nje ćutao i zbog nje glasao, misleći „neće mene, ja sam njihov.“
Sramota me je što za nju ni onog drona ne mogu da kupim, pa da na njega obesim poslednji ček, nek zvižde njemu ko što su zviždali Albaniji, zaslužio je. On je manji no što Albanija ikad može veća da bude.
Od Vas ne tražim mnogo, već da ovu penziju po sili zakona kaznite za ono što mi je učinila. Ova prosperitetna i štedljiva država, koja za sve ima i mere i zakone, mora da ima neki paragraf, po mogućstvu sa Evropskim propisima harmonizovan, koji se odnosi na zaštitu mene – od mojih mesečnih primanja i njihovog zločinačkog iznosa.
Razumem da se društvo trudi da umiri moj nemir i skrene moje misli, pozdravljam svaki napor da se pred mene iznese nova afera, nova starleta, novi kriminal, nova svetska kriza, nova prirodna pošast, novi vojni spektakl ili nova fudbalska briga, poštujem i dobre vesti o velikim ulaganjima koja će uskoro pristići sa svih strana sveta.
Ali ja želim da ovoj sumi, koju ću primiti već koliko za koji dan, odrapite neku meru koja će biti adekvatna kazna za sve ono što mi čini poslednjih godina. Ako ona kažnjava mene, a ja ne znam ni zbog čega, molim ovaj sud neka on kazni i nju. Neka i penzija oseti neku pravdu.