– Pre nego što mi je dijagnostikovan rak, starenje je za mene predstavljalo staračke pege, bol u zglobovima i zamenu kuka. Sada slavim svaki novi dan, i svako rođendan – piše blogerka…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
– Po definiciji, rođendani treba da se slave. Međutim, sve češće, društvo se mršti na starost. Sa estetskom hirurgijom, serumima protiv starenja, injekcijama, mladost se slavi a sazrevanje je zamućeno.
Kao dete, odrasla sam brojeći dane do svog rođendana. Dana kada slavimo mene. Moje rođenje. Moje postojanje u ovom svetu. Svake godine, 6. januara, ulazila sam u novo doba. Bivala sam godinu dana starija, i uvek tako videla, godinu dana mudrija. Pozivani su prijatelji, jeli smo tortu, smejali se, i nastajala su sećanja. Pa ipak, sa svakih novih 12 meseci koji prođu, slavljenje je počelo da jenjava.
Baloni više nisu kupovani. Torta više nije bila na meniju. Do mog 27. rođendana kada sam se zatekla u malom suši restoranu sa šest članova porodice oko mene. Nekako, „Kakav je osećaj kad ostariš?“, pojavilo se u razgovoru kao i svakog januara, ali sada bez pesme „Živela, živela i srećna nam bila“.
Pre nego što mi je dijagnostikovan rak, starenje je predstavljalo staračke pege, bol u zglobovima i zamenu kuka. Starenje više nije bilo nešto za slavljenje, već jednostavno jedna godina bliže domu za stare. „Staro“ je izgovarano sa posebnim tonom, kao da se smatralo klišeom, istrošenim i neželjenim. Zašto je tako? Zašto gledamo na starenje negativno sa tako lakomislenim nepoštovanjem?
Odgovor je možda senka straha od nemogućnosti da budemo oni nekadašnji mladi mi. Strah da smrt možda može biti bliže nego što želimo da priznamo. Kao dvosekli mač, smrt pogađa sve uzraste. Bez obzira koliko smo mladi, stari, životni ili slabi.
Ako ste se probudili ovog jutra sa dahom u grudima, blagosloveni ste. Preživeli ste još jedan dan i zvanično ste dan stariji.
Kada je rak uleteo u moj život kao nezvani gost na žurku, rođendani su dobili dublji smisao nego ranije. Kada vam ustanove rak to često paralizuje vaše misli o budućnosti. Pitamo se koliko ćemo još rođendana dočekati. Da li ću doživeti tridesetu? Da li ću imati unuke jednog dana? Neki pacijenti na prvim linijama borbe sa rakom pitaju se da li će doživeti sledeću nedelju. Neki se pitaju da li će doživeti sutra.
Koliko god da je to kliše, svaki dan je zaista dar. Zašto onda rođendani više nisu trenuci koji se slave kao što zaslužuju? Zašto onda nismo zahvalniji kada otvorimo taj poklon u kom je još jedan dan života?
– Osećam se tako staro.
– Voleo/volela bih da sam mlađi/mlađa.
Nažalost, ovakva osećanja izražavaju mnogi. Društvo deli pristup da je starenje nesrećna okolnost. To je zbunjujuće. Starenje je prirodni fenomen. Ne možemo mu pobeći. Neizbežno je. Zato, ne trebalo bi da ga prigrlimo. Na kraju krajeva, ako starite, to znači da ste živi.
Starenje treba da bude priznato, prihvaćeno i uvažavano. Godine nisu samo broj. One su izraz postignuća smo podsvesno radili svakog momenta našeg života. Doći će vreme kada ćemo udahnuti poslednji dah. Kada iskustva, avanture i sećanja nestanu u plimi večnosti.
Skoro tri godine u rovovima nakon moje dijagnoze i posledične borbe za život, rođendani su mi postali simbol. Oni ovaploćuju mogućnosti, rast i život. Oni predstavljaju nadu, zahvalnost i blagoslov. Svakog jutra budim se da vidim još jedan dan… da stvorim nova sećanja… da uživam u mojim prijateljima i porodici… da pratim svoje strasti… Blagoslovena sam.
Radujem se unapred svom 80. rođendanu. Radujem se mnogim proslavama do tada. Radujem se blagoslovu novog dana.