Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Miša Mitranović, Timok
Uzbuđenje se čvarilo kao popodnevna žega. Dan je istrajavao onako ljudski. Dugi sati su sporo prolazili kao prikaza uma. Čitavo pre podne spremao sam se za put. Lomile su se želje i bojazni. Cilj je opstajao. Izmicalo je samo nužno vreme u neku nigdinu. Vojnički ruksak dupke pun čekao je da ga stamena pleća prime. Verni saputnik mnogih mojih radoznalih traganja, grabovi štap je takođe bio pripravan. Tu je i vazda neizostavni moj književni sabrat Hemingvej, znani veteran „izgubljene generacije“ i dve sjane knjige: „Sunce se ponovo rađa“ i „Za kim zvone zvona“. I ja, izgubljenik izgubljene generacije, gde god da sam, sa svakim novim danom budim se sa mišlju da se sunce ponovo rađa. Želim i jesam samonikli i ako ne znam da li će i kada će zvoniti zvona. Znam zasigurno da je i moj život kao i svi životi samo jedno putovanje. Šta na tom putovanju sve nas čeka, nikada nije pouzdano. Svaki dan se upisuje i biva novi zapis u knjizi života. Ne trgajte bezdušno ove listove da ne osiromašite život. Listajte ih, čitajte ih… Neka oni i drugima svedoče vaše postojanje. Bili lepi ili ružni, svi dani su vredni pomena. Nisam birao, ali došli su mi, ni sam ne znam zašto i otkuda, dani kada su se u Timočkom trouglu slučili Hristos, Hemingvej i Aleksej. Ako ste radoznali, poslušajte kako. Ne lišavajte se izazova. Neki trojnik je tu na dohvat.
Sve je izazov, pa i kampovanje u prirodi samo po sebi je poseban izazov. Naći se u nepoznatom očaravajućem ambijentu, kakava sreća. Blagodet čiste prirode je nemerljiv. A tek druženje od nekoliko dana, sa divnim zaljubljenicima i čuvarima netaknute lepote. Može li sve ovo u kratki letopis da stane? Nije nužno, budući da svaka nedopričana priča budi maštu da je sebi dopričate. Neću vas lišiti tog zadovoljstva. Svaki nastavak priče je vaš.
Kao sudeonik u organizaciji i izgradnji kampa HILK „TIM-OK“ neću trošiti reči da vam opričam prethodnu nedelju dana napora i nastojanja u kojima sam učestovao, sa ekipom entuzijasta da se osnuje i pripremi tabor za izviđače iz Srbije i Makedonije. Ta naša pripremna nedelja dana, čitav je roman, a ja bih da pričam ličnu životnu priču. Ne zamerite mi. Hitam u srž da me usputni detalji ne zavedu. Ne volim rasplinutost.
Romantični grad Zaječar je moje polazište, gde sam u gostima kod sina i snajke već nedelju dana. A dvadesetak kilometara dalje, na putu prema Paraćinu, moje je buduće jednonedeljno privremeno boraviše. Uputio sam se u izviđački kamp koji ima lepo ime u kome su promućurni organizatori bajkovito vezali reku Timok i „tim“ na njemu. Po svemu sudeći, obećavajuće je ovo „OK“. Nosilo me je neko mladalačko ubeđenje, da će sve biti „okej“, kako to mladi vele. I bilo je.
Novi asfaltni drum vijuga uz tok reke. Po negde je preseca. Okolo druma su brojna nagrozdana sela kao jedri crveni grozdovi na lozi. Smenjuju se jedno za drugim. Između ostalih, na tabli zapažam upadljiv natpis „Zvezdan“. Nekako neizostavno nameće mi se pitanje: Zašto je ovo mesto ovako kršteno? Nagađam mogući odgovor, i ako ne znam pravi. Možda je neki od prvih meštana došljaka nekom budućem putniku hteo reći da je eto prispeo u zvezdani čair. I nije pogrešio. Zvezdan je načičkan kućama poput zvezda na nebu u nekoj idiličnoj noći. Čaran je ovaj čair.
