Slobodanka (Zaječar): To sam ja

Slobodanka (Zaječar): To sam ja

Pesma sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna pesma“.

Fotografija: Dizajner, Nacionalni park Đerdap

Umorno sunce zalazi polako,
a žena nepoznata, bleda kao čežnja,
korača tihim hodom, hladna kao stena.
Ko je to žena?
“TO SAM JA.”

Koračam polako pustim poljanama
i širim ruke prema glasu vetra
koji sumorno zviždi i jauče
i ne čujem moju drugaricu šta mi govori:

“Stani, kuda si krenula, grupa nas je ostavila,
ostale smo same na ovoj poljani.”

Nadamnom se nadvi mutno nebo,
a slojevi magle dopreše do mene
i prekriše mi kosu rosom, a san me umorno hvata
i tera da mislim na njega.

Hladna kiša svuda lije,
a ja i dalje šetam pustim poljanama
i slutim da ću te videti.

Čujem neki šum iznad glave i brzo se okrenuh na stranu
i tad ugledah zmiju koja me vreba kao onaj crni gavran sa neba.
A bolni krici i uzdasi koje izusti promuklim glasom,
objasniše sve nejasne stvari.

A to je bio samo san, ustadoh i ugledah svoju grupu,
kako stoji pored reke i posmatra vodopad.
Stadoh i ja pored grupe i pomislih: Pa danas je dan izleta!
Priđoh blizu vodopada i ugledah lišće u bojama tvojih prekrasnih očiju,
koje se čas pojave a čas izgube negde daleko, daleko u mome snu.
Za ženu tvog života to je bio najlepši san i najlepši dan.

Slobodanka Miletić, Zaječar


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *