Starije osobe se često osećaju usamljeno, to je poznata činjenica. Manje je poznato koji su uzroci i posledice usamljenosti.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Izolacija stare osobe retko kad je potpuna. Često postoji neko ko se o njoj brine. Štaviše, ima osoba koje cene samoću. Zapravo, nije sama samoća ono što se teško doživljava. Tugu u nama izaziva osećanje koje nam ona stvara – osećanje da smo sami. Ono se onda javlja zajedno sa drugim strahovima kao što su strah od bolesti ili od nezgode ili, uopšteno, kao strah od neizbežnog približavanja smrti – plašimo se što ćemo sve to dočekati sami.
Pre penzije, profesionalne obaveze odvlače pažnju od činjenice koja nas uznemirava – da se jednog dana treba suočiti sa smrću. Izolacija sprečava verbalizaciju ovih osećanja, tj. mogućnost da naše duševno stanje, naše strahove i ono što nas uznemirava opišemo drugima i da ih na taj način donekle umanjimo.
Pored toga, smanjivanje aktivnosti usled samoće izaziva „čulnu deprivaciju*“, odnosno smanjenje razmene sa drugim ljudima. To dovodi do smanjivanja društvenih, vizuelnih, taktilnih i emotivnih stimulansa potrebnih za dobru sliku o sebi i za osećanje da nismo sami.
Naime, komunikacija omogućava da saznamo ko smo putem slike koji nam drugi šalju o nama samima. Nakon što komunikacije nestane ili ako je ona nedovoljna, stvara se praznina. Drugi koji su nekada bili ogledalo naše ličnosti, ne igraju više tu ulogu. Rađa se utisak da više ne postojimo, dubok osećaj usamljenosti koji može, na duže staze, imati ozbiljne posledice.
* Deprivacija je stanje potpuno ili nedovoljno ispunjenih psihičkih ili društvenih potreba čoveka