Tik uz drum koji me vodi put boravišta je još jedna zagonetka. Iza jednog velelepnog mosta su raskršće i putokazi. Oni kazuju, zagonetke nema. Prolazim pored Gamzigrada. Ali putokaz za neupućenog ne rešava zagonetku do kraja. Čitam: „Gamzigradska banja“. Uzalud napinjem um da se prisetim jesam li ikada čuo za ovu banju? Ne, nisam. Žalosti me porazno saznanje da je i ovo jedna od mnogih naših banja skrajnuta i nedovoljno znana. Javlja mi se želja da je jednom posetim. Svratio bih i sada, ali uputio sam se u izviđački tabor. Gamzigrad kao i sama banja kasnije sam saznao, jer sam se za njih živo zainteresovao,nose drevnu izuzetno zanimljivu istorijsku priču. Setan sam i sada što mi tada te istorijske priče nisu bile znane. Prirodno, ja volim starine, osobito u ovim zrelim godinama. Svi ljudi trećeg životnog doba neminovno se zagledaju u prošlost, dok mladost svoj pogled drži na budućnosti.
O kako bih voleo da vam besedim pojedinosti i sve legendarno o Gamzigradu i banji! Žalim, to ovde i ovoga puta, radi neminovne dužine ove konkretne priče, iz mog prvog iskustva, priča mora da se suoči sa prazninom, tako kako se ja suočavam sa jednim tunelom, kojim sada prolazim vrlo oprezno, žudeći za skorim izlazom. Osećam dug koji treba drugom prilikom da se nadoknadi u novim pričama. Znam da ima boljih istoričara i poznavaoca od mene. Radi onih koji o ovim istorijskim prostorima ne znaju dovoljno, valjalo bi imati nove putopisne i verodostojne istorijske priče.
Saobraćaj na drumu je vrlo živ. Trube mi vozači, da me opomenu, ili da me pozdrave. Putnik sa ruksakom na leđima i grabovim štapom biva retka atrakcija u ove dane na asfaltu. Motre me znatiželjno i čude se što nisam autostoper. U po puta. na proširenju iza tunela, zastaje jedan putnički automobil lada. Čovek sa fotografskim aparatom oko vrata ljubazno pita za dozvolu da me uslika. Zanimljiv mu je putnik samotnjak. Zbori na ruskom. Razumeo sam ga šta hoće. Rado mu dopuštam. Simpatičan mi je njegov gest. Proviđenje mi danas podaruje neočekivani događaj. Razmenili smo još nekoliko uzgrednih rečenica. Dosta davno kao i mnogi drugi, kada je to bilo obavezno, i ja sam učio ruski jezik. Potvrdilo se da je lepo znati jezike. To je vredno bogastvo.
Potom je njegova ćerka fotografisala prvo nas dvojicu zajedno, a zatim skupno i familiju. Tako su nastale nenadane uspomene. One su mi u sećanjima jako drage, a osobito srčani zagrljaj nas dvojice putnika umetnika sedih brada. Možda su fotosi tamo negde završili na nekoj izložbi, u novinama, ili u ličnoj arhivi. Silno bih voleo da ih imam u svom albumu. No i pored toga, suđaj je udesio, nas dvojica nalikovali smo jedan na drugog, poput rođene braće. Znano je, da ja ličim Hemingveju, iliti Hemingvej liči na mene. Ali kad god mi ta misao blizanačka na um dođe, ja se iznova setim i mog sabrata i ruskog prijatelja Alekseja, slučajnog poznanika sa zaječarskog druma. Aleksej je jedan trojnik, putnik, retki namernik, koji straniči moj Timočki trougao. Nadam se i verujem da i sam još pamti zajedničke fotose i da čuva ovo odredište u srcu.
I ja sam sve bliže odredištu. Putujem smelo i opušteno. Čujem i Timok, koji tiho sa mnom uporedo putuje, kako pevuši kao mladoženja. Razaznajem mu melodije. One me razgaljuju. Ne osećam umor. Ruksak na leđima nije mi otežao. Hemingvej iz ranca me preslišava. Odavno smo u nekakvom dijalogu. Ni vrelina me ne ospokojava. Izbija neka opijajuća svežina iz virova i penušavih preskoka na kojima se Timok poigrava. Bruj saobraćaja sa druma se istodobno upliće u zagonetan šumor kroz celu klisuru. Sve se nekako izmešalo i utopilo u treperućoj jari. Po vrbacima čavrljaju jata ptica. Sa kosina brežuljaka, dopiru blejanja i odjek medenica. Ništa ne rastura moj trougao.
Božanstveno je ovo popodne. Vraća me u detinjstvo. Slike moga čobanovanja promiču mi umom. Samo kada bi detinjstvo moglo da se vrati. Srp života nažnjeo je puno godina kao rukoveti. Evo već su se usnopile. Ne mari. Ja sam sada slobodni umetnik. Vreme mi je da berićetnu jesen prinesem u žitnicu. Jesam zbog napabirčenih godina na silaznoj putanji života, ali ne silazim. Svako doba ima svoj zenit. Tu sam negde. Pogled ptice sa visine je pravi pogled. Osionosti u meni nema mesta.
Povratak prirodi je istovetan povratku u krilo majke. Siroče koje više nema majku, od kada je ona prošla ispod duge, na put nepovrata, danas se čežnjivo vraća prirodi. Ovim mislima nošen, hitam dalje put kampa „Tim-ok“. I evo me na domaku. Vidim okačene zastave Srbije i izviđača. Ponosno lepršaju sa uznešenog drvenog tornja. Obuzima me čudna milina. Samo dva dana ranije, i ja sam lelujao na gornjoj visini istog tornja. Srećan sam zbog pripomoći oko pravljenja drvene platforme na njemu. Raduje me što je najmlađem izviđaču pripala čast da istakne zastave penjući se na tu istu platformu.
Kamp deluje fenomenalno. Sve je tu i na svom mestu. Uvrstani po vojničkom redu, raznobojni šatori prilegli su za ledinu kao pečurke. Na sredini kampa, dominatno visoka kupa drva unakrsno složenih za logorsku vatru visine oko dva metra, deluje impresivno. Plava šatorska krila prekrilila su otmenu priručnu trpezariju sa drvenim stolovima i dugačkim klupama od dasaka. Veliki kazani i pokućstvo za kujnu, srebre se u drugom delu šatora. Razapeto kolje, povezani konopci, omeđavaju čitav kamp. Kao u košnici, vri graja od razdragane mladosti. Svako od pridošlih izviđača zna svoje dužnosti. Na njima su paradne i komandne raznorodne i srodne izviđačke uniforme. Kakva snaga i lepota! Žar srca i lica gori na sve strane.
Dočekuju me svečano, po izviđačkom redu i pravilu. Lebdim od ushićenja. Ovo se ne da opisati. Zakratko, ukazuju mi se poređenja ovdašnjih slika i onih nekadašnjih sa događaja na kojima sam učestovao u njihovim godinama. Štafete, sletovi mladosti, praznici, izviđački dani, logorske vatre, crvene marame, brigadirske uniforme… Neponovljivo i nezaboravno. Danas sam sa izviđačima na kampu istinski podmlađen. Njihova polet izaziva moj polet. Priželjkujem da im recitujem svoje pesme. Biće to večaras uz zapaljenu logorsku vartu. Za to sam i došao. Došao sam i da se po nečega prisetim iz čvorologije, orjentacije u prostoru, viteških igara… i ostalog. Lepo je barabar u svemu biti sa krasnom mladošću.
Par dana na kampu „Tim-ok“ zbiraju se u pregršt zgusnutih dešavanja. Ako bi ih hteo razvezati, ili svezati u čvorove, onako kao su to činile dečije ruke, ili ako bih ih hteo raslojiti na slojeve, kao je to moja snajka geolog raslojavala priču o stenama i kamenju znatiželjnim izviđačima na svom predavanju, ili ih oživeti kao drevne viteške igre kojima su se oni nadgornjavali, zaista priznajem malo mi je jedna priča. Ta zgusnuta dešavanja na kampu, u samo par dana, šira su od izabranog detalja kojim bi da završim čudnovatu trojnik priču. Poslednjeg dana boravka na „Tim-ok“-u doživeo sam krštenje na reci. Krštenje troje mladih neviđeno i nedokučivo iskustvo za celi život zaslužuje da bude medaljon moje priče za vas koji to možda nikada niste doživeli.
Dan je uobičajeno bio prekrasan. Lepote prirode, ambijenta, prijatna toplina, prozirni Timok, mirni vir, hladovina od nadnešenih vrba, mnoštvo izviđačke publike i meštana, preko svečanih anđeosko belih odeždi na krštenicima, činili su ovu idilu koja u ovakvoj lepoti ni san ne ume da zaluta. Obred krštenja na reci započeo je hrišćanskim pesmama iz stotina grla. Prolama se dolina Timoka. Nakon svečanog pevanja usledilo je javno kršteničko priznanje. Krštenici su na poziv sveštenika pred prisutnima i pred nebom posvedočili svoju veru. Iskazali su ličnu odluku da budu kršteni kao punoletne zrele osobe uronjavanjem u vodi Timoka. Ovo je bio pravi biblijski obred krštenja, poput krštenja Isusa Hrista u vodi Jordana.
Krštenik je jedan za drugim ulazio u vodu do pojasa. Potom je sveštenik izgovarao svečane reči krštenja držeći podignutu ruku iznad krštenikove glave, kao nekada Jovan Krstitelj kada je krštavao Isusa Hrista. Sledio je i sam čin krštenja potpunim zaronjavanjem krštenika u vodu. Nikakvog škropljenja nije bilo. Zatalasala se voda, raširili su se krugovi, publika je klicala. Amin… Amin… Krštenici su izlazili iz vode ozareni radošću. Ovim su u vodeni grob simbolično sahranjeni gresi i prošli životi. Kršteni su ustajanjem iz vode doživeli simbolično vaskrsenje i novi promenjeni život. Na obali Timoka, u tim svetim trenucima, kao da mi se priviđala stvarna scena iz filmova Hristovog krštenja na Jordanu. Bio je tu sam Hristos. Verni svedok bdeo je nad celim obredom novih sledbenika.
Tri bele latice na staklastoj vodi Timoka, troje mladih kao anđeli, nisu bili priviđenje, nego stvarnost. Biblijski obred krštenja pokrenuo je promišljanja i odluke u još nekim srcima među prisutnima. Javno su izrazili svoje želje da i oni budu ovako kršteni sledeći put. Svečanost krštenja na reci potrajala je. Ponovo su se spontano pevale hrišćanske himne. Zborilo se o večnim hrišćanskim istinama. Prepričavala ranija krštenja. Čestitalo se. Izviđači su se potom družili na kampu sabirajući višednevne utiske. Kao i kod mnogih, i za mene, krštenje je bio i ostao pečat otisnut u duši. Hristos se ovaplotio ovog dana pred mojim očima.
Dve nedelje u kampu, od one prve pripremne izgradnje kampa, do ove druge izviđačke, sa krunom nesvakidašnjeg iskustva krštenja i vizijom Hrista na obali reke, oplemenile su me, obogatile, i utrojile, sa Hemingvejem i njegovim knjigama, i novim trojnikom Aleksejem sa zaječarskog druma. Utrojeni će biti srećan ako i vas ova priča bude podstakla da ispričate vašu priču. Želim da sebe same, i sve oko vas, i ove godine zajedno oblagorodimo. Ko zna, možda će se negde danas ili sutra sklopiti novi stvarni trougao, odnosno iznedriti trojnik vredan pomena, pretočen u priču za nova dopričavanja.
Slavimir J. Zelenkapić,
Član „Kutka za kvalitetno starenje“
Crvenog krsta iz Kragujevca
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“